Radost za deset kruna, 1926.

(...) Kako greše ti kojima treba uslov da bi se radovali. Bezmalo je sreća stajati sa malo para, možda i slomljenog srca, sa tugom i brigama na ćošku ulice, u kutu parka ili između dva polja i pustiti svet da prolazi. Čudno, stvarno, kako je moguće osiromašiti čoveka kada nije moguće ukrasti njegove želje i snove. Stavite ruke pod glavu i zagledajte se u svet, u vozove koji se ulivaju u ogromne stanice, u bučne ulice kojima teče život, u šarene morske obale kojima šetaju lepe žene, muziku u letnjim baštama sa električnim lampama, male bakalnice gde na vratima zvoni zvonce, gde miriše na vanilu i kisele krastavce, teniske terene velikih bašta, male bašte oko kućica železničara gde cvetaju đurđevci, ruže i različak, ogromne železne konstrukcije, oblake koji plove po nebu, Kip Slobode kako svetli u vodi ispred Njujorka, malu mačku preko puta trafike – u ceo svet! Vi ste nesrećni, sami, tužni? Oh, zašto niste skitnica malo više? Skitati je velika, dugotrajna sreća. Skitanje čoveka odnese od tuge do stranih...

Pročitajte Radost za deset kruna, 1926.