fotografija: Filip Mitričević
Osećaj koji čovek ima kada nekome prenosi znanje malo šta može da zameni. Satisfakcija koju donosi znatiželjni pogled mladog uma spremnog za saznanje daje snagu za prevazilaženje frustracije zbog onih za koje znanje nije vredno pažnje. No, za pravog učitelja ne postoji izgubljena duša. On vredi onoliko koliko zavređuje pažnju onih koje uči, jer zna da njegova svrha nije da mladi um oblikuje, već samo da mu da smernice i slobodu koje su mu potrebne da bi se oblikovao sam. Pogledati učenika u oči i ostati pred njim potpuno ogoljen i ranjiv znači biti iskren prema sebi i svojoj dužnosti. Kao nekoga ko je svesno odabrao put obrazovnog radnika i ko se trudi da ga savesno prati, raduje me svaka mogućnost upoznavanja sa različitim metodama rada u obrazovanju. Obrazovanje i vaspitanje osnova su svakog sistema i države, jer utiču na sve aspekte društvenog života. Kada se upoznate sa obrazovnim sistemom jedne države, dobijate odličan uvid u vrednosti te kulture, a i samih ljudi.
Za upoznavanje svesti pripadnika jedne sredine dobro mi je došla prilika koju sam dobio pri poseti rođacima koji žive u Danskoj. Moj teča, inače Danac, radi kao profesor engleskog jezika u osnovnoj školi u danskom gradu Silkeborgu. Na njegov poziv prihvatio sam da jedan dan budem gostujući predavač u osmom razredu. Pošto je engleski jezik obavezan za sve od samog početka školovanja, komunikacija nije predstavljala problem.
Država koja nema prirodnih bogatstava na vreme je uvidela da je osnovni resurs koji ima znanje, i da je u njega apsolutno nužno ulagati
Đacima je čas pre mog gostovanja bilo najavljeno da će im doći strani predavač i određena je i tema predavanja – Srbija. Tako su mogli da se informišu o svemu što žele i razmisle koja bi to pitanja mogla da postave meni kao svom gostu.
Ne treba spominjati ekonomsku moć zemlje kao što je Danska, ali važno je osvrnuti se na raspodelu njihovog državnog bogatstva. Građani Danske plaćaju zaista velike poreze, ali za to uživaju i velike beneficije. Država koja nema prirodnih bogatstava na vreme je uvidela da je osnovni resurs koji ima znanje, i da je u njega apsolutno nužno ulagati. Samim tim jedan od produkata te težnje jeste obrazovni sistem.
Osnovna škola traje devet godina, a potom sledi srednje obrazovanje u trajanju od tri godine – takođe obavezno. U zavisnosti od želja učenika, nakon srednje škole moguće je upisati univerzitet ili višu školu. Velika razlika u odnosu na naše osnovnoškolsko obrazovanje jeste to što ne postoje ocene – bar ne sa numeričkim vrednostima. Napredak učenika, a naročito sklonosti i interesovanje za različite predmete, kontinuirano se prate, i oni se spram toga usmeravaju. Pošto nastavnik ne može nečiju nezainteresovanost da sankcioniše niskom ocenom, on jednostavno sugeriše roditeljima da bi njihovo dete trebalo usmeriti u drugom pravcu. Tu dolazimo do druge važne stvari: većina nastavnih predmeta je izborna, a ponuda je veoma velika. Pored standardnih prirodnih i društvenih nauka, učenici mogu da biraju najrazličitije kreativne aktivnosti, kao što su različiti vidovi likovne i muzičke umetnosti, ili pak praktične stvari kao što su domaćinstvo ili snalaženje u prirodi. Naravno, to ne bi bilo moguće bez odgovarajuće opremljenosti škole. Najviše me je oduševio „kreativni kabinet za opuštanje” – koji je soba puna Lego kockica!
Danska filozofija obrazovanja podrazumeva da ne postoje domaći zadaci u osnovnoj školi i da se rad ne nosi kući – jer je to vreme predviđeno za odmor i kreativne aktivnosti, sport, itd
Treća velika razlika primećuje se u organizaciji vremena. Đaci, konkretno osmaci sa kojima sam imao kontakta, u školi su od osam ujutru do tri popodne. Međutim, njihovo vreme nije isparcelisano pojedinačnim časovima od 45 minuta – u školi ne postoji zvono koje označava početak i kraj časa! Kada koji čas počinje, kada se završava, a kada dolazi koji predmetni nastavnik – stvar je dogovora nastavnika i učenika. Naročito je stvar dogovora kada će učenici imati odmor. Na moje čuđenje i zamišljanje potpuno anarhične sredine za rad, uverili su me da harmonija i te kako vlada: „Uglavnom sami traže odmor onog trenutka kada osete da ne mogu više da prate, ali su veoma istrajni i to ne zloupotrebljavaju.” Uostalom, u svakom trenutku časa, dete koje ne može ili neće da prati nastavu iz nekog razloga može samo da izađe. Nastava traje do dva popodne, a preostali sat đaci provode u školi radeći zadatke, ponavljajući gradivo od tog dana, ili šta je već potrebno. Danska filozofija obrazovanja podrazumeva da ne postoje domaći zadaci u osnovnoj školi i da se rad ne nosi kući – jer je to vreme predviđeno za odmor i kreativne aktivnosti, sport, itd.
Po dolasku u deo zgrade gde su smeštena odeljenja osmog razreda, odmah me je iznenadila prostorna organizacija. Četiri učionice za svako odeljenje odvojene su staklenim kliznim vratima od centralne sobe – kažem sobe, jer izgleda kao prosečan dnevni boravak sa sofama, foteljama i stočićima, ali i malim komodama za lične stvari učenika i patikama. Ali ne, danski đaci se ne preobuvaju za boravak u školi, oni se izuvaju i sve vreme u školi provode bosi! Kako mi je rečeno, to doprinosi da se osećaju udobnije. Centralna soba je mesto gde se učenici svih odeljenja sliju kad imaju pauzu, pa se druže međusobno da ne budu sputani pripadnošću određenom odeljenju. Sledeća stvar koja me je oduševila bilo je to da su svi učenici sa sobom imali laptop ili tablet. Svaka učionica ima svoj wireless, te su učenici slobodni da tokom časa koriste svoje uređaje; oni se čak i stimulišu u tom pravcu, kako bi mogli još bolje da prate priču, proširuju znanje, istražuju, ali i da se zabave ako im je dosadno.
Pitali su me i o obrazovnom sistemu u Srbiji, uz komentare kako je „u Danskoj škola sranje!”
Ušao sam u učionicu svog odeljenja, predstavio se grupi đaka od njih tridesetak, i počeli smo sa časom. Delovali su veoma znatiželjno, dobroćudno, i gotovo da im se u očima videla želja da započnu interakciju sa jednim strancem. Učinili su svojim duhom i šalama da se i ja osećam veoma dobrodošlo i prijatno. Skupili su se u krug oko mene i odmah krenuli sa pitanjima. Imali su unapred spremljena pitanja koja su zapisali kod kuće dok su istraživali o Srbiji. Poučen primerom srpskih srednjoškolaca, kojima sam predavao na praksi tokom studija, a i poznavanjem opšteg sistema vrednosti današnje mladeži, nisam mnogo očekivao. Ali ova deca su me odmah demantovala! Njihova pitanja su bila fenomenalna, ali ne samo ona koja su pripremili, jer kad su njih ispucali, krenuli su da pitaju „iz glave“. Zanimalo ih je kako ljudi u Srbiji žive, koje su osnovne odlike kulture, kolika su prosečna primanja (činilo se da ih to interesuje zbog stvaranja realne slike života ljudi, a ne iz određenih predrasuda o siromaštvu zemlje), kakva je srpska hrana (na šta su prokomentarisali da jedemo previše povrća, što oni baš i ne vole, jer su „Vikinzi”, pa jedu puno mesa). Zanimalo ih je kako se kažu određene stvari na srpskom, koje su to kulturne znamenitosti u Srbiji, a od jednog pitanja gotovo sam zanemeo: zašto su navijači u Srbiji tako nasilni?! Trebalo mi je dobrih desetak minuta da to objasnim tako da bi to grupa danske dece od 14 godina razumela. Jednog klinca je interesovalo kakva kola vozi moj otac – kada sam mu rekao da u Google na svom laptopu ukuca zastava 101, bio je oduševljen fotografijama, a još više činjenicom da košta 500 evra. „To je dobro, ovde su kola užasno skupa, ovo verovatno može da kupi svako…” Pitali su me i o obrazovnom sistemu u Srbiji, uz komentare kako je „u Danskoj škola sranje!” Pritom su iskoristili baš reč shit na engleskom, jer imaju dosta slobode u izražavanju. Samo kada su čuli za časove od 45 minuta, domaće zadatke i oslovljavanje predavača sa „nastavniče“ ili „profesore“, rekli su: „OK, škola u Danskoj je sranje, ali u Srbiji je još veće sranje!” Na kraju časa, pored kolača koje su napravili tog dana na domaćinstvu, bio sam počašćen i aplauzom.
Tamo deca na biciklu daju signal čak i kada skreću desno!
Posle časa, teča Eddie me je pitao da li sam primetio išta neobično u vezi sa dvojicom dečaka. „Da,“ odgovorio sam, „oni su dvojica od trojice najpametnijih, a i znaju sve živo o stripovima i filmovima, mnogo kul klinci!” Tada mi je rekao da su njih dvojica autistični i da je integracija dece sa posebnim potrebama svetinja u Danskoj. Nikada ne bih rekao! Integracija je uspela u potpunosti.
Kompletno ovo iskustvo pružilo mi je jedan ogroman, nov i neobičan uvid u jednu kulturu i omogućilo da razumem jednu zemlju i jedan narod drugačije od prosečnog turiste. Dodatno mi je utemeljilo veru u moj poziv i ispravnost izbora zanimanja onog koji prenosi znanje i oblikuje mlade duhove, iako ta vera nikada nije bila mala. U tom trenutku lebdela je među oblacima, jer velika je čast i ogromno zadovoljstvo učestvovati u radu sa decom u jednom sistemu koji je posvećen njima i okrenut uspostavljanju određenih vrednosti kod omladine. Danci, na primer, odbijaju da voze svoju decu u školu i teraju ih da idu biciklom, ali ne pre nego što u školi prođu kurs saobraćajnih pravila za učesnike na biciklu… Tamo deca na biciklu daju signal čak i kada skreću desno!
Međutim, treba primetiti i određene poteškoće sa kojima se danska država susreće kada je u pitanju omladina. Naime, veliki problem koji se javlja je alkoholizam među mladima, od kasnih tinejdžerskih godina pa sve do zrelog doba. U razgovora sa ljudima pokušao sam da razumem zašto je to tako u državi i sistemu koji deluju gotovo savršeno.
Ako ljudi ovde piju, a pije ih dosta, to je zato što imaju sve i dosadno im je…
Ono što se može uočiti u razmišljanjima ljudi jeste da o ekonomskoj utemeljenosti i dobrostanju u kojem živi običan čovek postoji jedna veoma izvitoperena svest. Možda to najbolje sumira par rečenica mog sagovornika: „Mi Danci smo vrlo dobro svesni toga kako dobro živimo i šta sve imamo, ali verovatno to uzimamo zdravo za gotovo. Ali svesni smo i te činjenice, ali povodom toga ne radimo ništa! Ako ljudi ovde piju, a pije ih dosta, to je zato što imaju sve i dosadno im je…” I onda dobijete potvrdu onog stereotipa o Skandinavcima: da su od ponedeljka do petka maksimalno produktivni, ali da njihova vikend-konzumacija alkohola ne poznaje granice! Neko bi rekao da je to obest, i možda i jeste, ali je pre egzistencijalna kriza – ne materijalna na kakvu smo mi navikli, nego smisaona. Nije potrebno mnogo istraživanja, doduše, da se uvidi da posledice te negativne tendencije ne utiču mnogo na njihovo obrazovanje, posao, pa čak ni na porodice. Dovoljno je pogledati rezultate danske ekonomije i privrede, kao i neverovatno visok nivo i dostignuća nauke i visokog obrazovanja. Raspitao sam se među ljudima kakvo je stanje u prosečnoj danskoj porodici, i uvideo da razvoda nema ništa više nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji, a da porodično nasilje nad supružnicima i decom postoji samo kao pojam, ali ne i u praksi.
Sve to stranog posmatrača navodi na zaključak da ovakav sistem ipak proizvodi produktivne i kreativne individue, koji služe sistemu jednako onoliko koliko on služi njima. Naravno, lična nezadovoljstva i samodestruktivne težnje nije moguće izbeći ni u najboljim životnim uslovima, jer to je jednostavno ljudska priroda.
Najbolje sumiranje okolnosti da sistem omogućava individui da se ostvari na svaki način jeste sud koji je Eddie izrekao jednom prilikom: „Proputovao sam dobar deo sveta, ali imao sam tu mogućnost da u svom rodnom mestu, u krugu od nekoliko kilometara, završim osnovnu i srednju školu, pa učiteljski fakultet, i da danas na istom mestu živim i radim ono što volim, da doprinesem sredini u kojoj sam odrastao i u kojoj sam se formirao. To je moguće za mene, kao i za sve ostale, i veoma sam srećan zbog toga…”
