| Tako se dogodilo - tako je bilo suđeno da se dogodi. |
|
|
Priča
U centralnoj Turskoj, na sušnom anadolskom platou, na ispucaloj kamenoj koži planete, leži velika slana mrlja Tuz Gölü. Prostire se na površini od 1.500 km2. Salinitet morske vode je, u proseku, 3.5%, Mrtvog mora 15%, a velikog slanog jezera čak 34%.
Ogromno mlečnobelo jezero sa gustom slanom vodom zazvučalo nam je kao nešto što bi moglo biti interesantno - posebno zbog toga što tamo niko ne ide. A nama se baš išlo negde.
 |
Put
"I dinja za seku!" - dobacuje mi mirisnu žutu povrćku čovek nakon što je prosledio veliku lubenicu momcima u kupeu. Izrazito zelene oči njegove supruge sa tenom Ciganke netremice me posmatraju dok nas uvlači u taj paralelni život koji se svakodnevno odvija na granici. Čekanje, smeh, neuspešno bekstvo od kuće žene sa detetom, beskrajna igra “švercera i carinika”. Zatim tišina, zaverenički pogledi, pečati, iskakanje u mrkloj noći po plastičnu čašu kafe (bez šećera, hvala), kloparanje, Sofija, deca prihvataju pakete kroz prozore, život ponovo menja tok. Švercerska poklon-lubenica je sa nama proputovala celu Bugarsku, i tek se na turskoj granici, pod budnim Ataturkovim okom, susrela sa svojom tužnom sudbinom.
Turska
Lokomotif... Makinist... Arkadaş... uskoro sedim na stolici mašinovođe dok smireni Turčin govori signal! signal! a ja ne shvatam šta treba da uradim da bi se začuo dobro poznati pisak koji će nekome iza krivine staviti do znanja da se približavamo. Lokomotiva je hrvatska, Rade Končar. Voz je lokalni, Kapikule – Istanbul. Pruga je vijugava i na njoj je krava, zatim pas, pa ljudi. Jutro je rano, možda 7, 8 sati. Glas iz radio-veze je turski nerazumljiv a ja vičem What!? pa se zatim stidim. |
Med koji nam dotura čovek koji je zaustavio voz na sred pruge je livadski, šljive dozrele. Horizont je daleko. Brzina je 120 na sat.
Drugi voz, drugi život. Miriše na svitanje. Otvaram oči u pokušaju da shvatim da li spavam ili sam budna. Nijedno. Vazduh je gust kao more boje tamno plavog mastila, a iz njega, brzinom munje, izranjaju bele stene koje me podsećaju na ajkule koje razjapljenim čeljustima jurišaju ka vozu. Nešto kao pejzaž uronjen u strah. Podilazi me jeza, osećam da blago drhtim. Ponovo sklapam oči.
|
