|
Jinan. Sleteli smo na mali, uredan i čist aerodrom. Lokalni vodič me je sačekao sa mojim imenom, velikim smeškom i u poslovnom odelu, sa kravatom. Osećala sam se malo poniženom, pošto ja nisam ostavljala tako dobar utisak: patike -jako udobne, pamučna crna majica i kombat pantalone. Sve udobno, ali i jako relaksirano. Francis Wang, vodič za sledećih nedelju dana, izgledao mi je pristupačno i nije mi odavao utisak nekoga ko bi mogao da mi zamera na izboru garderobe.
Kini, svaki Kinez ima i englesko ime, zbog lakše komunikacije. Francisovo pravo ime je Huang Wang, ali da se nekome obraćate sa Huang tokom sedam dana, sa pravim akcentom i izgovorom vodeći računa da ne povredite njegov ili kineski ponos, jako je teško. Englesko ime je prihvatljivije. Obično se dobija u ranim godinama, i Kinezi ga koriste kao katolici drugo ime.
Vozeći se od aerodroma do hotela videla sam čist grad i nebo ispunjeno kranovima. Kao i svuda u Kini, mnogo se gradi. Po Francisu, glavni izvor bogatstva ove provincije je ugalj, što je meni izgledalo nelogično. U Shanxi proviniciji, glavni grad Xian, kada putujete od severa ka jugu, od Datong-a do Luoyang-a, sve je sivo od uglja koji se tu proizvodi. Čak i fudbalska lopta kojom se igraju klinci u školskom dvorištu. Obično ne možete da dišete, i nozdrve su vam pune krvavih i bolnih krastica koje ostavljate po salvetama. Ova provincija je izgledala suviše čisto da bi prosperirala na uglju!
Moj put je trebalo da se nastavi to veče do Taishan planine (Peaceful Mountain, Mirna Planina), jedne od pet svetih planina taoizma, ali zbog inisitiranja lokalnih vlasti koje su mi omogućile ovaj put, morala sam da prenoćim u Jinan-u. 
Po Kineskom poslovnom običaju, ide se na upoznavanje sa lokalnim “biznismenima“, koji su sastavljeni od predsednika komunističke partije za tu oblast, i koji obično ne priča engleski, ali prati svaki vaš pokret; menadžera kompanije sa kojom sarađujete, i njegovim budućim zamenikom čiji se posao sastoji od dosipanja piva, donošenja hrane koju šef voli, i sređivanja sitnica sa kojima on, big boss, ne može da se nosi.
Večera je organizovana u lokalnom hot pot restoranu, gde se hot pot podgrevao ne na ogromnoj gasnoj flaši ispod stola, nego sa mini ugljenom flašom postavljenom ispred vašeg nosa, sa šerpom u kojoj je ključala voda i u koju ste ubacivali rakove, skakavce, petnaest raličitih vrsta pečurki, kupus, slaninu…. Sto do nas je imao malu nesreću kad im je pobegao živ rak iz ključale vode, ali ga je spretni konobar dočekao na stepeništu i onesvestio ogromnim poslužavnikom.
Welcome to real China.
Dalja sudbina pobeglog raka nije nam poznata, pošto smo morali da se skoncentrišemo na desetine zdravica njima, nama, predsedniku Ru Djinu pošto je komunisticki kongres bio u punom jeku, Gordonu Brownu zato što je konačno nasledio Blaira, meni za dolazak ovde, njima za dobrodošlicu u UK… Nakon završetka večere, u kasne sate, jedino što mi je ostalo bilo je da se vratim u hotel, jer od nekog dubljeg upoznavnja grada nije ostalo ništa. Malo razočarana gubljenjem vremena po besmislenim večerama, razmenila sam novac za sutra i otišla do 27. sprata gde se nalazila moja hotelska soba od 100m2, sa ogromnim prozorom sa kojeg se pogled pružao do Pekinga, budeći vrtoglavicu. Televizor, veličine zida moje dnevne sobe, hvatao je sve kanale sveta. Da nije bilo konzervi koka-kole sa slikama kineskih pevača u mini baru, pomislila bih da sam negde na Zapadu.
Sledeće jutro, prilikom placanja telefonskog računa, opet sam morala da objašnjavam iz koje sam zemlje. Ponizno sam objasnila da sam Jugoslovenka (da li to još postoji) ali eto putujem sa britanskim pasošem, da bih dobila račun sa mojim imenom i južnoafričkim državljanstvom. Pa dobro, i nije tako loše. Upravo smo postali prvaci sveta u ragbiju.
Dan nam je počeo vožnjom do Taishan planine, jedne od pet svetih taoističkih planina u Kini. Legenda kaže da su se carevi penjali na planinu da bi se molili za očuvanje svog carstva. Ako bi tokom penjanja naišli na različite prepreke, to bi značilo da će i njihovo carstvo imati problema u periodu njihovog vladanja.
 Nakon 45 minuta vožnje krivudavim putevima došli smo do žičare, i posle 20 minuta vožnje žičarom stigli do vrha planine koja leži na nadmorskoj visini od 1.545 metara. Ceo vrh planine podeljen je na četiri dela, koji predstavljaju četri strane sveta, i u svakom postoji manastir u kojem se molite za ostvarenje različitih želja. Molitve se obeležavaju stavljanem katanaca na molitvenik. Moj prioritet je bio mir u porodici, mojoj u Beogradu i onoj, disfunkcionalnoj u Londonu, koja jako lepo funkcioniše.
Sa planine smo se spustili žičarom, koja u Kini ne budi veliku sigurnost. Francis me je ubeđivao da je ova vrlo sigurna, jer je uvezena iz Austrije. Možda je jedna kabina kupljena u Austriji, razmontirana na najmanje delove, i klonirana. Kinezi ne uvoze ovakve stvari, oni ih jednostavno kopiraju. Nisam prokomentarisala Francisov neubedljivi komentar.
Kasnije sam saznala da do vrha možete da dođete i peške, što traje duže, zahteva određenu vrstu kondicije, ali je i mnogo lepše, pošto mogu da se vide hramovi koji su građeni za odmor dok se ne dođe do vrha. Razlog što smo mi koristili žičaru je to što smo morali da stignemo na vreme za ručak, kako bismo opet prodefiliovali pored turističkih glavešina iz ovog područja, razmenili vizit-karte i zdravice, i sa dva sata zakašnjenja krenuli na planinu. Celokupna ekskurzija je propala zbog još jednog bezveznog ručka. Obično se tako dešava kada vam turistički savez organizuje putovanje! 
Po povratku u hotel Ramada, sačekala nas je večera u VIP sobama sa ličnim kelnerima, sviračem Kineske muzike, i devojkom koja je kuvala tradicionalni kineski čaj, vodeći računa da se naše šoljice nikada ne isprazne. Sam čin sedanja za sto ima svoje zakone, hijerarhijske. Obično u pročelju stola sedi domaćin, koji bira ko će da mu sedne sa leve, a ko sa desne strane. Posle oni izabrani biraju ko će da sedne do njih. Izgleda kao kada se biraju klinci za partiju basketa, a vi stojite sa strane i molite se da vas neko izabere. Do mene je sedela devojka, Mis Jin, 25 godina, i generalni direktor hotela. Ima jedno dete, kao i većina Kineza, upoznala je muža preko veze, kao i većina Kineza, i dete joj čuvaju njegovi roditelji , kao i većini Kineza. Ovo je tipična srećna kineska priča. Ona nesrećna je da ne smeju da imaju više of jednog deteta sem ako su muslimani, seljaci kojima je prvo dete žensko, i ako su i sami jedinci. Razvod je greh, a prevara supružnika još gora od greha, mada se i to menja sa prilivom novca. Većina novih bogataša imaju i ljubavnice. Ne jednu nego par, čime pokazuju svoju novčanu moć. Nakon duge večere, tokom koje se raspravljalo o Kini, Americi, engleskim ličnim kartama, godinama konobarice, ukusu pekinške patke, lakoći piva, odlučili smo da proverimo usluge u hotelu, i naručili masazu u sobi. Nakon provere cene koja je veća nego u UK, predomislili smo se i otišli na plivanje, koje je besplatno za goste hotela. U svom ljubičastom bikiniju, dobila sam packu od devojke koja mi je je pomagala da se presvučem:
“A imate li kupaći?” - pitala me je začuđeno. Na šta sam laganim pokretom ruke po telu odgovorila “Pa ovo je kupaći” i nonšalantno prošla pored nje. Verujem da ovakvo pitanje ne bih dobila u Shanghaju, gde ulicama defiluje fashion show iz Londona, Milana, New Yorka i ostalih metropola. Nakon čeličenja u vodi sa temperaturom od 15 stepeni (iako je na tabli pisalo 22), dan se završio slušanjem još jedno monotone priče Alana Beneta, koji je odličan za uspavljivanje.
|
