|
|
||||||
|
Stižemo u Banatsku Palanku, Pitamo za skelu, polazi za petnaestak minuta. Da smo planirali, ne bismo ovako dobro ugodili vreme, ili tajming, kako se to moderno kaže. Smeštamo bicikle na skelu, sunčamo se, vodimo ugodne razgovore. Skela polazi u 13. sati po balkanskom vremenu, znači sa dvadesetak minuta zakašnjenja, ali ovaj put opravdano. Pored pristaništa nalazi se kafanica sa lepim pogledom na Dunavsko more, sija sunce, banatsko podne lenjo puzi po seoskim sokacima, praznik je i kome je još do polaska na vreme? Da sam ja lađar što vozi ovi lađu naredio bih da danas niko nema nigde da ide, svi ima da sede tamo gde (na banatskom jeziku «DI») su se zatekli, ima da jedu i piju dok ima a posle da odmaraju, potom večera, pa fruštuk, pa na put. Tako bih ja uradio. Međutim, ne pitam se ništa, stari deda što vozi ovaj ploveći objekat pali motore i krećemo ka Ramu.
Na sred Dunava je kao da smo na nekom morskom zalivu, sa svih strana se vide obale i ne može neiskusno oko da odredi šta je leva a šta desna obala, šta napred a šta nazad. Prepušteni smo znanju starog rečnog vuka i ne sumnjamo da ćemo stići tamo kuda smo pošli. Plaćam dve karte i dajem novčanicu od 5. evra, Tomas se čudi kako to plaćam u evrima, karta košta dvesta dinara. Pogledam ga, i promrmljam nešto, kako objasniti Nemcu iz Dortmunda koji je krenuo svojim supersoničnim biciklom na put oko sveta našu privredno-političko-ekonomsku situaciju? Trebalo bi i meni neko da objasni to isto, pa bih onda ovo znanje mogao da prenesem dalje. Pristajemo u Ramu, preuzimam ulogu stručnog vodiča i na brzinu objašnjavam našem nemačkom prijatelju kratak istorijat utvrđenja koje dominira predelom, zatim pogledamo na kartu i sva trojica se složimo da ne krenemo poznatim, asfaltnim putem već putem pored same obale Dunava.
Put kojim vozimo ucrtan je na biciklističkoj karti ovih predela kao alternativni pravac i vodi nas ka Srebrnom jezeru stazom koja je mestimično peskovita, mestimično zemljana ali celim putem neverovatno prijatna za vožnju i u savršenom skladu sa meteorološkim prilikama. Sklad između staze, plavog neba, plavog, ali zaista plavog Dunava, nežnog zelenila naše i tamnog zelenila rumunske obale, sve to ispresecano mirisima biljaka, gledano kroz prozirni vazduh, ceo doživljaj bih se usudio da uporedim sa tortom koja se zove «Ruska salata», moje omiljene, zbog iste ovakve neverovatne mešavine boja i mirisa a koja se postiže uz pomoć sastojaka od kojih je svaki sam po sebi lep (ukusan) ali izmešan u pravom odnosu sa ostalim sastojcima dobijamo simfoniju boja, mirisa i ukusa....
Izlazimo na asfalt u selu Zatonje te vozimo dalje ne naročito zanimljivim asfaltnim putem. Veliko nam je olakšanje što je Zoranu sada neuporedivo lakše da vozi tako da ne moramo da slušamo njegove žalbe na loš teren i kamenčiće koji sami iskaču pod točkove njegovog bicikla u nameri da mu otežaju putovanje. Ceo prizor neverovatno podseća na Dalmaciju, građevinski materijal od koga su sagrađene kuće velikim delom je od kamena, a postoji i puno četinarskog drveća sa svojim karakterističnim mirisom. Prolazimo pored nekoliko lepih, peskovitih plaža u kojima se baškari Dunav obojen plavim nebom. Ovo mesto se mora ucrtati u pamćenje kao mesto gde se može kampovati nekoliko dana. Obalom prolazimo selo Vinci, blizu je i grad Golubac, odakle po Zoranovim pretpostavkama ima velika autobuska stanica i autobus za Beograd. |
||||||
Uskršnja neočekivana tura
Strana 5 od 6
