|
Drugi januar nosi nezvaničnu, ali nesumnjivo zasluženu titulu najdepresivnijeg dana u konkurenciji od 365. Fešta je prošla, glava se još nekako i izbistrila, a niti se šta završava, niti počinje. Odlučiti: zagrejana soba, prepun frižder i omiljena knjiga, ili truckanje u neudobnom autobusu u kome se jedan CD narodnjaka vrti pet sati bez prestanka, puste ulice varošica istočne Srbije, zima, mrak koji počinje da se navlači već oko 4 po podne, pregrejane seoske kafane sa čajem za 20 dinara i televizorom na kome ide "Žikina dinastija" - nepobitan dokaz da je proticanje vremena samo privid i obmana nemoćnog ljudskog uma.
Ideja, u opštim crtama: prvo do Negotina. Odatle, nekih 30ak km proizvoljnim prevozom (tek će se na licu mesta pokazati koliko je zaista proizvoljan) do sela Vratna. Zatim, do istoimenog manastira, koji kilometar od sela. Iza istoimenog manastira leži istoimena reka, koja teče kroz dug stenoviti (istoimeni?) kanjon. U kanjonu se nalaze prerasti - divovske kamene kapije koje izgledaju kao da je stena sa jedne obale rasla sve dok se nije pružila kroz vazduh, savila u luk i spustila sa druge strane. Vratnjanske kapije su najveći deo godine slabo vidljive - tek kada led okuje stene a drveće ostane bez lišća, gorostasni lukovi u punoj veličini izranjaju iznad kanjona. Ideja je zvučala primamljivo - toliko da se, u jednom trenutku, pojavio logistički problem pronalaženja smeštaja za 12 ljudi. Najzgodnije bi bilo prespavati u samom selu Vratna - u kom postoji lovačka kućica za prvo četiri, a zatim dve osobe - zavisi koliko puta zovnete telefonom da se raspitate - i odmaralište koje je trenutno u vlasništvu hidroelektrane "Đerdap 2", čiji vam zaposleni ljubazno objašnjavaju da je smeštaj moguć, štaviše besplatan, pa vam čak u pero diktiraju sadržinu faksa koji treba poslati direktoru.
Negotin je gradić od nekih 18ak hiljada stanovnika, iako je drugog januara moguće videti svega dva-tri. Sama Negotinska krajina nalazi se na tromeđi Srbije, Rumunije i Bugarske, i poprilično je ravna (grad Negotin leži na nadmorskoj visini od 45 metara - duplo niže od Novog Sada) i okružena planinama Miroč, Deli Jovan i Crni Vrh. Krajina se na televiziji pominje uglavnom u kontekstu vremenskih ekstrema (od zimskih minus trideset, do letnjih plus četrdeset). U celoj Negotinskoj krajini živi nešto više od 40 hiljada stanovnika, plus još desetak hiljada koji zapravo žive u inostranstvu, a u rodnim selima podižu trospratne palate sa korintskim stubovima i raskošnim kapijama od kovanog gvožđa.
Snežna ulica negde u centru Negotina
Ceo Negotin je u znaku Hajduk Veljka. Kafana "Hajduk Veljkov raj", prodavnica "Hajduk Veljko", pa statua dotičnog na konju na glavnom gradskom trgu, i konačno njegov grob u dvorištu jedne crkvice u centru grada, sa stihovanim opisom pogibije (slično kao što se celo Vranje vrti oko mitologije proizašle iz dela Bore Stankovića). Hajduk Veljko poginuo je 18. jula 1813. godine, u svojoj 33. godini, od turskog topovskog đuleta, devetnaestog dana odbrane Negotina, kada su već sve metalne stvari u gradu - viljuške, kašike, dugmad, svećnjaci - bili odavno pretopljeni i ispaljeni iz topova. Preživeo je njegov moto "Glavu dajem, Krajinu ne dajem", narodne priče i predanja, kao i poneka pesma koja se, uz pratnju violine, još uvek može čuti po kafanama vlaških sela. Na primer, ova pesma.
|
|
Nadgrobna ploča Hajduk Veljka ugrađena je u zid crkvice u Negotinu, i obaveštava nas da "Brat mu srednji ovaj spomen diže, 1844." Crkveno dvorište prepuno je neverovatnih, živopisnih nadgrobnih spomenika, od kojih svaki predstavlja malo umetničko delo, i među kojima nema dva ista. Malo groblje pod snegom toliko nas je hipnotisalo da smo se jedva odvojili od njega i krenuli dalje, ka prenoćištu. Gostionica "Vožd" predstavlja prenoćište koje kao da je pravljeno po meri putnika. Velika trpezarija u kojoj se stalno loži peć, i sobice na spratu, od kojih svaka ima električnu grejalicu koja se ni u šali ne gasi, a sve to za samo 500 dinara noć. Gostionicu drže gazda Toza i supruga mu tetka Mica, ljubazni domaćini koje ne mrzi ni da skuvaju 1.000 čajeva, ili bezbroj puta zovu autobusku i železničku stanicu da bi svojim gostima pribavili (svaki put drugačije) informacije. Kompletan ručak - čorba, pečeno meso, pire krompir, turšija - 200 dinara. Peć se loži valjcima od presovane piljevine. Na jednom zidu visi televizor koji se nikada ne gasi. U zajedničkom kupatilu, na spratu, može se uživati u blagodetima tople vode. Večera, navijanje satova, i spavanje u 8 uveče, dok zima grize prozorska okna, a mi se trudimo da ne razmišljamo koliko će sutra biti hladno u kanjonu Vratne. Ustajanje (posle prospavanih 11 sati), doručak na brzaka, i pravac - bolnica, jer tamo staje autobus koji polazi u 09.05 za mesto Slatina.
U međuvremenu, jedan taksista ne sasvim poštenog izraza lica nudi da nas sve (šestoro ljudi) potrpa u jedna kola i odveze do Vratne, "samo se sagnite, da ne vide kolege". Šestoro ljudi, plus debeli taksista, u jednim malim kolima, i još - da se sagnemo? Glave, ruke i noge vire kroz prozore. Al' dobro, jeftinije je nego autobus, a uštedeće nam i 2 sata pešačenja.
Pogađamo se sa njim da ga zovemo uveče da nas pokupi, i odlazimo ka manastiru. Manastir Vratna nalazi se na samom ulazu u kanjon, bela crkvica i konaci, na neverovatnoj stenovitoj pozadini. U dvorištu manastira nema nikoga, osim jednog zdepastog Sneška Belića sa "Marlboro" šeširom. Pored ulaza stoji putokaz "Vratnjanske kapije" koji pokazuje uzbrdo. Još od izlaska iz sela pratimo trag od krvi, koje su ponegde kao kapljice, a ponegde kao dugačka pruga u snegu, kao da je neko kilometrima vukao nešto krvavo. Krv vodi uzbrdo, pa zatim levo, pa zatim nadole, i stižemo do druge kapije, pitajući se kako je moguće da nam je prva sad odjednom iza leđa, kad je uopšte nismo videli.
Manastir Vratna, na ulasku u kanjon u kome se nalaze Vratnjanske kapije
Prva stvar koja pada u oči pri susretu sa prerastima jeste da su daleko veći nego što ste ih sebi predstavljali, jer je teško snimiti fotografiju na kojoj će se istovremeno videti i ceo prerast i ceo čovek. Geografi veruju da su prerasti nastali obrušavanjem pećinskih svodova, od kojih su na kraju ostali samo lukovi. Tlo Negotinske krajine sastoji se dobrim delom od krečnjaka, koji je mek i porozan, pa u njemu vetar, voda i čovek dube i vajaju najrazličitije oblike. Ceo kanjon je prepun pećina, a mekoća krečnjaka zaslužna je i za fantastične nadgrobne spomenike u okolnim gradovima i selima.
Zato vodu sa tog mesta uzimaju vračevi iz okolnih sela kada treba da sprave neku posebnu mađiju. U njoj obitavaju moćna akvatična biča čiju snagu vračevi preuzimaju na sebe, ili koje direktno, kroz posebne rituale, angažuju da samostalno, za dobru nagradu, izvrše neki težak i po same vračeve opasan zadatak! |
|
Mistična dimenzija zaista se oseća pri prolasku kroz kapije, ili tokom stajanja u njima. Daleko veće od bilo čega u neposrednoj blizini, hipnotišu posmatrača koji neuspešno pokušava da ih pogledom smanji i uklopi u svoj svet, kao i da poveruje da je nešto tako monumentalno nastalo slučajno, samo od sebe, bez ikakvog skrivenog cilja i ishoda. Ovde je trenutak da se kaže nešto o sastavu ekipe. Pored autora teksta, tu je bio i Đorđe iz Sente (na forumu: djordje), zatim Darja i Pjotr iz Rusije, i Ana iz Grčke i Džoel iz SAD.
Svaki čas je potrebno tražiti gaz, eventualno ubaciti par velikih kamenova, i preći reku metodom skakutanja po kamenju prekrivenom tankom skramom snega, pri čemu se stabilnost pomenutog kamena otkriva tek kada on postane jedini oslonac.
Đorđe prelazi reku metodom skakutanja. Razumniji deo ekipe ostaće sa druge strane, a zatim se vratiti u selo. Napredujemo polako. Fotografišemo, pričamo, prelazimo reku, penjemo se uz neko stenje, silazimo, opet prelazimo reku, imamo utisak da nikada nećemo stići, gledamo na sat, mislimo kako neće valjati ako nas mrak uhvati u kanjonu, opet skakućemo preko kamenova. U jednom trenutku, kada smo se pojavili iza jedne stene, na par desetina metara od nas nekoliko povelikih životinja uz veliku buku počinje da trči. Mufloni! Urlanje izazvano oduševljenjem što smo ih pronašli uništilo je svaku mogućnost fotografisanja. Nešto kasnije smo preplašili i nekoliko srna koje su sišle do reke da piju vode.
Pećina je prostrana, povremeno se sužava pa opet širi, svod se spušta i podiže, a što dublje ulazimo, vazduh je sve topliji - toliko da objektivi foto-aparata uskoro postaju sasvim zamagljeni.
Velika pećina u kanjonu reke Vratne Posle jednog udarca glavom u stalaktit zaključujemo da smo otišli dovoljno daleko, pa izlazimo na dnevnu svetlost, ponovo prolazimo pored ledenih patuljaka i nastavljamo.
Ledeni patuljci na ulasku u pećinu
|
Posmatramo drugu kapiju, zatim se vraćamo do prve, a onda se spuštamo do reke i ponovo stižemo do druge, na trenutak se zadržavamo kod ogromnih plavičastih ledenica koje nepomično teku iz rupa u steni, i zatim idemo dalje. Prelazimo mostić od klizavog, zaleđenog debla sa klimavom ogradicom, ispod kog protiče ledena, zelenkasto-prozirna voda, i nastavljamo drugom obalom rečice. Zatim dolazimo do prve prepreke - obala postaje strmi zid kanjona, uz koji nije moguće popeti se. Provodimo pola sata čupajući kamenove iz smrznute zemlje i bacajući ih u reku kako bismo omogućili prelazak skakutanjem, a zatim odustajemo, vraćamo se do mosta, i idemo drugom obalom, koja ubrzo takođe prestaje da bude prohodna, pa je potrebno preći rečicu jer se, u međuvremenu, vertikalna stena sa druge strane završila.
|
Gledamo na sat, tri popodne, treće kapije nema, napetost raste: "Još pola sata, i krećemo nazad", a onda, pola sata kasnije, "A šta ako je iza sledeće okuke? Još deset minuta, i krećemo nazad". Naposletku, pronalazimo i neuhvatljivu treću kapiju - Suvi prerast (valjda zato što kroz nju ne protiče voda). Neko vreme skakućemo od radosti, a onda krećemo nazad, istim putem, ali sad već mnogo brže i ne zadržavajući se usput.
Ispred kafane parkiran je traktor za koji je, kanapom, privezan veliki vepar, mrtav - tu se završava krvavi trag koji smo sledili od kanjona.
Vepar (mrtav) ispred kafane u selu Urovice Pozivamo našeg taksistu koji ne mari za pravila i zakone, i uskoro se ponovo baškarimo u prostranoj trpezariji prenoćišta "Vožd", gde sa gazda Tozom i tetka Micom raspravljamo o tome kako ljudi u Srbiji uopšte ne shvataju šta je to radničko prenoćište, i kako je gostima najvažniji televizor u sobi, pa makar ga i ne uključili.
Arijadnina nit između kanjona Vratne i sela Urovice...
Rano zorom, Grci odlaze busom za Niš, gde ih čeka voz za Solun. Rusi odlaze za Knjaževac, pa dalje ka Kopaoniku, a Đorđe i ja odlučujemo da, na brzinu, skoknemo do Rajačkih pivnica (ili pimnica), po litru crnog vina. Pedeset dinara, 20ak minuta vožnje, i izlazimo u selu Rajac, tačnije nedaleko od sela, koje vidimo pred sobom, zavejano, u podnožju brda.
Selo Rajac, iznad koga se nalaze čuvene Rajačke pivnice (ili Rajačke pimnice, kako ko voli) U selu pronalazimo jednog psa, jednu mačku, žutu crkvu, i nekoliko baba i deda koji se vraćaju sa groblja i objašnjavaju nam da su pivnice (pimnice) na brdu, oko 2,5 kilometra dalje. Penjemo se krivudavim zavejanim putem pored koga raste divovski stari hrast, i konačno stižemo u malo kameno selo sa kućama u kojima, umesto ljudi, stanuje vino.
Ulica u selu Rajac, i zbunjeni pas Pimnice su mesto u kome svaka kućica predstavlja skladište za burad vina. Na putokazu piše "pimnice", na samim kućicama - "pivnice". Kažu da "pimnice" dolazi od reči "pijmo" koja se ovde kaže "pimo", ali svi koje smo sreli rekli su "pivnice", iako o pivu ovde, naravno, nema ni govora, nego samo o vinu - crnom ili belom, slatkom ili suvom.
Rajačke pivnice (pimnice) - ulica sa tragovima koji vode do groblja Rajačke pivnice dočekale su nas kao ukleto, snegom prekriveno seoce bez ijednog živog stvora sem nas dvojice. Nekoliko tragova na svežem snegu odvelo nas je do groblja, koje je i samo dovoljan razlog da se ovde dođe. Skitamo među kamenim kućicama, zavirujemo kroz odškrinute prozore (unutra - burad vina), lutamo uličicama, razdvajamo se, gubimo se, ponovo se pronalazimo, a zatim krećemo dole, pomireni s tim da od vina neće biti ništa.
Rajačke pivnice Usput srećemo policijskog inspektora Vojkana, koji je upravo išao da natoči malo vina, i koji nas odvodi svojoj kući, gde u pregrejanoj kuhinji stoji šporet na drva, pored njega staramajka u crnini, i na njemu tepsija sa podvarkom (koji savršeno miriše, ali nas ne nude). Probamo vino - crno, belo - kupujemo litru i po jednog i drugog, i odlazimo dole, iz sela, da probamo da ustopiramo nešto za Negotin, u to nedeljno popodne 4. januara. Cena vina - 150 dinara litra. Ukus - slatkasto, malo jače (14% alkohola), gotovo nimalo taninično, veoma pitko. Miris - odličan, uvek biste još gutljaj.
Tabla na jednoj od kućica u pimnicama-pivnicama Ugrejani degustacijom vina (i jedva ubedivši domaćina da bi degustacija (njegove, najbolje na svetu) rakije u tom trenutku bila pogubna), geguckamo se putem za Negotin, pomalo stopiramo, kad nam staje čika Švercer, pričljivi mali privrednik iz obližnjeg sela, čiji nadimak "je iz šale, ali u svakoj šali malo istine, je l' da?". Detaljno upućeni u tajne pograničnog šverca pomoću traktora i velikih saonica koje vuku ljudi, teških trenutaka pucanja osovine na traktoru nasred ničije zemlje, policijskih racija, prebacivanja cigareta, sapuna i petardi preko njiva ("za jednu noć posla kupiš auto, za nedelju - kuću"), stižemo u Negotin, gde sedamo da zajedno popijemo po jednu (Švercer se naginje ka meni i poverljivo mi šapuće: "Vlasnik ovog lokala je odležao pet godina", i značajno klima glavom. Ja se naginjem ka njemu i poverljivo šapućem: "Zašto?" Onda se on opet naginje ka meni: "Mirisi." Ponovo ja ka njemu: "Mirisi?" Zatim opet on: "Mirisi, flašice male kao prst, iz Bugarske, prodavalo se po trafikama. Malo odležao, šta mu fali, sad je ovo njegovo".)
Groblje sela Rajac, odmah na izlasku iz pimnica
U takvim razgovorima se i oprostismo od našeg novostečenog prijatelja koji nam je otvorio srce, obećavši da ćemo jednog dana neizostavno doći u njegovu diskoteku, u koju izlaze gastarbajterska deca kojima tata da 100 evra za veče da se nalivaju tekilom i posle jurcaju besnim motorima od sela do sela, što se često završava krajputašem.
Urovice, seoska kafana Posle još malo šetnje po Negotinu i izvrsne pljeskavice za 70 (!) dinara u restoranu "Bećar", sedamo u autobus koji kreće ka severu. |
