| datum: jul 2006. | |||||
|
Ako ikada budete putovali u Jordan, obavezno posetite Wadi Rum. Činiće vam se da to mesto beži od vas, da nikada nećete stići, da je tamo nemoguće ili preskupo otići. Sve ovo nije ni daleko od istine. Jordan je zemlja sa lošim javnim prevozom, autobus putuje samo od Amana do Akabe. Kada stignete u Aman biće vam žao što ste tu, grad izgleda kao gomila kutija od obuće haotično naređanih po nepravilnim ulicama. Ako imate dovoljno nesreće da putujete leti, neće vas ubiti vrućina, već sivo-smeđi pejzaž. Čini se da ovaj grad nema ništa za vas – toga su svesni i žitelji Jordana, o tome pišu novinari u lokalnom časopisu na engleskom jeziku, koji nervozno čitate u autobusu, jer je jordanska viza koštala 10 jordanskih dinara (tepaju im džej-di), a postoji i izlazna taksa koja košta 5 džej-dija. Jedan džej-di košta 1,2 evra. 
Stižete u grad, na autobuskoj stanici vas spopadaju sa svih strana, prilazi vam smeđi tip i nudi pomoć. Vičete da ne treba, pita da li ste prvi put u Amanu, vama se omakne da kažete da jeste. Uspevate da se iščupate, vadite Lonely Planet, tražite ulicu koja vodi do hotela Princes Palace, čuli ste da je jeftin i čist.
Ulica je siva, duga, baz jasnih orjentira, bez latiničnih putokaza, iako znate malo arabike, to ovde ne pomaže, jer se ulice seku pod čudnim uglovima. Zaustavlja se taksista, nudi prevoz, traži samo dva džej-dija, unosite stvari, predstavlja se kao Muhamed i vozi vas u hotel, priča o valuti, o Amanu, daje vam spisak nekih tura po Jordanu i broj mobilnog.
|
|||||
