|
Bus kreće u 5.30 h. Sezona malih kiša sama za sebe govori. Prva prepreka je blago nabujala reka Tana, neverovatan prizor. Svi putnici izlaze iz autobusa, hvataju se za sajlu, i snagom sopstvenih mišića prevlače sebe i autobus na blatnjavu obalu, koja samo govori da će avantura biti još. Još jedan prelaz preko zaliva reke Rare, koju ipak prelazimo pravim trajektom uživajući u modrini zalifa Kilifi. Malo severnije nalazi se poznato (pre svega nemačkim turistima) letovalište Malindi, i njegovi moderni hoteli koji kvare egzotiku ostataka nekadašnje Svahili civilizacije. Ova kultura nastala je mešanjem kultura indijskog, portugalskog, arapskog i svakako autentičnog afričkog naroda. Na preporuku vodiča, nisam propustio priliku da na iznajmljenom biciklu zagazim u džunglu u potrazi za ruševinama grada Gedi. I Afrika ima svoju “antiku“. Da još napomenem da pazite gde stavljate svoje prste i stopala, jer malo nepažnje može se pretvoriti u bolno iskustvo koje je posledica narušavanja teritorije siafu mrava. Na ovaj izlet možete i narodskim taksijem zvanim Matatus. Tek kad prođete Malindi i njegov kako-tako civilizacijski imidž, ulazite u nepregledno zelenilo mangrove džungle. Sladunjavi i blatnjavi miris plitkog okeana puni nozdrve. Kratka zaustavljanja da se izglavimo iz natrpanog autobusa i proverimo da nam stvari nisu spale sa krova autobusa, takodje nam omogućavaju da primetimo nekoliko majmuna koji kao kakvi slepi putnici sede na našim rančevima i brižljivo preturaju po stvarima. U ovoj zelenoj divljini coca-cola i fanta ne predstavljaju nikakvo čudo. Svaki metalni kiosk uz put nudi iste. I kad sam već zaboravio kuda sam krenuo, naš “ko to tamo peva” autobus se iznenada oteo zelenom zagrljaju. Muzika Tracy Chapman (?!) sa kasetofona nas je sve ispratila i još jednom podsetila na vožnju koju smo imali. Mesto Mokowe je poslednje mesto na kopnu. Preuređeni ribarski čamac vas privodi prizoru koji se nije menjao poslednjih dvesta godina. Lamu je najbolje čuvana tajna, koju i ja ovom pričom kvarim. Idealno mesto da napišete svoju prvu knjigu na nekoj od Hemigvejskih terasa u vreme velikih kiša (april-maj). Ostrvo je bilo nastanjeno još pre 1.200 god. a svoj današnji izgled dobilo je nakon odlaska Portugalaca u 17. veku, koji su mu skoro 200 godina utiskivali svoj žig. Nakon njihovog odlaska, kažu meštani, nastalo je zlatno doba ostrva i tada je podignuta većina kamenih kuća. Od sticanja nezavisnosti, 1963. godine, skoro da ništa nije menjano. Danas ostrvo ima dva hotela, malu poštu, jednu biblioteku - i to je to.  Strpljenje sa navalentnim domaćinima, koji nude svoje “palate”, je najbolji recept da pronađete svoju sobu sa terasom i obaveznim pogledom na okean (cena sobe je od 1-5 $, izraženo u kenijskim šilinzima) . Kada vas već prva impersija opije i poželite san, nemojte zaboraviti mrežu protiv komaraca koja je u ovim tropskim uslovima obavezna. Ne možete tek tako leći, zaspati i rukama ili nogama se nasloniti na zidove mreže. Aždaje samo čekaju umorne i nespremne wzange (strance) da im se napiju krvi i saspu svoj malarični sadržaj. Stanovnici ovog arhipelaga su poznati po tome što su ‘patentirali’ način kako da smanje brojnost komaraca: u bunarima iz kojih se napajaju vodom, i u kojima se naravno legu komarci, zapatili su posebnu vrstu ribica koje tamane larve krilatih vampira. |
