|
U daljini smo primetili svetlo koje se ukazalo u divljini ovog noćnog lutanja i koje nam se sad već neverovatnom brzinom približavalo. U jednom trenutku ostalo je da lebdi iznad nas, ostavljajući nas i dan danas u neverici da li NLO-i zaista skitaju ovom našim nebom ili je to neki srodnik Nojeve barke tražio mesto za novi početak (za barku kažu da je možda prvi zabeleženi NLO koji je posetio našu planetu). Ubrzo nas je buka oaze Ein Gedi vratila u stvarnost, gde smo u kampu (koji je radio!) našli željeni odmor i polaznu bazu za ostale izlete. Lekovito blato i voda i pomalo sladunjavo-ustajali miris bilo je naše okruženje. Iako vas sunce nemilosrdno peče, na ovom mestu ste mnogo bezbedniji od ultra-violetnog zračenja jer je atmosfera, zbog isparenja Mrtvog mora, mnogo gušća nego na drugim morima. 
Nedaleko od ove oaze nalazi se Masada. To je bila letnja rezidencija i odstupnica jednog od najomraženijih vladara starog vremena, kralja Iroda. Mesto je ipak mnogo važnije zato što je to bilo poslednje utočište Jevreja prognanih iz Jerusalima. Tu su na jednoj nevelikoj, teško pristupačnoj zaravni, organizovali višegodišnji život i otpor. Ostajete fascinirani njihovom domišljatošću da u pustinji naprave podzemne rezervoare u kojima su čuvali vodu sakupljenu tokom zimskih dana sve do sledeće zime i novih bujica. Sve to im je omogućilo da nekoliko godina odolevaju Rimljanima koji su, posle višegodišnjeg nasipanja kamenja, izgradili rampu za upad u Masadu, gde ih nije dočekao niko živ. Sedmorica odabranih ratnika pobili su svoje sunarodnike, a potom su i sebe lišili muka mogućeg ropstva.
Masada je danas više nego ikad simbol otpora i želje da se pokaže istrajnost ovog naroda da opstane na ovim prostorima. I danas vojnici i pitomci na tom brdu (na koje se možete popeti i uspinjačom) polažu zakletvu. 
Još jedan susret na obali Mrtvog mora oborio nas je s nogu. Dok smo se vozili na putu za Eliat, obišla su nas dva kombija u kojima je bilo desetak ljudi koji su nas pozdravljali. Posle par kilometara ti isti putnici su nam davali znak da se zaustavimo pored njih. Ispred nas je izašla starija gospođa sa suznim očima i jedva izgovorila: ”Deco moja …” Prepoznala je našu zastavu, koja je bila drugačija od one pod kojom je ona nekada stajala, ali je ipak to zastava istog naroda sa kojim je i ona davno živela. Gospođa Nina Ruben, potomak porodice koja je bila predratni vlasnik hotela “Kasina” na Terazijama. Jedina je preživela, od svoje najbliže porodice, strahote Aušvica. Istetovirani broj na podlaktici kao žig svedoči o tom vremenu. Nekoliko srdačno provedenih trenutaka u međusobnom raspitivanju, i usledilo je obećanje da ćemo se videti u Jerusalimu.  Upoznavanje je bilo dirljivo, a rastanak još teži. Posle nekoliko dana smo održali obećanje, i bili njeni gosti u otmenom delu Jerusalima.
Posle tog susreta u pustinji čekao nas je naporan put do Elijata, letovališta na obali najživljeg mora, Crvenog mora. Dnevna temperature od 45 C i noć na plaži, na vrelom pesku i udaljena treptava svetla jordanske luke Akaba, ulival su nam osećaj nestvarnosti mesta na kome smo. Poseta podvodnoj opservatoriji (-15 m), kupanje i ronjenje u koralnom moru bili su očaravajući prizor. Opet neizbežni povratak. Namerno smo bili lenji (i stvarno umorni) pa smo unajmili kombi-taxi, koji nas je vratio istim putem nazad. Ta vožnja po danu nam je vratila onaj strah sa docnjom, kuda smo sve to prošli i šta smo sve svojim očima videli (NLO) ili naslućivali.
|
