|
More - prvi kontakt Širina. Premeštam se u Zemljinu orbitu, kružim, posmatram, oblik, obala koje ga formiraju i koje formira, tamo je Afrika, onamo kroz Gibraltar curi u okean, zatim se sve misli gube. Gomilice ljuski od semenki, mačke na klizavim stenama, zagrljeni parovi, društvanca koja obavija zvuk gitare, kičasto šetalište sa ratnim avionima i imitacijama antičkih stubova i šarenim svetlima; da li sam nekada ranije pipnula drvo pomorandže? Koračam kroz tu prilično traljavo nanetu šminku dok Mediteran... slanim očima, po svetlu prepoznajem. Kizkalesi Mersin je nesnosno dug, pa krećemo da stopiramo gotovo u centru. Vozimo se kroz sablasne redove pastelnih solitera, divovskih rafova za ljude, a vozač odmahuje rukom - kada sam ja bio mali, videlo se more. Plantaže limunova i narandži, more, palme, stene, gradić sa žutim spomenikom limunu, idemo dalje, svuda okolo nekakve ruševine, u daljini se vidi ostrvo sa tvrđavom.
Bogati paša, i jedinica ćerka, a uz to lepotica, i proročka reč, smrt, i druga proročka reč, zmija, gotovo isto toliko strašna. Kamen, novac, moć, tvrđavica na ostrvu, a sa druge strane, na kopnu, vreba Sudbina, samo vi zidajte zamkove, plazite jezike, prkosite. Mala bela ruka, poklopac od pruća, ispod sklupčana smrt, smokve se rasipaju, skakuću, kotrljaju po pločama, u oku polomljen luk prozora, u prozoru tamnozeleno i plavo, i mučno, i daleko, daleko. Talasi vremena, okrunjeni zidovi, usijani kameni pod, puzavica, napuštene sobice, sunce, galeb, pučina, ja, strme, vrtoglave stepenice, sitan korak, sitno maslinovo lišće i sve duže senke u finoj, smeđoj prašini.
|
