Kina, provincija Šandong

U POTRAZI ZA KONFUČIJEM

Današnji dan posvećen je obilasku Konfučijevog hrama, njegove kuće i mesta gde je sahranjen. U njegovom hramu postoji deo koji se zove Hol Velikih Dostignuća, gde možete da se pomolite za neka vaša neostvarena dostignuća, zapalite mirišljava drvca, ili jednostavno ostavite prilog za održavanje. Smešak mi je izazvala molitva Eda iz USA “Učini me većim od Bila Gejtsa! Ja to mogu.”

Hram je vrlo lepo uređen i prijatan, za razliku od Konfučijeve kuće, koja je zapuštena. Jedino što možete da vidite od Konfučijevog života naslućuje se kroz prljave prozore. Uzimajući u obzir i ostale turiste oko vas, i veličinu prozora, dugo voajerisanje nije bilo dozovoljeno. Kuća, u tipičnom kineskom stilu, ima nekoliko dvorišta odeljenih zgradama za goste, za poslove, i na kraju spavaćim sobama. U ovoj kući odrasli su Konfučijevi potomci, koji su tu živeli do 1950, kada se poslednji naslednik preselio na Tajvan. Konfučije je sam izabrao svoje grobno mesto, po zakonima jina i janga. Pored njega su sahranjeni i njegovi potomci, i celo groblje izgleda kao veliki park. Malo je zapušten i zatrpan kioscima koji prodaju pečate sa Konfučijevim imenom, ili vašim, različito kamenje, vodu, i ostale bezvezne sitnice.

Uveče, u nastavku dana u Konfučijevom duhu, otišli smo na predstavu u lokalno pozorište, čija je scena bila tri puta veća nego ona u Sava Centru. U predstavi je učestvovalo 300 izvodjača u kostimima jarkih boja, i vrlo niske koreografije. Predstava, koja se odigrava na otvorenom prostoru, posvećena je Konfučiju i uticaju njegove filozofije na političku scenu u sadašnjoj Kini. Hladno je, prevod na engleski je jako loš i nema nikakav smisao. Ekran je suviše daleko da bi se objašnjenje scena moglo pročitati do kraja. Francis je, kao pravi domaćin, kupio karte za prvi red, iz kojeg se predstave ovolikog obima nikada ne gledaju. Pošto ne mogu da uhvatim vezu između Konfučija i sadašnje vlade, polako se uvlačim ispod moje jakne, pokušavajuci da zaspim. Uzbuđeni Francis me stalno trza svojim objašnjenjima predstave, tvrdeći da je Kina prijateljska i tolerantna zemlja, kroz Konfučijeve citate, vrlo loše prevedene na engleski. Predstava ne traje dugo, na moju sreću. Budi me lokalno stanovništvo, koje na kraju ustaje i tapše sa oduševljenjem. Neki čak ustaju da se slikaju sa izvođačima.

Sa manje oduševljenja, napuštamo predstavu i odlazimo u mali hotel, čije su sobe tamne, bez grejanja, i uglavnom u prizemlju. Iz moje sobe gledam kućicu, tačnije kuhinju, i vidim ne samo bračni par, nego i šta jedu. Mašu mi, verovatno naviknuti na nezvane goste. Ujutro čujem muža kako otključava katanac bicikla, parkiranog odmah ispod moje hotelske sobe.