Šanliurfa: kurdska priča

Datum: jul 2010.
Putovali: Vuk Čomić i Tijana Milojević


Dijagonala koju smo povukli preko automape Turske završava se u gradu Šanliurfa. Konzervativan, kurdski grad na jugoistoku zemlje iščekujemo kao drugu stranu medalje, koja bi trebalo da zaokruži put i dovrši priču nakon bazanja po zapadu.

Dolazak...

Blokovi novih zgrada, gola brda, kamenjari, spržena trava, puste ulice, sve to nikako ne izgleda kao nešto što sam dugo iščekivao. Ovo, praćeno dugom noćnom vožnjom, označava početak jednog od onih dana kad vas umor lomi a entuzijazam pada toliko nisko, da sve ono, čemu se inače radujete na putu, polako ali sigurno gubi smisao. I nov grad, i nova lica, mirisi, slike, sve, baš sve biste zamenili za par sati spavanja u pristojnom krevetu. Na autobuskoj stanici hvatam za ruku nekog dokonog nesrećnika, dajem mu cedulju sa nazivom hotela i uguravam ga u dolmuš, gde njegova dobra duša ne prihvata ni liru za cenu karte. Nalazimo hotel, bacamo stvari a potom i sebe na krevet, ali neka nedefinisana sumnja, bolje reći zebnja, igra mi oko srca i ne dozvoljava snu da nadvlada umor. Prevrćem se, nerviram, i shvativši da je đavo odlučan, navlačim patike i krećemo da vidimo gde smo to zapravo došli...

Šanliurfa, novi deo.

Grad...

Prva ulica, druga, poneki zalutali pešak. Još ljudi, pa još, uskoro reke prolaznika, automobila i motora. Ezan dobrodošlice, upitni pogledi i pravi pravcati istočnjački bazar od hiljadu boja. Male zanatske radionice, osmogodišnji šegrti, kebabi na sto načina i raznobojne ešarpe, zapravo jedna velika igra svih čula u kojoj poneko vodi ali pravog pobednika nema. Eh, ta Urfa. Kako sam samo mogao i da pomislim da je zaobiđem.

Lutamo po gradu, gubimo orijentaciju po zamršenim ulicama i hvatamo svoje parče trave među lokalcima koji su masovno izašli na nedeljni piknik u park.

Bazar.

Jusuf...

U parku nam prilazi momak i započinje razgovor nekim standardnim pitanjima, pri čemu smo ubrzo prijatno iznenađeni razgovetnim tečnim engleskim koji se na istoku Turske retko čuje. Saznajemo da se zove Jusuf,  i da je 21-godišnji student koji studira u Afijonu, a leta provodi kod kuće, u Urfi. Trudi se da što bolje nauči engleski i naširoko priča o svojim ambicijama posle fakulteta. Kao jedini student od osmoro dece, priča kako se priprema da preuzme odgovornost za porodicu. Ponešto ga zapitkujemo, no Jusuf uskoro počinje da priča detaljno o temama za koje smatra da su nam interesantne.

Osmoro dece u kurdskim porodicama i nije mnogo. Moji stričevi imaju preko deset. Meni je to ipak previše, četvoro je za mene idealno. Na Zapadu su porodice manje, ali Zapad je dosta drugačiji, veće su mogućnosti. Ja planiram da budem direktor velike kompanije, a to u Urfi nije moguće. Iako je Urfa dosta velika, poprilično je zatvoren grad, jako religiozan, ljudi ovde nisu okrenuti biznisu a i škole su slabe. Iako je Haran čuven univerzitet, slabo je cenjen. U Afjonu su uslovi mnogo bolji, a i profesori. Mada, to ima i drugu stranu. Često vas ljudi izbegavaju kad čuju odakle ste. U Urfi 90% stanovništa čine Kurdi, ostalo uglavnom Arapi, a Turaka gotovo i da nema.

Prisećam se kako su sela na putu do Urfe tipično bliskoistočna. Arhitektura, kuće od blata, vrste koza i ovaca koje se gaje, sve to uglavnom nije tipično za Tursku. Procenjujem Jusufovu otvorenost i zapitkujem dalje o odnosima Turaka i Kurda i večitoj temi – nezavisnosti Kurdistana.

Danas to pitanje polako pada u zaborav. I stanovništvo je već previše izmešano. Više od polovine Kurda živi u turskim gradovima i ne interesuju se previše za  jugoistočnu Tursku. I sa druge strane se stvari postepeno menjaju. Iako često osećam rasizam, ima mesta gde te više ne pitaju da li si Kurd ili Turčin. Skoro sam bio kod prijatelja u Izmiru, to je sjajan grad, sigurno jedan od najlepših na svetu. Tamo su ljudi jako otvoreni, prijateljski, nikad vam ne bi prebacili samo zato što dolazite iz Urfe.

U međuvremenu dajemo intervju lokalnoj TV stanici, u odsustvu menjačnica pare menjamo u Vodafonovoj filijali, jedem ovčetinu od koje će mi se kasnije smučiti život, i raspitujem se za crvene feferone po kojima je Urfa nadaleko poznata i čiji miris u starom gradu dopire sa svih strana.

Da, ti crveni feferoni su zaista zaštitni znak Urfe. Berba počinje negde u septembru i feferoni se nakon branja i čišćenja suše na suncu po krovovima i terasama. Posle nekoliko dana sušenja se melju i sitne, dodaju im se određeni začini i spremni su za jelo. Naravno, iako ih veliki broj ljudi priprema, retko ko zna da napravi pravi ukus. Međutim, dosta je gadna za pripremanje, pa ih žene izbegavaju koliko god mogu. Zbog velike ljutine ruke peku i po nekoliko dana.

Feferoni na bazaru.

Priča nam da je svaki grad u Turskoj po nečemu poznat. Izmir po lepim ženama, Antep po vrsti baklave, Bursa po breskvama, Istanbul po tome što tamo možete naći sve što poželite, Afjon po biljci Afjon koja je zapravo zabranjena zakonom jer se zloupotrebljava kao droga. Urfa je osim feferona čuvena i kao mesto rođenja proroka Abrahama. Zbog toga je bitno mesto hodočašća, i mada turista u Urfi nema mnogo, hodočasnici dolaze u velikom broju sa raznih strana. Meni su naročito interesantni hodočasnici iz Irana koje, naravno, ne raspoznajem odmah, ali nakon Jusufove sugestije o njihovoj zemlji porekla, razlike počinju da se uočavaju. Pitam ga za njih, koliko često dolaze i da li je sa njima razgovarao.

Iskren da budem, iranske turiste i ne volim preterano. Strašno su zatvoreni, i oni koji znaju engleski ne žele da razgovaraju sa vama. Ni ne trude se da upoznaju Urfu. Dođu da vide Abrahamovu pećinu, prespavaju u gostinskim sobama u džamiji i vraćaju se nazad. Takođe, Iran je nama slična zemlja, islamska, to mi je sve poznato pa samim tim i ne previše interesantno. Više volim da pričam sa zapadnim turistima. Oni koji dolaze u Urfu su jako zanimljivi, otvoreni, interesuje ih dosta stvari i razlikuju se od onih koje viđam na Mediteranu. Ipak, ima i onih sa jakim predrasudama. Smeta mi kada se devojke koje dođu ovde žale kako moraju da oblače duge suknje i rukave na 45 stepeni. Ni devojke iz Urfe ne nose kratke suknje i majice, muškarci su svi u dugim pantalonama, to je jednostavno naša kultura i način ponašanja.

Iranke na hodočašću, i molitvena odaja pored Abrahamove pećine.

Iako smo obučeni u skladu sa lokalnim standardima, iz daleka se vidi da smo stranci, i pobuđujemo pažnju sa svih strana. Kako nam se sada i Jusuf pridružio, lokalci su još više zbunjeni. Mnogi bi se pridružili i zapitkivali, kopka ih šta se mi to razgovaramo, no u parku su pretežno žene sa decom koje, i kad bi skupile hrabrost da priđu, ne bi imale šta da rade sa silnom dečurlijom. Jusufu je sve to jako zabavno, odgovara na dobacivanja sa strane i paralelno priča sa nama.

Čudno im je da vide strance. U Urfi retko ko putuje. Sam koncept putovanja im je stran. Ne vide ni zašto bi oni putovali, ni zašto stranci dolaze u Urfu.

Na pamet mi pada momak koji je sedeo ispred nas u autobusu za Urfu. Nekako je natucao engleski i nakon što smo objasnili da nam je destinacija Urfa, on je najobičnije upitao „Zašto?“. Pitanje koje nas je potpuno zbunilo. Prosto i jednostavno pitanje, no mi ostajemo zbunjeni i ne uspevamo da damo nijedan od hiljadu potencijalnih odgovora. Dva meseca planirate, zamišljate, razmišljate, ali šta zaboga na kraju odgovoriti kada vas neko upita zašto baš tamo.

U sumrak vrućina malo popušta, opraštamo se od Jusufa, dogovaramo viđenje za sutra, šetamo ulicama i konačno tonemo u toliko iščekivani san.
.....................................................

Nalazimo se kod Ribljeg jezera, pored Abrahamove rodne pećine. Riblje jezero nosi prost i jednostavan naziv, upravo zbog  ogromnog broja šarana koji u njemu žive. Sumnjam da su tu iz nekog višeg razloga, no ujutru, još uvek pomućene svesti pre jutarnje kafe, razmišljam naglas i fasciniran njihovim brojem i veličinom laički dobacujem Jusufu:

“Je l jede bre neko ove ribe?”

Jusuf me gleda, iskolačio oči, da je stariji morao bi da se pridrži za stolicu i popije šećer i vodu.

"Ali, ali... to su svete ribe, Abrahamove ribe..."

Hvata vazduh i vraća se u normalu, polako mi objašnjava lokalnu legendu, no slabo ga čujem, merkam kafić pored jezera, svako dalje odlaganje kafe čini razgovor besmislenim.

Riblje jezero.

Upozorava nas da je tu poprilično skupo, ali cena za dve kafe i čaj je barem tri puta niža od prosečnog istanbulskog kafea. Jusuf, dok osmehom prikriva osećanje stida, priznaje da nikad nije bio u Istanbulu, kao što nije bio niko od njegovih drugara iz Urfe. Osim zapadne Turske posetio je samo Šam. Pričam mu neku svoju teoriju kako je Istanbul i blagoslov i kletva Turske. Istanbul je taj koji ih vuče ka Evropi, tu je evropsko nasleđe najjače a geografski je blizu. Zahvaljujući njemu hvata se korak, donose se kvalitetni zakoni koji poboljšavaju život u celoj zemlji.

Sa druge strane, ta težnja ka Evropi i reforme na neki način podrivaju turski identitet. Urfa nije Evropa ni u jednom smislu, niti se njeni stanovnici osećaju Evropljanima. Za njih je Evropa apstrakcija, ne realnost. Čini mi se da bi bez Istanbula Turska možda bila manje snažna i razvijena ali i dalje jaka zemlja, verovatno lider Bliskog istoka, bez većih dilema u pogledu toga gde i kome pripadaju.

Da, verovatno si u pravu, međutim Istanbul je danas sinonim za Tursku. Sve što postoji u Turskoj tamo se može naći. I Urfa i Kurdi, Zapad, reformisti, islamisti, Istanbul je Turska u malom. Po celom svetu možeš naći ljude koji o Turskoj ne znaju ništa ali su čuli za Istanbul. Vesti dolaze iz Istanbula, od 100 turskih filmova 99 se odvija u Istanbulu. Posle premijera i predsednika, gradonačelnik Istanbula je najvažniji čovek u zemlji. Biti na čelu Ankare je naravno važno i to je velika čast, ali je zanemarljivo u odnosu na Istanbul.

Opet zamišljam taj čudni grad, njegove autoputeve, transportne sisteme, naselja koja jedu jedna druge. Istanbul je proglašen za evropski grad kulture. Nešto na šta su jako ponosni, svuda su bilbordi sa tim natpisom, ogroman broj džamija se u to ime sređuje i renovira. No, vraćam se u Urfu, kafa me je već dovoljno razbudila. Kada smo davali intervju za lokalnu TV stanicu, nakon pitanja kada smo stigli u Urfu odmah je usledilo i pitanje o tome da li smo u braku. To u trenutku nisam primetio ali mi je sada simpatično, pa zapitkujem Jusufa o tome kakvi su muško-ženski odnosi u Urfi.

Ugovoreni brakovi su danas ređi, ima  ih još uvek ali je to pomalo tabu tema. Postalo je normalno da se momci i devojke zajedno šetaju, da razgovaraju, ali ne više od toga. Ukoliko muškarac radi nešto više sa devojkom, onda mora da se oženi njome. Na zapadu zemlje  je malo drugačije, tamo ima i devojaka koje se ponašaju slobodno i kojima to nije bitno.

Meni je interesantan Jusufov izbor reči, jer u objašnjavanju odnosa stidljivo priča i koristi termin „raditi nešto više“. Raspituje se o našoj vezi, kaže kako sam ja „lucky guy“ i priznaje da u Urfi nije lako naći devojku. Ipak, pominje da ima devojku u Afjonu, ona je iz Karsa ali nam odmah postaje jasno da se zapravo radi o dečijoj ljubavi, u potpunosti lišenoj bilo kakvih ozbiljnijih želja i planova. Saznajemo još da su trenutno u svađi, ja zapitkujem da možda ne živi u kvartu Kaleiči, koji sam zapamtio iz Pamukovog romana, i ubrzo okončavamo razgovor jer primećujemo da je Jusufu pomalo neprijatno. Njegova uobičajena brbljivost se izgubila, pa prelazimo na druge teme.

Pominjem one silne nove zgrade na ulazu u grad, zgrade koji mi nikako ne idu zajedno sa poprilično siromašnim ostatkom grada. Kaže da je prosečna plata u Urfi oko 250 evra, što mi se, u prvi mah, uopšte ne čini kao malo. Cene po gradu su niske, ni blizu onih u Istanbulu, čak jeftinije i od onih gradova u Srbiji koji imaju slične plate. No, kada sam se prisetio da svaka porodica ima poprilično dece, jasno mi je da jedva sastavljaju kraj s krajem. Trudim se da shvatim zašto imaju toliko dece, deca su često ostavljena sama sebi, mogućnosti za školovanje su nikakve, nema one uobičajene nežnosti prema deci koju očekujete. Ipak, preskačem tu temu, plašim se da možda pitam previše, da sam previše zašao u njihovu intimu.

Kao jedna od nezaobilaznih tema nameće se sličnost srpskog i turskog jezika. Pošto sam u Istanbulu počeo neplanirano ponovo da pušim, kada sam se u radnji suočio sa cenom cigara, sasvim nesvesno sam dreknuo „mašalah“, sa poprilično dobrim akcentom koji sam usput pokupio. Kako me je prodavac čudno gledao a lepša polovina umirala smeha postalo mi je jasno da „mašalah“ možda ne koriste u istom značenju kao i mi. Neki slobodniji prevod koji bih mogao da iskoristim glasi bog ih/te/ga blagoslovio. Jusuf kaže da se izraz koristi u pozitivnom svetlu, i upotrebili biste kada npr. pričate sa prijateljem, a on pominje kako su mu deca vredna i pametna. Mašalah, rekli bi, da pokažete kako je to lepo, dobro i kako im želite sve najbolje.
Inšalah, što mi ne upotrebljavamo, ali je u Turskoj opšteprisutno, izražava nadu i može se prevesti kao „ako bog da“. Na primer, moja deca će inšalah biti vredni ljudi, ili autobus inšalah kreće sutra u dva.

Sledi rastanak sa Jusufom, onakav kakvi rastanci obično bivaju. Uz najlepše želje, obostrane pozive u posetu, međusobna zahvaljivanja na prijatnom društvu...

Na kraju, par stvari vezane za Jusufa mi ostaju za razmišljanje. Sa jedne strane, jasno se identifikuje kao Kurd, jako je ponosan na to i u Urfi na svakom koraku skreće pažnju na to da je Urfa jako star grad, kurdski grad i kako je arhitektura Urfe kopirana ne samo u Turskoj već i Siriji i šire. Sa druge strane, Tursku potpuno oseća kao svoju zemlju. Hvali Ataturka, kaže kako svako ko logično razmišlja zna da su te reforme dobre za zemlju, na pitanje o genocidu nad Jermenima brani Tursku. „Nije to baš tako jednostavno kako se vama čini. Bilo je tu svega, i sa jedne i sa druge strane“, odgovorio bi o ovoj temi. Njemu se tokom svih tih razgovora koje smo vodili nikad, baš nijednom nije omaklo da pomene Kurdistan, da kaže kako je to njegova zemlja, i kako bi voleo da jednog dana bude nezavisna i slobodna.

Odlazak...

Sumrak u Urfi traje duže nego inače. Zgrade i kuće su od žutkastog kamena koji zadržava i prelama one poslednje trzaje sunca pred noć. Sumiram Urfu, polako postajem svestan da sam bio nespreman za ovaj grad. Putovanje je bilo kao mekan džamijski tepih koji je u Urfi neko surovo izvukao ispod naših nogu, ostavivši nas da se snalazimo na neobičnom tlu.

Ulazimo u zlataru da zamenimo pare. Prodavac se donekle razume u situaciju na Balkanu i jedva razumljivim engleskim izgovara:
„Juče Jugoslavija, danas Srbija, Hrvatska, Bosna... Danas Turska, sutra Turska i Kurdistan.”
Osmehujem se, inšalah, kažem, i izlazim napolje.
Do viđenja, Urfo.