Jurta, dom za poneti - str. 2

Tunduk

Glavni deo jurte jeste drveni prsten koji čini najviši deo krova, kružni krovni prozor od koga zrakasto polaze tanke grede. Kirgizi ovaj prsten nazivaju «tunduk» i smatraju ga svojim nacionalnim simbolom. Tunduk ima veoma složenu simboliku, a najčešće se koristi kao simbol jedinstva, jer predstavlja element koji povezuje različite elemente jurte i celu konstrukciju drži na okupu. Ukoliko sedite u jurti i slučajno pogledate uvis, shvatićete da je šara koju tunduk pravi na nebu ista ona koja se nalazi na zastavi Kirgizije.

U centru jurte nalazi se mala metalna peć, čiji dimnjak prolazi upravo kroz ovaj otvor. Tunduk je po lepom vremenu otvoren, kako bi obezbedio svetlost i provetravanje, a u slučaju nevremena i hladnoće može da se zatvori tako što se preko njega postavi staklo ili prevuče komad debele tkanine. Pošto se jurta podiže tako da su vrata uvek okrenuta ka jugu, nomadi tunduk koriste i kao sunčani sat.
	Kirgiska zastava, u čijem je centru sunce u kome se nalazi tunduk.

Kada jedna jurta dotraje, pravi se nova, ali se tunduk prenosi s kolena na koleno. Starost porodice meri se starošću tunduka, a starost tunduka meri se tragovima koje je dim ostavio na drvetu. Tunduk se na mongolskom kaže «tuno» a na kazaškom «šangrak».

Različite namene

Jurta je danas najrasprostranjenija u zemljama Centralne Azije - Mongoliji, Kirgiziji i Kazahstanu, a susreće se i u okolnim zemljama. Mnogi današnji nomadi u jurtama žive samo tokom letnjih meseci, a kad zahladni spuštaju se u sela i gradove. Iako jurtu obično zamišljamo na idiličnoj zelenoj livadi, ona je čest stanovnik velikih gradova: u Ulan-Batoru, prestonici Mongolije, veliki deo predgrađa sastoji se isključivo od jurti. Ove jurte obično nisu mobilne, okružene su malim dvorištima sa tarabom, ispred vrata nije retko videti satelitsku antenu, a unutrašnjost ume da iznenadi sasvim neočekivanim prisustvom televizora, frižidera ili čak kompjutera. Film «Urga» čuvenog ruskog režisera Nikite Mihalkova predstavlja odličnu priču o modernizaciji nomadske jurte u Unutrašnjoj Mongoliji, kineskoj provinciji u blizini mongolske granice.

Osim za svakodnevni život, jurta se koristi i kao vikendica na planini, ali i mesto za održavanje venčanja i posmrtnih obreda. Okrugli šator u poslednje vreme dobija sve veći značaj kao turistička atrakcija – za mnoge turiste sa Zapada nekoliko noći u jurti predstavlja nesvakidašnje iskustvo, uprkos smrzavanju, nedostatku sanitarnog čvora i mirisu konja koji se odmah uvuče u odeću i odano vas prati čak i po povratku kući. Mala naseobina jurti na kirgiskom se naziva «ail», i predstavlja porodicu ili grupicu porodica koje svoj život provode zajedno. Najpribližnija definicija glasila bi da je «ail» - nomadsko selo.

Jednu neobičnu verziju jurte srećemo i na sasvim neočekivanom mestu – na groblju. Nomad, koji čitavog života luta i seli se, na koncu ipak biva prisiljen da se zaustavi i odabere sebi mesto za večni počinak. Nomadska večna kuća ponekad je grobnica u obliku stilizovane jurte, u novije vreme često izrađene od metalne armature, tako da neodređeno podseća na džinovski kavez. Na vrhu ove grobljanske jurte ponekad se može videti petokraka, polumesec ili kakav drugi simbol, već prema religiozno-ideološkom opredeljenju njenog upokojenog stanovnika.

Reforme

Nomadski stil života u Centralnoj Aziji najveći udarac doživeo je tridesetih godina 20. veka, kada je, za vreme Sovjetskog Saveza, sprovedena kampanja prisilnog formiranja stalnih naseobina, i individualno stočarstvo zamenjeno velikim kombinatima. Nomadi su od sovjetskih reformi iz Kazahstana i Kirgizije pobegli u Kinu, gde ih je nekoliko decenija kasnije zadesila ista sudbina, jer su i Kinezi zaključili da je nomadski način života stvar prošlosti te ga treba ukinuti i zameniti nečim produktivnijim. Želeći da ostanu ono što jesu, nomadi su ponovo krenuli na dug put, ovaj put preko Himalaja, koji se zavšio čak u dalekim zemljama kao što su Iran i Turska.

Unutrašnje uređenje

Ulazak u jurtu započinjete prekoračivanjem praga, na koji nije pristojno nagaziti, jer pod njim, baš kao i kod starih Slovena, počivaju duhovi predaka. Pravo ispred vas, nasuprot vratima, nalazi se najvažniji deo jurte, gde se često nalazi mali porodični oltar – slika Bude ili sura iz kurana, u zavisnosti od religioznog opredeljenja stanara – kao i nekoliko fotografija članova porodice. Ovde se čuvaju ćebad i tkanine, uredno poslagani u vidu stuba čija visina govori o bogatstvu dotične porodice. Ovo mesto je u kirgiskoj jurti rezervisano za aksakale, mudre sedobrade starce koji se pozivaju u pomoć kada naiđu nerešivi problemi i crni dani za pojedinca, porodicu ili celu zajednicu.

Gost će najčešće biti zamoljen da sedne upravo tamo, što nije samo znak poštovanja, nego i praktična briga za putnika koji je upravo stigao – napolju može biti hladno, a ovo je, budući najdalje od vrata, najtopliji deo jurte.

Levo od vrata nalazi se muški deo jurte, u kome muškarac drži svoje stvarčice – kapu, konjsku opremu, sekiru, pušku, pecaljku, noževe itd – dok je desno ženski kutak, u kome se nalazi posuđe, igle, konci, razboj, tkanine i ostale sitnice. Kada je žena u svom kutku, muškarcu nije dozvoljeno da joj prilazi, dok u slučaju porodične svađe ona ima pravo da ga, iz svog sigurnog skloništa, gađa onim što joj prvo dođe pod ruku. Porodični oltar i podela na muški i ženski deo predstavlja tradiciju koja polako ičšezava. Komunistički dani izmenili su običaje i shvatanja, pa umesto Budinog okruglog stomaka ili reči «bismilah» ispisane tankom arapskom kaligrafijom zatičemo (sada već zastarelu i slabo aktuelnu) Lenjinovu kozju bradicu ili petokraku zvezdu, a često je i čitava ideja oltara napuštena i ovaj prostor upotrebljen u prizemnije, ovozemaljske svrhe.

U centru jurte, tačno ispod krovnog prozora – tunduka, tunoa ili šangraka – nekada se nalazila vatra, čije mesto danas zauzima peć koja se koristi kako za grejanje, tako i za kuvanje ručka ili čaja (često sa dodatkom jakovog mleka) koji nomadi piju u impresivnim količinama. Vatra (koja je i dalje tu, samo zatvorena u peći) predstavlja jedan od prirodnih elemenata u kojima čuči šamanističko božanstvo koje se kružno širi prostorom, ubija demone i isteruje sve štetno, mračno i zlo.