fotografija: Sanja Prodan
(...) Kako greše ti kojima treba uslov da bi se radovali. Bezmalo je sreća stajati sa malo para, možda i slomljenog srca, sa tugom i brigama na ćošku ulice, u kutu parka ili između dva polja i pustiti svet da prolazi. Čudno, stvarno, kako je moguće osiromašiti čoveka kada nije moguće ukrasti njegove želje i snove. Stavite ruke pod glavu i zagledajte se u svet, u vozove koji se ulivaju u ogromne stanice, u bučne ulice kojima teče život, u šarene morske obale kojima šetaju lepe žene, muziku u letnjim baštama sa električnim lampama, male bakalnice gde na vratima zvoni zvonce, gde miriše na vanilu i kisele krastavce, teniske terene velikih bašta, male bašte oko kućica železničara gde cvetaju đurđevci, ruže i različak, ogromne železne konstrukcije, oblake koji plove po nebu, Kip Slobode kako svetli u vodi ispred Njujorka, malu mačku preko puta trafike – u ceo svet! Vi ste nesrećni, sami, tužni? Oh, zašto niste skitnica malo više? Skitati je velika, dugotrajna sreća. Skitanje čoveka odnese od tuge do stranih zemalja, a kada jednom upoznate radost skitanja, nikada više nećete biti nesrećni do smrti, jer ćete saznati da je svet veliki a mi maleni i da u tom saznanju leži spas. I stvarno, bezmalo je sreća stajati na ulici, na podnevnom suncu i biti spojen sa svetom srcem koje ga toliko voli. Bezmalo je sreća počinjati ni od čega, iz početka.
Da li ste ikada seli u potpuno praznu kafanu u predgrađu, pijuckali limunadu i prelistavali ilustrovani časopis? Ilustrovani časopisi i debeli magazini su nešto najlepše što znam. U njima je ceo svet, lepe žene, haljine, prugasta zebra, voz u punoj brzini, kolica sa voćem na ulici u Čikagu, auto gospodina X koga nikada nećete upoznati, mačka glumice Y o kojoj ste toliko slušali, moderno uređena soba sa belim zavesama koje je podigao vetar, buketi u vazama, neki zamak. Okrećete stranice i mislite na svet. Za momenat ste pobegli iz svoje sobice u svet. Vraćate se kući obogaćeni, a ako ne znate da su neispunjene želje isto tako vesele kao ispunjene, onda ne razumete radost. Pariz ne može da bude tako lep kao moja petnaestogodišnja želja za njim. A ako ga nikada i ne vidim u životu, ipak je za mene bila uteha u teškim trenucima: ako sve propadne, otići ću u Pariz. Posao ću naći u velikom hotelu na bulevaru, da perem sudove, već čujem kako čisti tanjiri udaraju o sudoperu, vidim sebe kako izlazim sa posla sa zemičkom i sitnišem u džepu, na ulicu punu lepih i elegantnih ljudi. Pariz! Pariz! Pariz! Tamo sam, u centru, uhvaćena, sakrivena, predata, slobodna. Pariz i ja! Sa tim snom, sa tim poslednjim izlazom, šta je moglo da mi se desi? I šta ako nikada ne otputujem u Pariz? Verovatno je to ružan, bučan, grad, pa šta?
Verujte mi, na svetu ne postoji uzbuđenje kome čvrsta, dobra šetnja po nepoznatom putu ne bi dala ritam.
Da li ste već imali sreće da se vozite? U velikom gradu ima stotine vozila koja se kreću. Trezveni ljudi koji ne znaju za snove, ni taj čudan ukus bola i sreće koji vas odjednom iznenadi kao pljusak, žele da me ubede da vozila postoje da bismo se brže selili sa mesta na mesto. Da li je zaista sva romantika na svetu već umrla? Zar nije sreća ući u metro u nepoznatom gradu u nepoznatoj ulici (tamo su prozori, prodavnice, plakati, ljudi, vozovi, prljavština) i voziti se? Voziti se bez cilja u moru vremena, do poslednje stanice? Slabo osvetljen tunel, buka, plakati, nepoznati ljudi. Voz na trenutke izađe iz dubine, ispliva na površinu, preseče ulicu, uhvati malo svežeg vazduha i ponovo, nova ulica, novi ljudi, prosjak, kobila, kola sa gajbama, pogled na grad. Srce zatreperi zadivljeno od silne radoznalosti, oči ne mogu da se nagledaju. A da li ste se ikada vozili na krovu autobusa? Glava vam je skoro među zvezdama, ulica pod nogama, noćni šetači kao senke pred vama, hiljade utihnulih, nemih prozora licem u lice, hiljadu zatvorenih sudbina iza bloka kuća, kafane sa baštama, šarene lampice, čaše sa limunadom. Zar nije divno voziti se uveče u luna parku na karuselu, deca vrište, polje na kraju grada, gomila cigle i razbijenog posuđa malo dalje, gola i šarena periferija, to tamo pozadi poslednji obrisi grada, a taj sjaj na nebu što zaklanja zvezde, to je grad koji gori u noći. Tamo ćeš da se vratiš u svoju kutijicu sa četiri zida, tri sprata gore po stepeništu u krug, na jednoj od stepenica bubašvaba. Ušunjaš se u sobu, a na plafonu nađeš kako visi nezavršena misao i nezavršeno osećanje, uzmeš ih oba i veselo izbaciš kroz prozor na kaldrmu, jer se dobro osećaš zato što si se na periferiji vozio na belom slonu sa crvenom kapicom. A možda će vam se nekada desiti da u fijakeru sa malom belom kobilom idete po gradu bez cilja, ili to samo tako izgleda, u stvari, u snovima idete nekome koga volite, sve bliže i bliže, gledate na ulicu, ali i tamo vidite samo njegovo lice, govorite „Dobar dan“ u vazduh, i još mnoge sitne gluposti. Kako ste tu izgubljeni, usamljeni, glupavi, i konjić se ljulja i zabacuje grivu i vi možda nikada nećete stići tamo gde čitavog života idete, ali nije šteta, jer će vas svet uzeti, zaštititi, iznenaditi, ispuniti i onda vas samo ispljune i to je kraj.
Da li ste nekada proveli dan u malom gradu? Sve je koncentrisano na malom trgu u centru odakle idu ulice pravo do polja. Tu je kafanica sa crvenim somotom i sa nekim smešnim časopisima koji pišu o neverovatnim, zaboravljenim događajima koji svetu ništa ne znače. Pročitaćete da se i tu ljudi bese zbog nesrećne ljubavi i ubijaju decu koja su se slučajno rodila, odmah pored programa bioskopa koji pušta stare filmove. Oko kafane su male radnje – salame, dopisnice, cipele i kanapi, sir ementajler i kisele bombone – sve možeš tamo odjednom da nađeš. Prolaze ljudi koje si negde već video, na slikama, u snu, u bajci, prolaze praznični, mudri, dostojanstveni, smešni, uzimaju život za ozbiljno. A predveče, još u sumrak, još u srebrnosivom svetlu visi veliki, glupi, avgustovski mesec, tačno iznad sredine krova preko puta, isti mesec koji upravo u tom trenutku visi iznad Monte Karla, iznad Pariza, iznad Misisipija i iznad stana nekoga na koga često mislite, kilometrima daleko, zamislite. Stanica je malena, blizu polja, dve breze i jedan čovek sa crvenom kapicom, a vozovi tuda prolaze kao slučajno. U jednom od njih otputuješ, gradić se izgubi i već ne možeš da veruješ da je ikada postojao.
Na putu možete da preživite sve nesreće. Jedandva, jedan-dva. Nesreća se pretvara u pravilne korake, u red, jedan-dva, jedan-dva. Nesreća se bori sa nogama, srce govori: to boli, to boli, a noge kažu: svet je tu, svet je tu.
Put predveče! Beli uski putevi izvan grada, auto putevi kroz polja, večernja zvona iz grada, zar to nije sreća? Verujte mi, na svetu ne postoji uzbuđenje kome čvrsta, dobra šetnja po nepoznatom putu ne bi dala ritam. Na putu možete da preživite sve nesreće. Jedandva, jedan-dva. Nesreća se pretvara u pravilne korake, u red, jedan-dva, jedan-dva. Nesreća se bori sa nogama, srce govori: to boli, to boli, a noge kažu: svet je tu, svet je tu. Srce se polako otvara, nešto se u njemu okreće, promeni, a onda se smiri i odjednom, srce se nasmeje, noge su iscrple bol, nema ga više, svet je tu, svet je tu. Ali, sada se ne zaustavljajte, sada ne, inače ćete odmah opet da budete nesrećni. Sada idite dalje, stalno napred, satima daleko dok se ne umorite. Ako se tek tamo zaustavite, naći ćete u toj tišini koja će naglo da se razlegne oko vas kada noge ućute, možda – oh, ne mogu to da vam obećam – dve suzice, možda tri, ako imate sreće.
—
Preuzeto iz zbirke eseja "Put ka jednostavnosti", u češkom originalu: "Cesta k jednoduchosti". 1926.
