|
Šri Lanka, 26 april 2008. Adamov vrh je vrh planine Sri Pada, koja se nalazi u centralnom delu Sri Lanke, u oblasti Ratnapura. Vrh se tako zove jer predanje kaže da je Bog Adama stavio na “kopno najbliže raju” i spustio ga na ovu planinu, gde je ostao otisak njegovog desnog stopala. Budisti pak smatraju da je to Budino stopalo, Hindusi Šivino, Hrišćani Sv. Tome, a Muslimani Adamovo.Kako kišna sezona počinje u maju, odlučila sam da iskoristim poslednje dane aprila i osvojim vrh. Spojila sam lepo i korisno i iz Weligame se prvo zaputila za Colombo kako bih produžila vizu, a zatim nastavila putešestvije ka centralnom delu Šri Lanke. Na aerodromu se besplatno dobija viza na mesec dana, a kako je meni isticala 21 aprila 2008, bila sam primorana da zatražim produžetak. Voz iz Weligame je polazio u 4:38. Kupila sam kartu za drugu klasu, međutim vagona sa brojem 2 ispisanim na njemu jednostavno nije bilo. Ubrzo sam shvatila da tim vozom idem samo do mesta Galle i tu ulazim u brzi, novi, plavi voz koji ide do Colomba. U njemu nije bilo mesta za sedenje, pa sam morala da stojim. Primetila sam da samo žene stoje, a muškarci, udobno uvaljeni u udobne stolice, slušaju muziku sa razglasa i pevuše. Na pola puta mi je gospođa u sariju ponudila da sednem na njeno mesto i odmorim se, i ubrzo sam se uklopila u sistem koji oni praktikuju, a to je da 4 osobe dele 2 sedišta i odmaraju se po stanicama. Kada sam posle 4 sata stigla u Colombo, brzo sam našla autobus koji ide do dela grada koji se zove Borela i u kom se nalazi imigracioni centar. Na ulasku je bilo policije, ali mene nisu pretresali već mi samo rukom pokazali da prođem. Ulazim i levo vidim knjižare, desno nešto nalik kantini dok sve miriše na prženo, pohovano meso, povrće. Ljudi sede, jedu, gužva je. Zbunjena, već pomislim da sam pogrešila ulaz i ušla u neki restoran, ali mi se nikako nije uklapala ona policijska kontrola na ulazu. Negde na kraju hodnika vidim strelicu koja pokazuje na gore i sitnim slovima piše “immigration, passport, visa”. Zaputim se stepenicama na gore i naiđem na dugačak red. Na svu sreću, ispostavi se da ja ne čekam tu već se penjem na treći sprat. Ulazim u klimatizovanu sobu sa šalterom i par kancelarija odvojenim staklom od ostatka prostorije. Posle šetanja od šaltera do kancelarije, odobravaju mi vizu na 2 meseca, plaćam je 660rs i čekam da mi udare pečat. Sve je bilo gotovo za manje od sat vremena. Tačno na vreme, voz ulazi u stanicu, ali prolazi pored ljudi i staje tek pred kraj stanice. Počinje jurnjava, guranje, probijanje kroz gužvu, svi bi da stignu i zauzmu mesto. Uspevam da se izborim i sedam do prozora. Spremam aparat, muziku i kreće dugo putovanje kroz bujne šume i planine Šri Lanke. Zeleno, zeleno i samo zeleno svuda okolo. Nema kotlića već crno, veliko bure iz koga zahvatiš vodi i šljusneš u čučavac, a onda čuješ negde u dvorištu kako ta voda nekud odlazi. Tuš ispravan, voda LEDENA. Umorna, iscrpljena, spremam se da legnem, kad neko kuca na vrata. Pitam “Ko je?”. Niko ne odgovara. Otvaram vrata, kad ono matori sa 4 zuba opet ponavlja “myyyyyyy roooom”. Pokušavam da zatvorim vrata, ali je njegova ruka na putu. Pokazujem mu da pomeri ruku ili ću mu je preklještiti. Uspevam, zaključavam vrata i srećna odlazim u krevet, postavljam glavu na jastuk, ali osetim takav smrad da sam u momentu skočila, omirisala jatuk i skontala da odgovor na moje pitanje “Is this clean” pokazujući na posteljinu, uopšte nije bio tačan. Taj smrade je, zapravo, znoj koji je vrlo specifičan i jak kod Indijaca. Stavljam duks preko jastuka i spavam sledećih 13 sati bez okretanja. |
Kada sam se pakovala, zaboravila sam da ponesem mapu, tako da sam jedino mogla da naslutim gde se nalazimo. Ali moje naslućivanje nije bilo ni blizu istini. Posle 4h vožnje, ulazimo u neku, vidi se odmah, veću i prometniju stanicu i ja sve očekujem znak Hatton. Kad ono, nije Hatton nego Kandy. Iznenađenje najbliže mogu da objasnim primerom da ste recimo krenuli iz Beograda za Novi Sad, a završili u Kragujevcu. Izlazim iz voza zbunjena, pretpostavljam da me nisu dobro razumeli na stanici, a naravno, karta, ako tako možemo da je nazovemo, je parče kartona na kom je ispisano sve na njihovom, sihnala jeziku. Okrećem se, gledam koga da pitam zašto sam ja ovde, a ne u Hattonu i najzad nalazim čoveka koji mi kaže da taj voz tek sada ide za Hatton. Dakle, ja sam krenula za Novi Sad, ali išla preko Kragujevca. Pa dobro, vratim se ja, sednem i pitam gospođe preko puta koliko do Hatton-a. Kažu one, tu je, i pokazuju u pravcu u kome se kreće voz. Ja već spustila ranac, spremna da iskočim čim vidim tablu Hatton.
I tako sam ja sa rancem čekala još dodatnih 5 sati. Taman kada su mi rekli da za pola sata stižemo, bilo je oko 8 uveče, staje voz. Nedođija. Nigde ničega. Levo i desno planine, mrkli mrak, jedino se vidi mesec na nebu. Voz takođe, ugašen, ćuti, ne mrda se, mrak, sede ljudi mirno na svojim mestima, ali vidim da nešto ne valja. Čuje se neka lupnjava, zujanje, voz se pokvario. Niko ništa ne moze da mi objasni, ne znaju ni oni sami šta se dešava. I tako smo u mraku sedeli pola sata, kad se napokon voz pokrenuo.
Stižemo u Hatton, već je kasno. Nalazim taksistu koji se ponudio da me odvede do smeštaja za 500rs koliko sam bila spremna da platim. Ulazim u “hotel”, dugačak hodnik, negde tek na kraju hodnika neko slabo svetlo, zidovi masni, žuto-crveni. Ne, nisu narandžasti već na momente žuti, na momente bordo. Niotkuda izlazi recepcionar, u tišini me odvodi do sobe. Veliki krevet, zidovi išarani, izgrebani. Kasno je, prihvatam bilo šta. Teram taksistu da ide sa mnom da jedem. Sedam, naručujem koru roti, preko puta mene seda matori musliman sa ukupno četiri zuba. 
Promuklim glasom mi kaže “my room, you go my home, hehe, my rooom, hooome”. Izbezumljena, pokušavam da se udubim u jelo, okolo mene svi gledaju, ja im se nasmejem, oni me i dalje mrko gledaju. Taksista dolazi i tera matorog za drugi sto. Završavam jelo i taksista me prati do hotela. Odlazim u kupatilo, preskačem oooogrooomu stepenicu i vidim da je čučavac jedno 40cm podignut od poda. Vršenje nužde na nivou.
Kako mi se grad uopšte nije dopao, uzimam prvi autobus za Delhousie, malo mesto u podnožju planine, odakle kreću stepenice do vrha - tačno 5.200 stepenika. Nalazim gostionicu po imenu “Green house”, sedam, naručujem kafu u nameri da je cevčim bar sat vremena. Tek je 5 popodne, a plan je da počnem sa penjanjem u 1 ujutru. Ubrzo upoznajem Tima i Emmu koji su isto došli sa namerom da se penju to veče/jutro. Dogovaramo se da krenemo zajedno, međutim oni iznajmljuju sobu i odlaze da spavaju.
Posle par sati šetanja, večeranja, vidim da se kazaljke veoma sporo pomeraju pa odlučim i ja da uzmem sobu jer je već postalo hladno. Nisam uspela da otspavam ni minut, i u 2:20 ujutru izlazim i počinjem uspon. Noga pred nogu, spetenik po stepenik, stigla sam do pola. Usput ima dosta malih prodavnica gde se može popiti čaj i kupiti nešto za jelo, pa odlučujem da napravim pauzu. Tu se srećem sa Timom i Emom i nastavljamo zajedno do vrha. Stižemo gore pre 6 ujutru, svi se guramo i gužvamo kod zida i nestrpljivo gledamo u nebo i očekujemo fantastičan prizor, izlazak sunca.
Vidi se mala, vatrena tačkica, uzbuđenje raste, ali u tom momentu dolaze oblaci i prekrivaju sunce i svi nezadovoljno napuštaju zid i sedaju na pod da bi malo dremnuli pre molitve.
Iako je pogled bio fantastičan i bez sunca, bila sam prilično tužna što nisam uspela da vidim izlazak sunca i tu fantastičnu senku planine koja predstavlja jedno od najvećih prirodnih čuda Šri Lanke, jer je senka oblika pravlinog trougla, a planina nije. Koristim priliku da slikam ljude, oblake, obližnje planine, i odlučujemo da je vreme da krenemo nazad. Hladno je, noge otkazuju, starke žuljaju. 
Posle par sati uspevam da stignem do gostionice, osvežim se, i hvatam prvi prevoz za Hatton. Iz Hattona nikako voz, već autobus do Colomba kome je trebalo 4 sata. Samo kroz brda i krivine, 3 sata nam je trebalo da pređemo 60 km. U Colombu sedam u prvi autobus za Weligamu, svađam se sa likom koji se uporno lepi uz mene i, posle par pokušaja da ga pomerim, odlazim na drugo sedište, posle čega on demonstrativno napušta autobus mnogo pre njegove stanice. Stižem kući i sledećih 15 sati spavam bez okretanja.