Strana 2 od 5
 

Do Kočhisara

Šarenkaste, žuto-zelene lubenice pored puta, naslagane u piramide. Poneka žuta, suva travka, među ogromnim kamenovima. Okrugla žuta brda i prostrane doline, razvučene, zategnute, razapete svuda od horizonta do horizonta. Osećaj prostranstva, pejsaž koji kao da pripada nekom drugom, drugačijem, većem svetu.

Kamion, Šereflikočhisar, ponosna ovnovska tvrđava, tako nešto. Divlji zapad koji umesto saluna ima čajdžinice. Glavna ulica je istovremeno i autoput. Sa obe strane, šoferske kafanice, iz kojih nas ljubopitivo posmatraju jata brkova, i mnogobrojne tuz fabrikasi, male fabrike soli. Glavu zabijam dublje u kačket turskog konjičkog kluba - uspomena od mašinovođe. Svuda okolo leže brdašca soli. Razdragano upiremo prstom, penjemo se po njima i biramo najlepši grumenčić, uzvikujuci "Vidi, so!!" i "Sve je slaaanoo". U jednoj radnjici dopunjavamo skromnu zalihu vode, a zatim šetamo do kraja sasvim puste varošice spržene podnevnim suncem, i dižemo palac.

Tuz Gölü

Jezero

Kristali, sitne belo-prozirne ljuspice. Pucketa, pod nogama, kao smrznut sneg. Kada pokušaš da podigneš neki veći kristal, rastvori ti se među prstima. Sunce prodire kroz lobanju a tanka skrama soli puzi uz patike. Nepregledna, zaslepljujuća ravnica pod zasićeno plavim nebom. Ni daška vetra. Dve tačkice lagano napreduju kroz belu pustinju, pod belim suncem. Pogled posustaje i muti se od prazne daljine, reč ostaje da visi u gustom, slanom, vrelom vazduhu koji se lepi za nepce. Negde daleko pred nama, boja vode razliva se i stapa sa bojom neba.

Ručak

Suva trava lomi se pod đonovima, a jedna dugačka žuta zmija daje se u vijugav beg. Ručamo hleba i paštete pod usamljenim drvetom, patuljastim, bodljikavim, na ivici nekakve provalije, i računamo koliko vode imamo.

Prtimo rance i krećemo ka brdima.

Tuz Gölü