|
Datum putovanja: 1988/9.
Datum objavljivanja: 1. januar 2009.
Burna je to bila zima ’88 - ‘89 godine. Nekome je svanulo, a nekome se smrklo. Planovi su nam bili blistavi, a stvarnost sve mračnija.
 Balkanski voz je polako i sigurno ulazio u tunel tuge koji smo mi hteli da osvetlimo još jednim putovanjem za sećanje. U vozu koji je išao do Atine, sa nama su zajedno putovale stotine ruskih Jevreja koji su nakon pada berlinskog zida tražili svoju šansu u novom svetu - Izraelu. U izolovanim i bodljikavom žicom ogradjenim naseljima koje neprestano čuva vojska! Za mnoge je taj put bio put hodočašća. Za nas je to bio put saznavanja, test fizičke i psihičke izdržljivosti, zbližavanja…
Sećam se para iz Engleske, koje sam 1984 g. sreo na Slaviji, koji su na svojim biciklima imali natpis Pariz-Peking. Nisam ni slutio da sam već “odabran” i da ću i ja jednog dana u paru krenuti na svoj put (na kome možda nećemo naći ono što tražimo ali i dalje putujemo tražeći, gonjeni istom silom koja je terala one pre, a i one posle nas).
Trodnevno putovanje na brodu i spavanje na palubi je dovoljan doživljaj sam po sebi. Celodnevno stajanje na Rodosu i Kipru (Limasolu) za 60 $ (o.w.) mislim da je i danas dovoljno slatka mala avantura koju bi trebalo okusiti.
Pristajanje u Haifi i rigorozan pregled naših bicikla od strane policije bila je uvertira za obilazak svete zemlje čiju smo vizu dobili zahvaljujući jednoj maloj domišljatosti (Izrael tada nije imao direktne-zvanične diplomatske odnose sa Jugoslavijom).
Da je Izrael veća zemlja i s obzirom da je skoro svako mesto po nečemu posebno i sveto, pitam se koliko bi velika knjiga bila Biblija? Prva etapa i samo smo na kratko bacili pogled udesno, znajući da nećemo imati vremena da svratimo do Nazareta, mesta odrastanja i dečaštva Isusa.
Put na istok krivudavim i valovitim putem ispresecan povremenim prelaskom stada ovaca koja su nas podsećala na davna vremena i stada Avramova. Možda su se ovim istim putem i ona spuštala ka najnižem jezeru na svetu, Galilejskom moru.
Jezero se nalazi na –210 m nadmorske visine, i kada pogledate na suprotnu stranu jezera i Golansku visoravan načičkanu malim jezercima i ostalim kratkim vodotocima, shvatite u čemu je “frka” za ovaj prostor. Voda. To je jedna od najimpresivnijih stvari u Izraelu, vodu možete slobodno piti sa slavina kojih ima na svakom koraku. Kakvo olakšanje u tako vrelom delu sveta.
Kratak izlet obalom jezera do Kapernauma nam je oživeo slike (po predanju) o susretu Isusa i jednog od njegovih apostola (mislim Pavla). Krenuli smo dalje dolinom Jordana vozeći pored vidljivo obeleženih minskih polja i bodljikave žice uz ivicu puta kojim su često patrolirala borna kola ulivajući nam strah i sigurnost u isti čas. Zanimljivo je da vas Arapi plaše Izraelcima i obrnuto. Nepoverenje je zlo koga ćemo se svi teško otarasiti. Put nas je vodio do Bet She Ana, prave pravcate oaze u čijem smo parku (“ladno” smo kampovali u gradskom parku) našli utočište bez problema. Nakon dva dana vetar sa severa nas je poterao prema Jerihonu jednom od najstarijih gradova na čijem ulazu nas je dočekala Izraelska policija. Prava pravcata rampa (kao u “Otpisanima”) je bila ispred nas, i čuđenje policajaca: ”Pa nećete valjda sada (17 h) da prodjete dalje”. Ponudili su nam ljubazno da ostanemo i spavamo u policijskoj stanici. Bilo je više slobodnih ćelija... Neka, hvala. Idemo dalje. Nismo se obazirali na upozorenje i zamalo da nas to skupo košta. Ubrzo su nas lokalni arapski klinci zasuli sitnim kamenjem ne prepoznavši zastavu koja se visoko iznad naših bicikla vijorila. Možda im je ličila na holandsku, mada je zvezda bila tu (možda su je povezali sa Davidovom). 
Moramo se prisetiti posete oficiru za bezbednost naše firme, koja je prethodila putovanju. Upozoreni smo na mogućnost da možemo biti oteti i za nas biti zatražen otkup, pa su nam ponudili da ostanemo u kontaktu tokom našeg puta kako bi nam pritekli u pomoć ako zatreba?! Utešno…Pregrmeli smo taj prolaz žaleći što se nismo zadržali jer i Jerihon traži da skinete prašinu sa njegovih korica.
Sa vetrom u leđa i brzinom od skoro 40 km/h žurili smo ka jednom kampu na obali Mrtvog mora, kakvih je na već dosta izakanoj mapi bilo ucrtano koliko hoćete. Niko nam nije rekao da smo krenuli u pravu pustoš. Većina hotela, kampova i ostalog je u to vreme zatvorena (Internet je tada tek pokucao na vrata svetskog globalizma). Temperatura noću je bila i do 38 C. Bregovi Midbhar Yehuda odaju utisak pravog mesečevog prizora. Nalazite se na –405 m nadmorske visine. Ne našavši utočiste za kojim smo već sada žarko žudeli, nastavili smo dalje. Sa pola litre vode, 2-3 jabuke, krenuli smo tražeći bilo kakav trag civilizacije. Trideset kilometara smo prešli za 4-5 sati. Za one koji često voze bicikl znaju kako je to sporo napredovanje. Put je u tom trenutku bio zastrašujući za nas, gore-dole tik uz obalu Mrtvog mora koje svojom smrtnom privlačnošću mami sve one koji bi se zaboravili i skočili mu u zagrljaj. Tu kupanja nema. Samo čudovišno plutanje po površini, pazeći da se kao kakav plovak ne okrenete na drugu stranu, ne zaboravljajući da su tu u blizini stradali grešni stanovnici gradova Sodome i Gomore. Spasenje.
|
