Tuz Gölü - dobro posoljena avantura

Kuća i okućnica

Zadovoljno se osvrćemo oko sebe, uvereni da smo odabrali najbolje moguće mesto za razapinjanje šatora kilometrima unaokolo. Zamršena kratka bodljivkava trava prekriva sloj sitnog, sipkavog kamenja tako da klinove nije moguće sasvim zariti u zemlju, a neki drzak trn na šatoru pravi rupu. Ispred nas ukočeno leži ogromno prostranstvo mlečno bele boje sa rozikastim nijansama. Na jeziku bridi posledica pokušaja da se ispita ukus ovog prostranstva. Ne postoji ni najmanja naznaka da je čovek negde ikada postojao niti da će negde ikada postojati (a teško i bilo šta drugo).

Noć – početak

Mesec, zelenkast, nabrekao, pun, kao da će se ovog časa rasprsnuti i rasuti po krznatim brdima. Jedino mrak u uskom kanjonu skrio se od mesečine. A sa druge strane vidika, brdo oblika usnule pra-zveri vreba svetleće mrave farova koji negde, u dubini, mile beskrajno sporo, u gotovo sablasnoj tišini. Kao da dolazi iz suvog tla, diže se mekani povetarac, blag i topao.

Noć – vetar

Talasi tišine lome se o tupa brda. Noć se širi. Vetar teško diše, razrasta se, čvrsne, a onda se, bezumnom silinom, prolama kroz bezglasnu pustoš. Zgledamo se, u čudu: šta se dešava? Deluje kao da bi svakog trenutka mogao iščupati šator i zavitlati ga dole, u kanjon. Noć je skinula masku i mi sedimo u srcu uragana, dok šatorsko platno puca kao bič, kao da ga udara i gura ogromna, nevidljiva ruka. O spavanju, naravno, nema ni govora. Taj vetar ću pamtiti dok sam živ. Vreme se kruni, sati se odranjaju, kotrljaju ka polovini noći.

Noć – kraj

Posle beskrajnih, mučnih sati zaglušne buke, vetar odjednom, bez ikakvog nagoveštaja, prestaje. Bojažljivo provirujemo iz šatora: istrošen i bled, Mesec nisko lebdi u smrvljenoj tmini. Gluvonema tišina. Istok se mutno naliva sivilom. Nepoverljivo koračamo: mršave biljke, vreme, jezero u dubini, nepomične vlati trave; sve je umuknulo, uvuklo se u sebe i utihnulo, kao u okamenjenom snu.

Sledećeg dana, na Ivin rođendan, kupimo prnje i stopiramo ka Mersinu i Mediteranu.