Uskršnja neočekivana tura

Preko Dunava, na rumunskoj strani, vidim dve velike stambene zgrade sa nekoliko spratova, jasno se vide prozori na njima, da imam dvogled mogao bih da vidim ljude kako sede za svojim stolovima u svojim sobama i ručaju, odmaraju, čitaju. Razmišljam kako li to izgleda ustati ujutru u jednom takvom stanu, umiti se zatim sa jednog prozora pogledati susednu državu, videti šta ima novo u njoj, zatim sići na ulicu i šetati i raditi u svojoj državi. Uveče, sa dobrim dvogledom opet mogu se posmatrati zbivanja na ulicama susedstva...

Tvrđava Golubac

Na izlazi is sela Vinci ugledamo sa sporednog puta kako se na glavni put uključuje tri biciklista, i to dva oskudno odevena prelepa ženska biciklista i jedan, verovatno muški, nisam ga mogao primetiti pored ove dve dame. Bicikli su im natovareni bisagama, imaju punu opremu, mašu svojim nogicama (naročito devojke) okrećući pedale. Usporavam, Tobi gleda, izgleda da nije ni imao nameru da ostvari kontakt sa njima. Pitam na srpskom mladića odakle su, ne razume me te okrećem na engleski, kaže da su Nemci i da idu iz Rumunije i sada se voze po ovoj našoj zemlji Srbiji. Hvalim se kako i mi imamo jednog pravog Nemca, upoznajem ih i njih dvojica počinju priču, a svašta su nešto pričali na nemačkom jeziku, jedino sam razumeo da su iz Berlina. Zoran i ja požurismo da stignemo devojke koje su odmakle napred, naravno ne iz nekakvih niskih nego isključivo iz kolegijalnih pobuda, da im pomognemo ako treba. Vozimo tako uporedo neko vreme, odmaramo oči na prirodnim lepotama Nemačke i tako ulazimo u grad Golubac. Nailazimo pravo na autobusku stanicu, pitam za autobus, kreće za sat i po vremena. Tajming nam je i dalje neverovatan!

Grupno polazimo do golubačke tvrđave, brbljamo sa našim ljupkim saputnicama, i fotografišem se sa njima na zidinama ovog starog utvrđenja, objašnjavam im da je to slika koju ću pokazati svojoj ženi i deci, da vide kako im se tata mučio dok su oni odmarali kod kuće. Silazimo sa zidina, opraštamo se sa našim novim prijateljima, sa svima se rukujemo a Tobi, na naše iznenađenje, kreće da se ljubi, i to onako srpski, tri puta u obraz. Toliko o nemačkoj hladnoći.

Ranije smo izmenili imejl adrese, tako da ćemo biti u kontaktu, grupa od četiri nemačka biciklista ide, ko zna gde, poželim Tobiju sa na ovome putu nađe sebe i svoj put a Zoran i ja se vraćamo ka autobuskoj stanici, pojedemo po jedan «Vlaški ćevap» od 200 grama, 140 dinara, kafa dok čekate besplatna, preporučujem. Ćevapdžinica odmah preko puta autobuske stanice. Ubacujemo bicikle u autobus, pada mrak, gotova je naša Uskršnja neočekivana tura.

Vlaški ćevap... mljac mljac

Dok autobus klizi po niškom putu vozeći nas svojim kućama razmišljam o prethodna tri dana, sabiram utiske i razmišljam: šta bi bilo da sam u subotu, pre dva dana, umesto što sam sišao u podrum po bicikl, skuvao sebi još jednu kafu???

----------------------------------------