Na kraju sveta leži ostrvo Lamu

Prava je svetkovina doživeti slavlje povodom rođenja proroka Muhameda, praznik zvani Maulidi. Koliko je praznik važan za stanovnike Lamua saznaje se u priči da su, u očima Boga, dva odlaska na Lamu jednaka jednom odlasku u Meku.

Blizina okeana oseća se i vidi na svakom koraku. Svežina njegovih vetrova i drastično vidljive plime i oseke, sa terase vaše sobe, privlače vas u ne baš tako pitomi okean u kome, usled nedostatka koralnog grebena, svako kupanje predstavlja  pomalo avanturistički doživljaj.

To je jedinstveno mesto gde se može surfovati svojim sopstvenim telom, bez pomoći daske – toliko je snažna morska struja. Ko može odoleti da se ne bućne u nekom delu plaže duge skoro 12 km?
Hladovine baš i nema, te stoga treba koristiti kreme sa dugim rukavima. Ne treba zaboraviti da ovde sunce prži pod većim uglom. Na nekim delovima plaže, kao što je to u blizini mesta Shela, možete od lokalnih momaka za manje od jednog kenijskog šilinga (u to vreme kurs je bio 1$=17 k.š.) dobiti sveže ubran kokosov orah i odmah popiti slatkasto bistro kokosovo mleko i pojesti, parčetom  krutog lista, zguljeni mesnati deo kokosovog ploda.

Svako ko dolazi u Afriku ne bi smeo da zaboravi da sa sobom ponese dovoljno nošenih stvari i da ih, uz svu zahvalnost lokalnog stanovništa, trampi za nebrojene moguće suvenire kao što su: mesingani nakit, mindjuše-samburu, pletene torbe, sapunski kamen-kisii…

Posle dovoljno vremena skoro da vas svi primećuju, a i vi druge gledate drugačijim očima. Činjenica da sam sa par sličnih pustolova pozvan na svadbeno veselje, učinila je da se i danas osećam privilegovanim i bliskim sa tim ljudima. Možda je moj fotoaparat (Smena 28) kao svadbeni poklon završio u lokalnom muzeju kao wzungu eksponat. Tek, veselje se odvija ispred ulaza u kuću, na slamnoj prostirci, uz palmino vino i obavezno žvakanje (što duže) opojne trave mire. Fermentacija izazvana dovoljno dugim žvakanjem stvara blagi osećaj opijenosti. Meni teško porediva sa drugim opijatima…

Ako vam sledećeg jutra u ustima ostane bljutav osećaj, a ponestane vam kaladonta, potražite lokalnog stomatologa koji će vam od pruća posebne biljke napraviti četkicu za zube zvanu msuake - za nešto slično znaju i pripadnici plemena Masai u centralnom delu Kenije.

Svadbeno veselje do dva sata šetnje udaljenog sela Matadoni je bilo, u neku ruku, i ispraćaj sa ovog ostrva, o kome i na jednoj od stranica interneta piše da “Na kraju sveta leži Lamu…”

Upoznajući mnoge ljude i slušajući priče iz njihovih krajeva, naleteo sam na Etiopljane koji su mi govorili o njihovom kalendaru koji ima 12 meseci po 30 dana, a pet dana izmedju avgusta i septembra su dani za ništa, odnosno dani koji nemaju ime i kada se treba odmarati, izležavati i uživati u njihovoj tromoj prolaznosti. To bi možda bio i moj najbolji opis. Lamu - Pet dana.

Premotavanje unazad, na zadnjoj klupi ‘ko to tamo peva’ autobusa do Mombase. Povratak u Najrobi je posebna priča. Vožnja vozom treće klase.  Pošto se ovog puta penjete na 1.800 m nadmorske visine, na pojedinim delovima kondukteri pozivaju putnike da siđu sa voza i olakšaju penjanje, dok kopilot ide ispred lokomotive i odmašćuje šine kako bi točkovi što bolje prianjali . Kada se voz domogne vrha, snažan pisak lokomotive govori da se treba ukrcati, i dostojanstveno se pojaviti u Najrobiju.

Tokom 40-dnevnog boravka sretao sam buljuk raznih tipova i tipica koji su, svako na svoj način, činili da se ne osećam samim, iako sam sam sebi bio najčešće društvo. Bila je tu velšanka Ruth koja je sama skitala, skoro 6 meseci, bespućima istočne Afrike. Slovenka Andrea koja se zmajem spustila sa Kilimandžara, I momak koji se biciklom spustio sa vrha iste planine. Scott i Jo (ženski) koji su se Nilom sve do Sudana vozili dereglijom, a potom vozom i čime sve ne do Kenije. Tu je bila i engleska porodica, sa četvoro dece, koju sam sreo u kampu na obali, u blizinu Malindija, koja je svojim landroverom stigla čak iz Bristola. Bilo je i onih koji su iznad savana nacionalnih parkova doručkovali u balonima ili prelazili bespuća Afrike pešaka…

Za mnoge sam čuo, a neke srećom i upoznao u dvorištu New Stenly hotela u Najrobiju. U dvorištu u kome raste (ili više ne raste) drvo koje je svojevrsna oglasna tabla za sve one koji se sreću, sačekuju, traže, ispraćaju ili nemaju sreće i kreću...