Mapa sveta u glavi dvorske lude, autor nepoznat, 1590.
Kartografija je, za maštovite, često druga reč za magičnost. Čudo putovanja, u svakom obliku, zamena je za prosečnost svakodnevice. Globus, kao verodostojniji oblik karte sveta, otvoreni je poziv na istraživanje sopstvenih sposobnosti, jer putovati znači ne samo posećivati druge prostore već i useljavanje manje znanog u putnika. Reč je o dvosmernoj ulici u kojoj su "sudari" poželjni.
Sva su mesta imaginarna, dok se njima ne kroči. A onda kada se zaodenu doživljenim, opet dobijaju oblik izmaglice kroz koju se priseća doživljaj i na njega dodaje ili od njega oduzima ponešto. Od ostatka rađa se jedno novo, sada pripitomljeno i usvojeno, osećanje jos jednog dela osvojenog sebe.
Duša je najsavršeniji poznati mehanizam za spravljanje verodostojne slobode. Ona u želju za odlaskom unosi tu tananu nit zanosa što čoveka priprema na primanje nepoznatog. Koliko god izgledalo da putnik otkriva put, priprema se stvara ravnopravno: put otkriva sebe, ali i putnik se otkriva putu, a potom i sebi samom. Mi ne saznajemo samo okolinu, već i ona saznaje nas. Posledica ove akcije-reakcije jeste upoznavanje sebe.
Na makro planu, čini nam se da ovaj svet više nema tajni. Tačno. Ali samo onda kada ga gledamo očima još nekoga. Kada se prepustimo samo sopstvenoj, intimnoj nameri da mu verujemo, on nam i te kako nudi još svega (pa makar) po malo.
Ne putovati ne znači - ostati svoj. Lažna je sigurnost kretati se dovoljno prepoznatljivim duhovnim i geografskim reljefom. Ta vrsta intime rađa želju za posesivnošću nad poznatim, a potom i za posedovanjem. Tada se sloboda pretvara u bahatost, istina u licemerje, lepota u korist. Tada se prostorom gospodari, a ne kreće, vlada, a ne saoseća. Znatiželja se pretapa u gramzivost, a traganje u zataškavanje.
Mesto sa kojeg se odlazi koren je koji sam po sebi postoji. Koreni polaska su neizbrisivi i nezamenjivi. Uostalom, oni se utvrđuju i povratkom. Zamena ne postoji. Oni su kod preko kojeg čovek vrši selekciju, analizu, upoređivanje i gradi skalu vrednosti.
Život, bivajući uglavnom put u nepoznato, ima tu privilegiju da nas nagovara na sopstveno obogaćivanje. On ne ume da vrati propušteno. Statičnošću čovek sebe osuđuje na žrtvovanje. Ako ponekad i treba pristati na stajanje, tada, istovremeno, valja iznajmiti budućnost (duhovne higijene radi).
Zavodljivi gospodar
Strane sveta, kada se ne posmatraju iz zadatog centra, imaju druga značenja i drugačije odnose. Zapad je na Istoku, Jug je na Severu. Samo su razdaljine iste.
Gospodar putovanja verovatno je u nama. Možda se zove Hrabrost, možda Nemir, možda Promena. Zavodljiv kakav jeste, on nas upućuje i na imaginarna putovanja, onda kada smo onemogućeni da fizički odsustvujemo iz svog svakodnevnog prostora. On nam nadodaje samo još jedan plašt lutanja po sebi, kao zamenu i/li nadopunu svedočenja o svetu. Dogod tragamo za neotkrivenim lavirintima unutrašnjih dilema, motori za letenje nisu ugašeni. Gospodar zna da uvek valja biti spreman. Ima on dovoljno iskustva sa Zovom koji je, uostalom, najčešće iznenadan. Zna on i za snagu koja je potisnuta, ali u pripravnosti, a sposobna da zatekne i samog putnika. Kada se dogodi, to iznenadno oslobađanje energije ravno je potisku sila fizike. O eventualnom padu ne može se govoriti. Neuspelo putovanje ne postoji.
Putovanje je traganje. Potraga za nečim što je naizgled nedokučivo. Neuhvatljivost, pa i mogućno nepostojanje Cilja, upravo je jedinstvena prednost. Ako se njome apstrahuje Smisao, to ne znači da Smisla nema. Reč je o egzistencijalnoj potrebi koja ne iziskuje klasična merila, logičnost, racio. Putovanje zahvata najdublje i najskrovitije ljudske prohteve koji se opiru svakoj definiciji. Ono spada u red vrhunskog meditativnog buđenja, a kada je dopunjeno dodirom sa Drugim - postaje ideal kreativnog zajedništva tela i duha.
Putnik - imigrant u Drugost
Putnik je posvećenik potrage i samopotrage koje se sastoje iz one sorte što potiče iznutra i one što potiče spolja. Ono što putnik pokušava da reši jeste pronalaženje tačke susreta svoje, u putu neminovno, podeljene ličnosti. Jedan njen deo sadrži nasleđe domovine, a drugi još uvek luta novom domovinom. Jer svako putovanje jeste emigracija i imigracija. Put ka idealu ide preko krajnosti. Prva krajnost je zaborav nasleđa i potpuno prihvatanje novog prostora tj. kulture. Druga krajnost je duboka vezanost za nasleđe domovine i ignorisanje što je moguće više novog mesta tj. kulture. Ideal je „život između“. ldeal koji, doduše, ima prizvuk kompromisa, ali to nije. On je mera. Balans. Izlaz u svet i povratak sebi.
U sva tri slučaja putnik nalazi Drugog sebe unutar sebe. U sva tri slučaja čovek mora biti i Posvećenik i Neposvećenik, s vremena na vreme ili sve vreme. Pitanje je da li je Posvećenik i Neposvećenik u isto vreme?
Zaborav sopstvenog nasleđa je ekstremno rešenje u želji da se postane „nova osoba“. Putnik je sposoban da potisne svoje sećanje iz svesti u podsvest, ali ne i svoje gene. I to je možda moguće, ali to bi bila izuzetno bolna radnja. Jer, ako pokuša da imitira Druge, prisiljen je da veštački izbriše sopstveno nasleđe. Suočavanje sa tim nemogućim ukrštanjem može biti opasno i fatalno. Jedino oruđe protiv te katastrofe mogla bi biti krajnja gluma.
Izuzetno duboko vezivanje za nasleđe domovine, koje se sastoji iz potpunog previđanja nove kulturne okoline, uvodi putnika u geto. Biti dobrovoljni zatvorenik može biti veoma hrabar izbor. No, on bi mogao predstavljati i pozitivno kulturno bogaćenje novog okoliša. U svakom slučaju, ovaj izbor je opasan po „zatvorenika“: on znači da je putnik svoje telo samo geografski premestio iz jednog u drugo mesto. U tom slučaju, pitanje je da li putnik išta čini za sebe?
„Život (put) između“ riskantan je, ali produktivan izbor. Sa jedne strane on može izgledati kao „život na ivici“, a sa druge - pronalaženje one suptilne granice u oživljavanju dva života istovremeno. Ovakvo paralelno putešestvije može obogatiti osobu, a to isto učiniti i obema kulturama: i onoj nasleđenoj i onoj privremeno odabranoj. Onoj koja u sebi nosi (i sa sobom donosi) i onoj koja se stiče. U povratku, obe se odnose, i donose.
Nije li i najkraće putovanje jednako životu?
Objavljeno u novinama Danas, 27-30. novembar 1999.
