Lorensov pustinjski štab

Obilazak pustinjskih zamkova košta 40 JD po osobi. Tu je zamak Kharan, koji su 711. godine Omejade podigle na temeljima starijeg vizantijskog zamka. Zamak Al Azrak sagradili su Rimljani, krajem trećeg veka. Kasnije su ga preuzele Omejade, a današnji izgled dobio je u trinaestom veku, za vreme vladavine dinastije Ajubida, Saladinovih potomaka. Najvažniji je, ipak, zamak Amra, koji je u osmom veku podigao kalif Al Walid. Ovaj zamak je, zbog svojih dobro očuvanih fresaka, pod zaštitom UNESCO-a.

zamak Kharan

Najlepši je Kharan, a nekako mi najviše leži onaj pored granice sa Saudijskom Arabijom, Al Azrak, u kome se Lorens utaborio jedne zime.

Saudijci imaju običaj da pređu jordansku granicu, napiju se i vrate se kući. O tome svedoče razlupana vozila koja leže pored puta. Fatamorgane vas presreću na svakom koraku – malo malo, neko jezero se pojavi, pa iznenada iščezne. Muhamed zna kako se ta jezera zovu i gde su zapravo, a vi vidite samo njihovu sliku. Sutradan krećete za Wadi Musu (Mojsijevu dolinu) odakle ćete posetiti Petru. Pojeli ste svoj prvi jutarnji felafel (specijalitet Jordana, Libana i Sirije, pravi se od leblebija), i popili prvu jutarnju kafu sa kardamom od koje će vam srce lupati čitavog dana. Muhamed se nije pojavio u dogovoreno vreme, zaustavljate prvi taksi, dogovarate cenu, 2,5 JD. Na autobuskoj vas neki Arapin odvlači u mini-bus, i krećete za Wadi Musu. Pored vas sedi jedan efendija i priča vam neprekidno na arapskom, a vama se čini da ga razumete.

U Wadi Musi vozač pita za hotel, ne možete da se setite onog u koji ste hteli, pa izgovarate ime prvog kog se setite, Kleopatra. Vozač vas istovaruje, ispred hotela čeka animator i pokušava da vas zadrži. Kažete mu dakle ste, on pita kako si i odmah odgovara dobro. On se zovi Musli, i ima gosta iz Srbije, Pericu iz Leskovca koji se upravo vraća kući iz Egipta, preko Jordana, Turske i Sirije.

Sledećeg jutra, Perica kreće u Siriju i Liban, a vi posećujete Petru. Zaista je izuzetna, ali niste sigurni da ulaznica vredi baš 21 JD, makar tamo i bio Sveti Gral (tamo ga je, u svakom slučaju, našao Indijana Džons).

Do vrha Petre vodi neverovatnih 800 stepenika. Foto-aparatom ne možete ništa, sve je preveliko, samo se umarate. Koristite kameru, vučete se po vrućini, iako ste, na insistiranje svoje devojke koja voli rano da se budi, krenuli u pola šest ujutru. Oko podne ste na vrhu, u nestvarnom ambijentu. Posmatrate Palestinu i ispijate vodu.