Koptsko pismo. Foto: Sylvain Grandadam
Piše: Lydia Wilson, New Lines Magazine
Kada je Titi Maurice (Titi Moris) upoznala svog budućeg supruga, postavila mu je jedan uslov: da bi je oženio, morao je naučiti koptski jezik. Kao jedna od retkih osoba na svetu koja je odrasla govoreći ovaj jezik, Titi je bila odlučna da njena deca imaju isto iskustvo. Rafik, očigledno zaljubljen, prihvatio je izazov bez oklevanja. Iako je već poznavao osnove pisanja jezika naučene u crkvi, Titi ga je podučavala živoj upotrebi jezika - ne samo vekovima starim liturgijama i molitvama koje se ponavljaju nedeljom, već i svakodnevnim frazama poput "Želiš li čaj?" ili "To ti je tamo u ormaru".
Koptski jezik predstavlja najnoviju verziju jezika drevnih Egipćana, koji direktno potiče od jezika faraona. U početku je bio zapisivan hijeroglifima, dok je za brži zapis postojala i pisana verzija, poznata kao hijeratsko pismo. Nakon toga, razvila se drugačija forma pisma, demotsko pismo, poznato i kao egipatsko demotičko pismo (od grčke reči δημοτικός /dēmotikós/, što znači "narodni" prim. prev). U četvrtom veku p.n.e., Aleksandar Veliki je osvojio veći deo regiona, donoseći sa sobom grčki jezik. Čuveni kamen iz Rozete sadržao je upotrebu hijeroglifa, demotičkog pisma i grčkog jezika istovremeno, čime je omogućeno dešifrovanje hijeroglifa pre oko 200 godina.
Koptski jezik predstavlja najnoviju verziju jezika drevnih Egipćana, koji direktno potiče od jezika faraona.
Grci su ostavili brojne tragove u Egiptu, uključujući značajan uticaj na jezik. Ime koje danas koristimo za Egipat, zapravo, potiče od grčke reči Αἴγυπτος (Aigyptos), što je prešlo u arapski kao "Qibt" i u engleski kao "Copt" (na našem jeziku "kopt"). Širenje hrišćanstva u tom regionu dodatno je ojačalo helenistički uticaj na koptski jezik, obogativši ga značajnim brojem grčkih reči, kako u govornom tako i u pisanom obliku. Hrišćanstvo je dalo jeziku njegovu savremenu formu: koptski se piše prilagođenom verzijom grčkog alfabeta, sa dodatih sedam slova za zvukove koji ne postoje u grčkom.
Jedan od najstarijih primera upotrebe ovog jezika, zapisanog pomenutim alfabetom, dolazi iz pisama Svetog Antonija (za koga se veruje da je živeo izuzetno dugo, od 251. do 356. godine), askete poznatog kao "otac monaha". Sveti Antonije se na kraju nastanio u pećini u istočnoj pustinji Egipta, smeštenoj između Nila i Crvenog mora. Pećina nije samo udaljena od svakog naselja, već do nje vodi i naročito zahtevan put, kako sam lično iskusila jednog vrelog aprila.
Nakon što sam se uspela uz hiljade stepenika, provukla sam se kroz uski prolaz u steni, koji jedva da je bio dovoljno širok za odraslu osobu. Bila sam zahvalna na osvežavajućoj hladnoći unutar stene. Polako sam se spuštala niz prolaz, prilagođavajući oči mraku, dok sam se sada oslanjala na rukohvate na stepenicama, neophodne svakom nepažljivom hodočasniku koji luta po mraku. Ulaskom u pećinu svetitelja, pronašla sam trenutak odmora od vrućine i priliku za meditaciju o samotnjačkom životu na takvom mestu. Osetila sam posebnu vezu s istorijom ovog svetitelja, kojeg često viđamo na umetničkim delima i crkvenim freskama.
Kamen iz Rozete sadrži isti tekst na tri pisma: hijeroglifi, demotski koptski, i starogrčki.
Ovaj osećaj da hrišćanstvo ima duboke korene u Egiptu ponavljao mi se mnogo puta. Po povratku sa brda u hlad i mir manastira, vodič i monah, otac Ruwais Antonius, pokazao mi je nekoliko drevnih struktura, uključujući temelje monaških ćelija iz četvrtog veka, za koje se veruje da su možda pripadale monasima pod vođstvom Svetog Antonija; takođe, pokazao mi je i nedavno obnovljenu crkvu sa freskama iz trinaestog veka, originalnu kamenu trpezariju sa stolom i klupama izvajanim iz istog komada stene - očigledno napravljene za ljude nižeg rasta, možda u skladu sa spartanskim načinom života u pustinji. Uz određeno prilagođavanje, uspela sam smestiti svoje noge.
U Kairu sam posetila crkvu Svetog Sergija i Vakha; to je bila četvrta ili peta drevna crkva koju sam obišla tog dana, i zbunilo me je naglo povećanje broja turista. Međutim, prateći gužvu do bočnog oltara, shvatila sam i zašto: tu je bio bunar za koji se veruje da su se iz njega Marija, Josif i Isus napojili vode tokom bega od Herodovog gneva u Egipat iz Vitlejema. Oko pećine u kojoj su se navodno sklonili izgrađena je kripta. Narednog dana, posetio sam novu Katedralu Svetog Marka, sedište koptske crkve (kompleks koji može da se poredi sa Vatikanom, iako stražari nisu tako raskošno odeveni). Tu sam pronašla relikvije jevanđeliste Marka - autora jednog od četiri priznata jevanđelja o životu Isusa - u posebno izgrađenom svetilištu. Bilo je teže ostvariti duhovnu povezanost s ovim ranim hrišćanskim periodom nego u spartanskoj pećini Svetog Antonija, s obzirom na to da je moderna zgrada nedavno ukrašena na pomalo kičast način – ali samo prisustvo jednog od autora Biblije bilo je veličanstveno.
Bogata istorija apostola i svetaca počela je da se menja dolaskom islama u 641. godini, a sa njim i upotreba koptskog jezika. Etimološki, "Kopt" znači "Egipćanin", ali nakon arapsko-islamskog osvajanja, značenje se suzilo tako da se odnosi isključivo na Egipćane koji nisu prešli na islam - stoga se danas termin "Kopt" najčešće shvata kao sinonim za egipatskog hrišćanina. Ipak, ova kategorizacija nije potpuno jasna. Iako Koptska pravoslavna crkva predstavlja većinu hrišćana u Egiptu, u zemlji takođe postoje protestantske i katoličke zajednice, koje su rezultat misionarskog rada u 19. i 20. veku. Katolici i protestanti čine manji deo egipatske hrišćanske zajednice. Bez obzira na denominaciju, svi hrišćani u Egiptu ponekad se opisuju pridevom "koptski", iako nisu svi pripadnici Koptske pravoslavne crkve.
Koptski jezik je i dalje bio prisutan, kako pokazuju zapisi tumača Halifa al-Mamuna tokom njegove posete Egiptu 830. godine - prevodi medicinskih, alhemijskih i drugih filozofskih tekstova sa arapskog na koptski, kao i popularna poezija, ukazuju na to da je koptski bio živ jezik. Međutim, ovo se postepeno menjalo, pa su do 14. veka Biblija i drugi liturgijski tekstovi na koptskom bili praćeni paralelnim prevodima i objašnjenjima na arapskom. Sa sve većim brojem ljudi koji su prelazili na islam i kako je arapski polako postajao zvanični jezik države, koptski jezik je postepeno gubio na značaju kao govorni jezik; slično latinskom na Zapadu, očuvan je uglavnom među sveštenstvom i učenim ljudima. Kako je episkop Atanasije iz Kusa zapisao u 14. veku: "Za ljude ovog vremena, u ovoj zemlji, njihov maternji jezik postao je zaboravljen... drugi nisu napustili svoj jezik kao mi."
Ali ipak, evo Maurice ispred mene, kako zapisuje fraze na koptskom i objašnjava kako je naučila svog muža frazu "Kasnimo, požuri!" i kako je njihova porodična WhatsApp grupa potpuno na koptskom. Odlučili su još prilikom veridbe da će njihova deca biti deo izuzetno malog broja ljudi na svetu (tačan broj je teško utvrditi) kojima će koptski biti maternji jezik, baš kao i njihovoj majci, koja ga je nasledila od svojih roditelja. "Kad sam bila dete, kod kuće smo govorili isključivo koptski", kaže ona. Njen otac je ustanovio to pravilo u kući, svestan da će se arapski svakako naučiti u školi, na ulici, među prijateljima. "Koptski je trebalo da bude jedini jezik koji koristimo kod kuće, kako bismo ga vežbali i očuvali." Njen otac je ovo pravilo primenjivao iako je sam odrastao u domaćinstvu gde se govorio isključivo arapski; njena majka, koja je odrasla govoreći koptski, postavila je isti uslov za brak – morao se naučiti koptski. Sa revnošću preobraćenika, posvetila se čuvanju jezika, a tu posvećenost prenela je i na svoju ćerku.
I danas se može naići na sećanja na osobe za koje se tvrdi da su govorile koptski pre samo nekoliko generacija.
Kako je to uopšte moguće, imajući u vidu tužne psalme episkopa iz 14. veka, Biblije sa arapskim objašnjenjima koje datiraju iz istog perioda, nedostatak sekularnih tekstova ili pisama posle 14. veka? Iako postoje izveštaji o selima u Gornjem Egiptu koja su kontinuirano koristila koptski, ovu činjenicu je teško potvrditi. Iz osmanskog perioda ne postoje izvori koji se odnose na koptski kao na govorni jezik; jedini tragovi nečega približnog nalaze se u zapadnim izvorima, koji ipak samo sporadično pominju izolovane reči. Pored toga, mnogi istorijski faktori doprineli su smanjenoj upotrebi koptskog u društvu - posebno arabizacija i napadi na manjine, uključujući razaranje crkava od strane kalifa Al Hakima i kasnije oštre represalije Mameluka prema Koptima i drugim zajednicama. To ne znači da koptski nije bio u upotrebi - kao jezik manjine unutar carstva, mogao je ostati neprimetan za vlasti i nastaviti svoj skriveni život. Verovatnije od neprekidnog kontinuiteta je da je jezik u Mauriceinoj kući rezultat rada Iqladiusa (ili Klaudija) Labiba, strastvenog revizioniste iz 19. veka (1868-1918). Labib je sastavio prvi koptsko-arapski rečnik, napisao oko dvadeset dela, kako liturgijskih, tako i lingvističkih, i osnovao (kratkotrajni) časopis "Ayn Shams" ("Heliopolis"), prvi list na koptskom jeziku. Poput Maurice i njenog oca, generacijama kasnije, Labib je insistirao na ekskluzivnoj upotrebi koptskog kod kuće i ohrabrivao prijatelje da učine isto. Njegovo vreme obeleženo je ne samo pokretima koptskog nacionalizma, već i drugim nacionalizmima koji su težili reformi jezika - kao što su to bili turski (koji je kulminirao jezičkim reformama Mustafe Kemala Ataturka), persijski, i razvoj modernog hebrejskog jezika na Bliskom istoku.
Naučnik De Lejsi O'Liri zapisao je 1934. godine: "Ovaj hvalevredan poduhvat postigao je samo umereni uspeh. I danas se može naići na sećanja na osobe za koje se tvrdi da su govorile koptski pre samo nekoliko generacija; obično su to entuzijasti koji su se trudili da prate koptsku renesansu koju je zacrtao Labib." Možda je taj uspeh bio samo umeren, ali je ipak bio uspeh koji je uporno opstajao, a sada se naziru i novi talasi koptskog preporoda.
Posvećeni koptskom jeziku
Hani Takla je čovek posvećen svojoj misiji. Dok mi se obraća iz svog doma u Los Anđelesu, njegov izraženi egipatski naglasak odražava deo njegovog identiteta, ali je njegova prava strast usmerena ka koptskom aspektu – jeziku, veri i kulturi. Njegova ćerka mu je zamerila da su mu sopstvena deca tek na drugom mestu po važnosti, jer je koptski jezik njegov prioritet. "Ne", odgovarao je on, "ti si na trećem mestu; prvo je koptski jezik, zatim tvoja majka, a tek onda moja deca".
"Nije bila oduševljena tom šalom", dodaje Hani sa osmehom. (Čak i samo ime njegove ćerke, Nefertiti, odražava njegovu upornost).
Ovu posvećenost jeziku osetio je još kao dvanaestogodišnjak. "Iznenada, dok sam išao do crkve, samo nekoliko blokova dalje od naše kuće u Kairu, sinula mi je ideja: trebalo je učiti koptski.” Kasnije je otkrio da nije bio jedini u svojoj porodici sa takvim interesovanjem. "Nekoliko generacija pre mene, u Gornjem Egiptu, neki članovi moje porodice su zapravo govorili na koptskom, a naša zajednica čuva rukopis koji je napisao jedan moj dalji rođak. Međutim, u tom trenutku nisam bio svestan svega toga."
Prvi komentar odnosio se na Stari zavet. Iako su postojali brojni fragmenti ovog teksta na koptskom jeziku, u tom trenutku nije bila dostupna njegova potpuna verzija zasnovana na sistematično sređenim i uređenim rukopisima. "Profesor je rekao da verovatno postoji završena verzija, ali da će potrebno istraživanje verovatno morati da obave ljudi na svešteničkom koledžu u Egiptu, kako bi to bilo potvrđeno." Takla, koji je već bio upoznat sa ulogom crkve u očuvanju koptskog jezika, bio je skeptičan prema mogućem ishodu. "To je za mene bio tihi poziv da se posvetim tom radu." I upravo to je i učinio: napisao je disertaciju o koptskom Starom zavetu, pokazavši da nijedan od koptskih dijalekata ne sadrži potpunu verziju, i digitalno sačuvao postojeće fragmente.
Koptski jezik danas se piše adaptiranim grčkim pismom, sa dodatnih sedam slova. Foto: Marie-Lan Nguyen
Drugi je bio usputni komentar tokom predavanja kao odgovor na pitanje o izgovoru. "Rekao je, 'ovo je najbolje što možemo uraditi za mrtvi jezik'", priseća se Takla sa smehom. "To sam shvatio veoma lično!" Ta dva komentara oblikovala su ostatak Taklinog života. Godine 1979. osnovao je društvo za promociju koptske kulture “Sveti Šenuda Arhimandrit”. „Razmišljao sam da treba da mislimo o novim generacijama, kako da ih zadržimo unutar crkve u dijaspori. Zaključio sam da je jedina prava veza - jezik.” Takla je stoga usredsredio svoje napore na revitalizaciju koptskog jezika, posvećujući se tom projektu. „Kada se upustim u bilo šta, razmislim koliku vrednost to ima za koptski jezik“, kaže on, ukazujući na značaj očuvanja koptskog nasleđa. U tom trenutku počinjem da shvatam zašto bi se Nefertiti mogla osećati kao drugorazredna za svog oca. „Moje interesovanje za tehnologiju ima veze sa koptskim – ako tehnologija može koristiti koptskom jeziku, ja ću je razvijati.” Osamdesetih godina 20. veka, nabavio je Atari 800 (osmobitni računar iz 80-ih, prim.prev.), sa ciljem da kreira koptska slova. Do devedesetih već je digitalizovao rukopise i čuvao ih na CD-ima. Njegov digitalni Stari zavet postao je neprocenjiv resurs za mnoge naučnike. Gde god da je putovao, pričao je o tome: od njegovih srednjoškolskih drugova do inženjerskih kolega, svi su znali za koptski jezik.
Za Titi Maurice, motivacija nije toliko usredsređena na istoriju koptskih crkvenih rukopisa, iako je vera deo njenog identiteta. Ona se zalaže za korišćenje koptskog kao živog jezika. Njeni planovi za revitalizaciju i upotrebu koptskog obuhvataju raznolike aktivnosti, od komunikacije isključivo na koptskom u WhatsApp grupama do produkcije video snimaka za pripremu jednostavnih jela i pravljenja kafe, sa uputstvima na koptskom. Maurice je svesna da je moguće naučiti jezik, baš kao što je njen suprug, koji pre braka nije govorio koptski, uspeo da ga nauči, uprkos tome što je poznavao samo osnove iz crkvene škole. "Kada je počeo da uči, koristila sam nalepnice i pisala imena predmeta po kući na koptskom, znajući da on već zna da čita koptska slova." Ona daje primer iz sopstvenog doma. "Na primer, napisala bih 'tisini' za 'ormar' na koptskom. Svaki put kada bi otvorio ormar, video bi tu reč i počeo bi da je pamti."
Dok razgovaramo, čujem dva ključna aspekta njene strasti, koji leže na dva vrlo različita nivoa: njen porodični okvir, s majkom kojoj je koptski jezik bio maternji i ocem koji je unutar kućnih zidova zabranjivao upotrebu arapskog jezika, i, istovremeno, bogata istorija njene domovine. "Dok god postoji koptski jezik, bez obzira na to koliko je mali broj govornika, to nas povezuje s drevnim Egiptom", rekla mi je. I dok ovo potencijalno ima ogromnu vrednost za egiptologe, njena tvrdnja da "nema potrebe za dešifrovanjem jezika jer ga možemo razumeti, baš kao što sam ga ja nasledila", možda je preterana, s obzirom na to koliko se jezici obično menjaju tokom vremena. Ipak, postoji argument da je evolucija koptskog jezika bila posebno spora, što je paradoksalno delimično posledica činjenice da je tokom mnogih vekova bio očuvan više kao pisani nego kao govorni jezik, čime je zadržao veću stabilnost.
Maurice nudi brojne primere koji ilustruju taj kontinuitet. "Kobra koju vidite na glavi faraona [pisano hijeroglifima] - ista je reč na koptskom - (ⲣⲣⲟ) 'ouro' - što znači kralj."
Ovaj stariji, širi koncept koptskog jezika kao jezika faraona, a ne samo kao jezika hrišćana, sve više dobija na podršci među Egipćanima širom sveta.
Prati ga argument da je koptski identitet pre svega etnički, a ne verski - identitet koji seže unazad do drevnog Egipta i koji zaobilazi arapski period egipatske istorije. "Suština je u tome da biti Kopt znači biti autentičan Egipćanin; imati legitimno istorijsko pravo na egipatski identitet", napisala je istraživačica Mirna Wasef za Egypt Migrations. Takla je zabeležio sličan fenomen, naročito nakon događaja 11. septembra, i to posebno među mlađim generacijama egipatske dijaspore na Zapadu: "Težili su da se distanciraju od arapskog identiteta, bilo da su muslimani ili hrišćani." Takla je uočio i porast interesovanja za učenje koptskog jezika, a njegovi kursevi su postajali sve popularniji iz godine u godinu.
Dok lutam srednjovekovnim delom Kaira, prolazeći pored Al-Azhara, Huseinove džamije i džamije Sajjida Zajnab, arapska istorija ne deluje kao nešto što se lako može odbaciti, posebno tokom živopisne atmosfere Ramazana uveče. Takođe, teško je zanemariti teškoće s kojima se suočavaju manjine koje trpe versko ugnjetavanje i nasilje, što je dobilo na intenzitetu tokom vladavine predsednika Mohameda Morsija i koje se nije smanjilo ni pod Abdel Fattahom El-Sisijem, uprkos njegovoj retorici o inkluziji. Neki hrišćani naglašavaju svoj koptski identitet kako bi se distancirali od arapsko-egipatskog identiteta, trend koji je postao posebno izražen nakon revolucije 2011. godine.
Težili su da se distanciraju od arapskog identiteta, bilo da su muslimani ili hrišćani.
"Od 2013. ili 2014. godine zabeležen je porast interesovanja za revitalizaciju koptskog kao živog jezika, kao i za obnovu i standardizaciju liturgijskih himni - muzike koja se koristi u bogosluženjima", naglašava Majkl Akladios, profesor na Katedri za istorijske studije na Univerzitetu u Torontu. On posebno ističe porast ugnjetavanja hrišćanskih zajednica tokom i nakon vladavine Mohameda Morsija kao okidač ovog trenda. Akladios je zapažao nove društvene i kulturne pokrete koji su se pojavili širom dijaspore u tom periodu, te je čak osnovao sopstvenu inicijativu, Egypt Migrations, posvećenu istraživanju i dokumentovanju iskustava dijaspore. "Koptski Tviter takođe je postao značajan faktor", ističe on, u oblikovanju identiteta koji je potpuno odvojen od bilo čega arapskog. Tražeći obeležja etničke različitosti, on dodaje: "Ljudi su pokazali veliko oduševljenje za pitanja jezika, tradicije, liturgijske prakse i sličnih stvari."
Takla mi priča o političkoj stranci u Egiptu, osnovanoj nakon revolucije 2011. godine, koja je u svom manifestu zagovarala uvođenje koptskog jezika kao drugog jezika u školski sistem.
Međutim, ovaj unifikacijski aspekt koptskog jezika nije bio prihvatljiv za sve. "Postoji problem: crkva smatra da koptski pripada isključivo hrišćanstvu i da, samim tim, predstavlja njeno vlasništvo", objasnio je. Ovo je izazov koji je uočio i Akladios. "Ako niste biskup", objasnio je, "nemate pristup crkvenim arhivima. Oni se nalaze direktno ispod papske rezidencije u Patrijaršiji. Svi znaju za njih, ali pristup je nemoguć." Zaštitnički stav crkve prema sopstvenoj istoriji na neki način otkriva njenu ranjivost: odbijanje da dozvoli pristup istraživačima, a time i analitičkom istraživanju, pokazuje njenu težnju da očuva status quo kao čuvar koptskog identiteta. Ali, ovakvim pristupom crkva nehotice odbija one koji su zainteresovani ili strastveni prema koptskom jeziku i kulturi.
Crkva smatra da koptski pripada isključivo hrišćanstvu i da, samim tim, predstavlja njeno vlasništvo.
Kontrola koju crkva ima nad istraživanjima koptskog jezika stvorila je izazove, ali je istovremeno podstakla interesovanje na drugim frontovima. Ovo uključuje nove organizacije u dijaspori poput "Egypt Migrations" ili "Sveti Šenuda Arhimandrit" Hani Takle, časove koji se održavaju izvan crkvenih prostora i pojedince kao što je Maurice, koji kreiraju i dele novi sadržaj putem društvenih mreža. Crkva više nije jedini autoritet u definisanju koptskog identiteta. Postoje čak i podele unutar same crkve, sa istaknutim sveštenicima u Egiptu koji vernicima poručuju da su slobodni da se mole na arapskom jeziku, tvrdeći da je to pred Bogom jednako - stav koji nije široko prihvaćen među Koptima koji smatraju jezik ključnim delom svog identiteta.
Od hijeroglifa na zidovima grobnica do grčkih slova na današnjim tastaturama, jezik Egipta je preživeo - jedva - kroz milenijume, izražavajući različite sisteme verovanja i kulturne norme, pisane različitim pismima. Većinom je opstao kroz Koptsku crkvu, sa njenim bogosluženjima, molitvama i časovima nedeljne škole. Međutim, nema sumnje - kako se vidi u domu Titi Maurice - da se može koristiti i u svakodnevnom životu. Da li će koptski jezik doživeti procvat u ovom živom obliku zavisi od ove male i marginalne, ali posvećene grupe entuzijasta, koji se nadaju da će ovom starom jeziku udahnuti novi život. 
—
Članak originalno objavljen na engleskom jeziku u New Lines Magazine, pod naslovom Preserving the Coptic Language, autorka Lydia Wilson. Za Klub Putnika preveo i prilagodio Marko Radojević.
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
