"Hell is empty, and all the devils are here."
— W. Shakespeare
"Ako budeš bila tu za staru Novu godinu, treba da vidiš karneval u Vevčanima," reče mi prijatelj, Makedonac iz Ohrida. U pozadini su u tom trenutku svirale zurle, "saundtrek" jednog od prošlih Vevčanskih karnevala.
"Vistinski su strašne Maske" – kaže.
"Ha, zanimljivo", pomislih, "i u ovom delu Makedonije se nešto dešava. Vredi videti. Uostalom, koliko strašne maske mogu da budu?"
Nekoliko dana kasnije, u kolima smo na putu za Vevčane. Trinaesti januar je, dan uoči Nove godine. Prolazimo kroz selo X koje izgleda neobično bogato za ove puste krajeve. "Ovo je bio centar prostitucije" – objašnjava nam moj prijatelj. Pre nekoliko godina je policija tu razbila lanac trgovine ljudima. Za njima su ostale velike, prazne kuće. Poneki "klub" je još aktivan. Kakvo "selo" pomislim, kakve strašne tajne krije, sasvim različito od romantizovane ideje o seoskoj zajednici.
Produžavamo dalje do Vevčana za koje saznajemo da je jedino pravoslavno selo, okruženo muslimanskim selima. O(p)stali su gore na tom brdu, kažu, jer kontrolišu izvore vode. Jedno selo – jedna opština – opština Vevčani, član je svetske Federacije karnevalskih gradova. Imaju čak i svoju valutu.
Vevčanskih pet ličnika
Saznajem da su se 1991. godine otcepili od Makedonije i osnovali sopstvenu državu. Još preostaje da ih Makedonija prizna. Odavde navodno potiče i porodica Mihajla Pupina, a kasnije imamo priliku da posetimo kuću njegove rodbine, pretvorenu u muzej. Ali poseta muzeju Mihajla Pupina u ovom izolovanom selu ipak nije ono što je na mene ostavilo najjači utisak.
Stižemo taman na vreme da uhvatimo početak procesije Maski. Izbijamo na početak glavne seoske ulice, gde se već okupilo dosta ljudi. Tamo na onoj gomili snega leži neki đavo, crnog lica i oblizuje se ka meni crvenim jezikom kroz prorez u maski. Iza njega ih vidim još - Maske su raznovrsne, šarene, strašne, iz domaće radinosti i one plastične, kupovne, kombinovane sa različitim poljoprivrednim alatkama – vilama, kosama, sekirama. Drugi nosi nešto što liči na ratnu sekiru, od lopatica neke sveže zaklane životinje.
Samo što smo stigli, ovo je tek početak, šta nas još čeka? Maski je sve više, okupljaju se u grupama istih kostima, prave buku, vuku lance i grabulje po betonu. Jedan Glupi avgust mi prilazi i reži na uvo. Stresem se i nasmejem, na mah mi dođe sećanje kad su me kao dete plašili (eno ga duh!), a osećaj je iznenađujuće isti. Procesija kreće i mi sa njom, uzbrdo seoskom ulicom do glavnog trga. Nisko zimsko sunce nam je u očima, kroz dim vidimo siluete Maski, duga povorka kostima, velikih i malih, cele porodice su tu. Tata-bik, veliki i čupav sa rogovima na glavi, za ruku vodi dva mala Glupa avgusta, jedan drugom do uveta.
Glupi avgust je tradicionalna maska, maskota Vevčanskog karnevala, pojavljuje se svake godine, dok se druge maske menjaju u zavisnosti od političkih i društvenih dešavanja kao komentari na aktuelna događanja. Glupih avgusta je puno, uglavnom su to deca i tinejdžeri. Nose sa sobom kravlje repove, ogrnuti su u sirove kože. Valjaju se po zemlji, vrište, reže i mlate okupljen narod tim istim repovima. Blatnjavi su i smrde. Deluje mi da se sjajno zabavljaju. Uz Glupe avguste sa crvenim, špicastim kapama, tu su i crne Maske sa vilama, zatim grupa kostimirana kao smrt sa sve kosama, neki đavo koji za sobom vuče mrtvu gusku za vrat, još jedna grupa rogatih, različite ale i karakondžule. Neke maske domaće proizvodnje izgledaju prastaro, kao da bi se mogle uklopiti u ovakav događaj i pre nekoliko hiljada godina.
"I to je selo", pomislim, "364 dana u godini su tradicionalni, partrijarhalni, "normalni", a onda taj jedan dan u godini polude." Ili je to samo moja predrasuda o načinu života u selima? Možda oni još pamte nešto što smo mi u gradovima zaboravili. Kontrolisano ludilo.
Krećemo se uzbrdo ka glavnom trgu između redova kuća od cigala gde se i dalje može naći pokoja od naboja. Kao u Konradovom "Srcu tame", osećam se kao da se krećemo unatrag kroz vreme ka nekoj davnoj, bezvremenoj prošlosti. Pogledom nas ispraćaju porodice okupljene na vratima i prozorima kuća, smeju se, upiru prstom, pokazuju Maske deci. Svaka Maska je u svom filmu, igra svoju ulogu. Paganski običaji iz nekog davnog vremena – Maske simbolizuju sve loše što se događalo u protekloj godini. Simbolika je ponegde jasna, ponegde poznata samo onom koji je masku stvorio. Tu su grupe "turaka", zatim muškarci obučeni kao prostitutke, plejbojeve zečice, čak i mala grupa "Indijanaca". Tradicionalne Maske hodaju uz one inspirisane savremenim političkim i društvenim dešavanjima. Njihove kretnje i glasovi postaju sve razuzdaniji, dok do nas dopiru sve glasniji zvuci zurli sa glavnog seoskog trga. Obuzima me jak osećaj uklapanja delića koji nedostaje, osećaj divljine i začudo razumevanja celog događaja. Čudim se samoj sebi dok mislim "to je to". Ushićenje prevazilazi osećaj gađenja nad prizorima, mirisima i zvucima. "I to je selo", pomislim, "364 dana u godini su tradicionalni, partrijarhalni, "normalni", a onda taj jedan dan u godini polude." Ili je to samo moja predrasuda o načinu života u selima? Možda oni još pamte nešto što smo mi u gradovima zaboravili. Kontrolisano ludilo.
Stižemo na glavni trg. Između kuća se naziru Maske koje su već tamo, ostale im se priključuju, ulivaju i stapaju sa masom koja se giba, poskakuje uz zvuke zurli i ritam tapana. Celu scenu je teško obuhvatiti jednim pogledom – na mah mi dolaze u misli detaljne renesansne slike pakla i stradanja nevernika. Maske spiralno kruže, skakuću po glavnom trgu, uhvaćene u kolo, ili se valjaju, vrte, okreću i prevrću, uzvikuju i međusobno se "tuku". Sve je obavijeno dimom, povici se mešaju sa smehom i muzikom. Grupa Glupih avgusta udara repovima po ledenoj vodenoj površini otvorenog rezervoara, neki se i kupaju, zapljuskuju okupljene. Pored mene prozuje dve "ženske" na biciklima, a za njima sledi grupa "zečica" sa odranim zečijim kožama. Maske zamišljene kao politički komentari se smenjuju sa grupama onih strašnijih, koje deluju na primalnom nivou. Dva stvora sa čudovišno dugim rukama se gegaju pored nas, dok druga grupa zubatih drži posetioce na oku. Neki od okupljenih se slikaju sa Maskama, jedan nemaskirani deda sa impresivnim brkom pozira uz svog maskiranog prijatelja. Svaka kuća nudi rakiju, atmosfera se ubrzano natapa alkoholom. Ples raste u grozničavim talasima, svi su okupljeni tu na glavnom trgu, Maske su izložene pogledima, puno je uzvika, smeha i podbadanja – vrtoglavi događaj dostiže svoj vrhunac. Zatim polako jenjava, pogled je obuhvatio sve okupljene strahote, neke od mokrih i blatnjavih Maski sedaju na zemlju da se odmore. Deca pokazuju lica, smeju se, začikuju i traže drugare. Intenzitet popušta.
Maske i posetioci se u malim grupama odvajaju i odlaze da isprobaju ponudu kafana i štandova sa hranom, u ulicama oko glavnog trga. Odlazimo i mi sa istom namerom. Atmosfera se stišava do večeri, kada očekujemo koncert narodne muzike uživo i vatromet u ponoć. U obližnoj kafani, "prostitutke" me časte kuvanim vinom.
Probamo neke od mesnih specijaliteta sa roštilja, a zatim produžavamo selom. Krivudave i strme ulice nas vode do čuvenih vevčanskih izvora, iznad poslednjih kuća u selu. Jedna od verzija priče o izvorima, koja se ovde često može čuti, je o neuspelom pokušaju nekadašnjih vlasti Makedonije da izvorsku vodu upotrebe i usmere je dalje od sela. Sve se to događa krajem '80-ih godina prošlog veka. Na strani vlasti, u ulozi zlotvora u ovoj priči, pojavljuje se izvesni komandant, tada još jugoslovenske armije (on će kasnije u ratovima '90-ih postati ozloglašen). Meštani Vevčana ga dočekuju naoružani do zuba i uspešno odbijaju vladin pokušaj mešanja u njihovo selo i njihovu stvar. Razmišljam o neobičnoj samostalnosti i svojeglavosti ljudi iz Vevčana, o karnevalu i mnoštvu političkih kritika koje na taj način upućuju svakoj vlasti, svake godine.
Od izvora, spuštamo se natrag ka glavnom trgu. Usput, kao u nekoj priči sa alegorijama, srećemo pećinske ljude, indijance, Glupe avguste, predstavnike svih etničkih skupina Makedonije i šire, i neka nova, bezimena čuda. Ulice su pod debelim slojem leda, a kako se noć spušta, nestaje i ono malo toplote. Posle predaha nakon procesije, putevi vode nas, Maske i posetioce ka glavnom trgu. Iz sporednih ulica se slivaju pred binu gde će uskoro početi novogodišnji koncert. Okuplja se uglavnom mlađa publika, i dalje pod maskama, dok stariji odlučuju da noć provedu u kućama ili kafanama. Sve počinje da liči na veliku žurku. Atmosfera se zagreva uz pomoć muzike, alkohola i dobre doze vevčanskog ludila. Celo selo učestvuje i slavi.
Pre nego što se izgubim među veselom masom ispred bine, spazim jednog usamljenog "Indijanca" koji mirno, sa uzvišene tačke posmatra ceo prizor. Slikam ga.
"Kako da vam pošaljem slike", pitam, "da li imate mejl?"
"Nemam mejl", odgovara mi makedonski Indijanac.
"Kako onda da vas nađem?"
On me odmeri staloženo.
"Naći ćeš me", kaže, pružajući mi svoju lulu, dok se tamo ispod njega gomila talasa.
Staru Novu godinu dočekujemo uz vatromet i zvuke pesme "Makedonsko devojče". Nekoliko pijanih sati kasnije, zaleđenim putevima se u gluvo doba noći vozimo natrag ka Ohridu. Narednog dana, budimo se mamurni i pomalo zbunjeni doživljenim. Još više smo zbunjeni našim učestvovanjem i uživanjem u sinoćnim događajima. Sve te mrtve životinje, politička nekorektnost, prljavština, pijanstvo i valjanje po zemlji. Zaista, ljudi su sve loše iz protekle godine izneli i pokazali tokom jučerašnjeg dana. Dok se oporavljamo uz kafu, tamo u Vevčanima je u toku poslednji čin karnevala. Na prvi dan Nove godine, učesnici ritualno spaljuju svoje maske u lomači na glavnom trgu, a zatim preskaču vatru. Sve što je loše ostavljaju za sobom i ulaze pročišćeni u Novu godinu. Osećam da mi nedostaje to poslednje poglavlje, želim da i ja učestvujem u njemu. Jer neke loše stvari smo sinoć izneli iz sebe, ali ih se nismo rešili. Sređujem fotografije sa sinoćnjeg događaja, ali utiske još dugo neću srediti. Ostaje nam možda da sve probamo iznova, naredne godine.
Paganski običaji su i dalje živi, a mitska bića se pojavljuju i na drugim mestima na Balkanu:
– Slovenija (Kurentovanje);
– Srbija (Bele poklade);
– Hrvatska (Pokladni ophod);
– Grčka (Bell roads u Solunu i slike sa manifestacija iz Istočne Makedonije i Severne Grčke);
– Bugarska (Kukeri);
– i šire (Wilder mann).
Autorka teksta i fotografija: Tamara Marković.
