U Putničkoj kući istanbulskoj proveo sam udobnih pet dana, što je ukupno sedam dana na putu. Na put smo krenuli vozom od Beograda do Sofije, a potom smo uhvatili autobus do Istanbula. Sve je prošlo idealno, osim što je voz išao veoma sporo, bio prljav i smrdeo k'o da nije opran od '68, a ne od '88.
Ali, avaj. Došlo je vreme da se krene nazad iz Putničke kuće. Dok sam razmišljao o povratku, gledao sam da bude što brži, a to znači - izbegavanje voza. Možda je, pored relativnosti vremena, presudila i relativnost higijene.
Iako sam ceo dan pred put planirao da provedem u Kući, Čivitli me je nagovorio da krenemo u Kadikoj, lepi deo Istanbula s azijske strane. Prihvatih ponudu, stvari zapakovah i ostavih u prostorijama prevoznika. U Bešiktašu se ukrcasmo na feribot tj. brodić, malo se prošetasmo, popismo pivo i nešto pre devet, krenuh na put nazad.
Kompanijski minibus, koji je došao na vreme u pola deset, povezao me sa Bešiktaša gde se Kuća nalazi do glavne autobuske stanice. Odatle sam se ukrcao u autobus do Sofije koji je krenuo u 23č. Utovario sam stvari u gepek, popeo se gore, te seo u numerisano sedište.
Sve je delovalo idealno, a put je obećavao dosadu, ali i mir.
Sedište beše „u vinkl”, skoro pod uglom od 90 stepeni, tako da pipnuh ručicu u želji da ga oborim u udobniji položaj. Međutim, izgleda da je mehanizam bio polupokvaren i sedište se nagnu skroz nazad. Pokušah da naslon približim sebi kad čuh na američkom engleskom:
„Neće moći tako, gospodine!”
„Izvinite, mislim da se nešto pokvarilo...”, rekoh dok se igrah sa ručicom u nadi da ću namestiti bolji položaj.
„Imam ozbiljnih problema s kolenom. Ne može to tako! (nešto brzo i nerazumljivo, ali u sličnom kontekstu izrečeno)”, reče.
Okrenuh se da kažem još jednom o čemu se radi, kad videh iza sebe rmpajliju u ženskom obliku, al' duh mi nije klonuo te rekoh:
„Sačekajte časak, molim, samo da vidim o čemu se radi”, bejah ljubazan. „To radiš namerno!”
„Aman”, rekoh na engleskom, „je l' vidiš da je nešto pokvareno, sačekaj sekund da namestim”, te pokazah da kako se naslonim na sedište ono se samo spusti, dok su mi ruke u visu i ne diram ručku.
„Da, namerno to radiš! Imam problema s kolenom! Ne može to tako!”
„Vid' budale”, pomislih u sebi. „Vid' budale” pročitah i na licima putnika koji gledaše poludamu, polurmpajliju. Čak sam isto pročitao i sa lica Japanaca preko puta mene, iako ne znam japanski.
Ustadoh, išutirah nogom ručicu, išutirah nogom naslon – on se zaglavi, a Amerikanka me stade gledati poplašeno. Put se nastavio u radosti i veselju.
Ali, avaj. Amerikanka usta nije zatvarala sve pričavši sa Poljakinjom do nje, sličnih gabarita. Teme behu od loše evropske ekonomije i kako je evro loša valuta, do toga da ona samo jede organsko povrće i sličnih tema koje nisu toliko dosadne, ali arogancija i raspon njenog glasa ometali su veoma prijatnu muziku koju sam slušao dok sam pokušavao da padnem u san. Treba napomenuti da turski autobusi imaju pored wi-fi konekcije i televizor/monitor u naslonu svakog sedišta, gde se može gledati TV, slušati muzika sa fleša ili pregledavati slike sa aparata. Amerikanka je vrištala jedno sat vremena da nije dobila slušalice i da želi slušalice „now!”, te da je „ovo najgori autobus ikad!”.
Sat vremena nakon izlaska iz Istanbula, autobus je stao kod nekog restorana na pauzu od pet minuta. Kako je autobus krenuo, njene sestre po gabaritu iz Poljske nije bilo, te je autobus stajao dok se ova drala sa ponovootvorenih vrata: „Where are you?”, „Where the fuck are you?”, „For God's sake!” i slične fore koje ne treba prevoditi.
Utonuh u san. Budim se na granici sa Bugarskom, a Amerikanka počinje da priča i da ispituje sve o svemu. Mene stade pitati odakle sam, čime se bavim i slično. Pošto košta stan u Beogradu s tri ili četiri sobe – kao da će ikad doći. „Kako je sada u tvojoj zemlji?”, pitala je malo iznenađena što sam iz Srbije i što sam humanoidnog oblika. „Meni je mnogo dobro, mada je visoka nezaposlenost, ali lepo je za život”, rekoh k'o iz topa.
Na granici sretoh se sa autobusima tipa „lale trans” i „ajkula prevoz” koji za poznatu turističku agenciju iz Srbije voze do turskog primorja. Izlazak iz Turske se odužio, od „ajde više”, preko „aman više”, do „oće l' to više”... Posle dva sata našli smo se na ničijoj zemlji i ispred nečijeg fri-šopa. Pauza!
Za preostalih pet lira kupio sam nešto braon odmah na ulazu i vratio se u autobus koji je krenuo nakon dvadest minuta do bugarskog graničnog punkta. Još sat vremena bespotrebnog treniranja strogoće. Bugari su, doduše, malo zagledali putnike i otvarali prtljažnike autobusa, ali i to se završilo u redovnom stanju.
Nastavio sam da spavam i probudio se tik pred Sofiju. Autobus za Beograd ili Niš kretao je u 8 ujutro, a mi stigosmo u 8:15č. Videh autobus „Niš Ekspresa” te upitah vozača, popularnog „majstora”, kada je autobus.
„Sad ti je otiš'o, nema dva minuta. Ja krećem tek u četiri ali nemam mesta. Uzmi taksi i probaj da ga stigneš”, reče „majstor”. „Au!”, promrmljah te odoh za svaki slučaj do šaltera gde otprilike potvrdiše vozačevu priču.
Nisam želeo da se ni po koju cenu zadržim u Sofiji, gradu u kome tumačeći grčki naziv možda ima mudrosti – ali nema ničega više, pa se odlučih za taksi. Šta košta da košta - valjda ćemo stići autobus. Na stranu to što sam sutradan morao biti na sahrani pa je u vazduhu visio i cajtnot.
Taksi, zapravo kombi, njegov vozač i ja pride, tutnjimo kroz Sofiju i dalje, sve gledajući usput gde je autobus.
„Gde si bio? U Istanbulu? Po stoku? Robu? A?”, pita taksista na srodnom jeziku.
„Ma išao da se šetam, skupo, skupo je tamo”, naglašavah sve u nadi da me neće odrati za vožnju.
„Da, da”, reče.
„Je li, bre, je l' ova Sofija cela ravna ili ima i neko brdo?”, bejah ljubopitljiv.
„Ima i brda, ima... Odakle si? Belgrad?”, kao. interesuje ga.
„Da, Beograd. Si l' bio nekad tamo?”, interesuje mene, kobajagi.
„Ubav grad”, reče.
U međuvremenu se vozimo prema granici. Autobus koji treba da stane kod „Metro” robne kuće, nije bio tamo. Nastavismo do sledeće kafane usput gde obično staje – nema ga ni tamo. Već jezdimo 150km/h i dolazimo do pred granicu, a on reče da ne može dalje. Pokaza mi autobus koji smo jurili kako stoji na granici i da je to četrdeset (40) evra.
„Kuku”, zakukah u sebi, ali „kuku”, zakukah i ka njemu. Doduše, na neki način uštedeo mi je dan u Sofiji i jedno 24č bačenog vremena vrednog življenja. Krenem da se kao svađam, skupo je i to. Ali pregovaračka pozicija mi je bila manjkava. Bio sam sam i ranac mi je bio pozadi, daleko od dohvata ruke da mu bacim 20 evra, paklu pljuga i pobegnem. Kada je rekao da je skupo gorivo, tu sam ga kao vozač donekle razumeo, dadoh mu pare i iziđoh, suviše umoran da se osetim kao pokisao.
Na bugarskom graničnom punktu stoje srpski turistički autobusi, putnici kod kućice predaju pasoše, a ja sa njima pređoh peške granicu i nađoh se na ničijoj zemlji. Eto vraga - autobusa koji sam četrdesetoevrozno jurio.
Obratih se „majstoru” sa molbom da me poveze sa sve urednim kupovanjem karte, kad on ni da čuje. Te „ne može on da prodaje karte”, te „nema mesta”, te „idem pravo do Dortmunda, si l' blesav, samo prolazim kroz Beograd”. Vidim da od toga nema ništa, al čuh da ima lokalni autobus do Pirota.
Pređoh u Srbiju, ponovo peške, a neljubazni carnik me upita da li imam šta da prijavim.
„Ništa”, rekoh – jer i da imam sigurno ne bih prijavio.
„Neki narkotici?”, reče i pogleda me carinički sumnjičavo, ispod oka, a iznad obrve.
„Pošto su mi uvalili da nosim gomilu stvari za ljude koji su pozaboravljali svašta u Istanbulu, moguće je da ima i droge!”, kazah jer mi je bilo u interesu da na stolu povadim sve stvari iz ranca i ponovo ga spakujem na tenane.
Izraz njegovog lica je teško opisati kada je čuo to od mene, a izraz mog lica je još teže opisati kada sam video da je gurnuo ruku prvo u kesu sa prljavim vešom. Još mi je smešnije to što je ovo peti put da kad me pretresa carinik prvo gurne ruku u kesu sa mojim nošenim gaćama.
Carinik potom otvori kesu sa pozamašnom količinom nečeg zelenog i prašnjavog, te upita šta je to. „Kana”, rekoh, „ono za crtanje valjda”. Pomenutu mi je Či uvalio da odnesem za Ivu i predam njenoj kevi, kao i punjač za laptop, naočare i kojekude.
„A ovo?”, ljubopitljivosti nema kraja.
„Ulje neko, valjda za drugarovu sestru”, a drugar je, takođe, Či.
Prevrće neku kesu, kad ono duvan koji sam kupio na bazaru.
„To je duvan, mislim da ima šezdeset grama, al' nije turski već iz Iraka, tak'o mi je rek'o tip na pijaci”, objašnjavah mu, a na njegovom licu već se video nedostatak strpljenja koji je kulminirao sledećom kesom.
„A šta je ovo? A?”, kao - doskočio mi je.
„Turski Ustav”, kroz osmeh i zube dodah, „Po vokaciji sam pravnik pa smatram to lepim suvenirom”, bejah samouvereno gord.
„Ajde, beži!”, reče verovatno pomislivši da švercer od mene ne biva i da sam verovatno neki hipik.
Put nastavih peške do te „stanice” gde staje lokalni autobus za Pirot. Usput videh pograničnu policiju kako sa puškama stoji kod nekih kola i pomislih da je regularna procedura pri pretresu. Ali, kad sam došao do kafanice da popijem kafu, dečko mi reče: „Si video ovog majmuna?”, a ja ne znadoh da li misli na mene, carinika, nekog bekpekera u daljini, predsednika, Novaka Đokovića ili kaže to sam sebi.
„Vozi malo dete i ženu i nađu mu tri i po kile heroina!”, reče ogorčeno.
„Stvarno budala (psovka)”, složih se.
Malo sam gledao predstavu hapšenja i sprovođenja kad za dvadesetak minuta eto autobusa za Pirot. Prošli smo kroz sva lokalna sela u kojima i stajasmo, ali za sat vremena dođoh u Pirot na stanicu. Vozač reče da je autobus za Niš tu i da kreće skoro pa odmah, što je i bila istina tako da uleteh u isti i pravac za Niš.
Kako sam ušao u isti – zaspao sam – i probudio se kada sam osetio da autobus stoji. Sudar dva autombila u Sićevačkoj klisuri. Direktno.
Nastavismo nakon polusatnog čekanja i veoma brzo bili u Nišu. Na stanici pitah kada je sledeći autobus za Beograd, a gospođa reče da je „ovaj ovde i pitaj da li ima mesta”. Upitah za sledeći, a on beše u 14č. S obzirom da je bilo 13:15, međuhod iskoristih da se malo okrepim i kupim „eurosendvič” - misteriozna raspolutana kifla sa šunkom i sirom, bez traga Evrope u nj.
U autobusu za Beograd sam opet zaspao. Nakon buđenja upitah da me ostavi na Autokomandi, a vozač reče da ne zna „jer tamo se sve radi”, a ja se setih renoviranja koje već beskonačno traje. Imao sam sreće, jer je uspeo da stane tamo gde mi odgovara.
Penjem se na stanicu u pravcu Ustaničke. Saobraćajni kolaps u Beogradu. Automobili stoje, autobusa nema. Prolazi jedan, dupke pun u kome nema mesta ni za mene ni za moj ranac. Odlučih da 'vatam taksi.
Ni taksija nigde. Dižem ruke, radim zgibove, zastave na saobraćajnim znacima, šaljem dimne signale cigaretom – džaba – taksiji u daljini se ne usuđuju da mi priđu od reke automobila u komšijskim trakama. Krenuh peške ka kući i u Ustaničkoj uhvatih nekako taksi.
Stigoh u stan živ, zdrav, odmoran i iznerviran. Priča o lošem saobraćaju u Istanbulu je obična fama. Tamo se ipak zna red i sve funkcioniše dok u Beogradu sve stoji, čak i vreme.
U svakom slučaju, ne računajući vodeni prevoz od Kadikoja do Bešiktaša, promenio sam sedam (7) prevoza do rodne grude. Ali, vredelo je.
