fotografija: Lazar Pašćanović
Autor: Ivana Živković
Znamo da budizam potiče iz Indije i da je kao institucionalna religija danas najzastupljeniji na Dalekom istoku. Suština budizma jeste Budin put, učenje koje nije vezano ni za jednu posebnu naciju, ni za jedno podneblje, već je kao metoda samospoznaje i oplemenjivanja duha proverljivo i primenljivo od strane svakog ljudskog bića. Kao takvo, ono, razumljivo, danas nalazi mnoge sledbenike na Zapadu, posebno u Evropi, čak i na Bakanu. Mišljenja smo da upoznavanje s osnovnim postavkama ovog duhovnog puta i okolnostima u kojima se on danas upražnjava, posebno van Azije, može doprineti razumevanju ideje mira i tolerancije među Ijudima.
Negujući budnost, svesnost ili prisutnost (metoda koja se obično, nedovoljno precizno, naziva "meditacijom"), sledbenik Budinog puta upoznaje sopstvenu prirodu i prirodu sveta oko sebe, otkrivajući njihovu istovetnost i uzajamnu povezanost. On, naime, uviđa da su sve pojave uslovljene, da i sami uzroci pojedinih pojava imaju svoje uzroke i sklopove uzroka, te da su tako, lancem uzročnosti, sva bića i pojave međusobno povezani, da nemaju trajnog sopstva po sebi i da je čovekova patnja posledica neznanja o svemu ovome. Ovakav uvid će kod poštovaoca Budinog puta probuditi saosećanje i odgovornost za sopstvene postupke, kao i odgovornost u odnosu na svet oko sebe.
Na pitanje, zašto u svetu ima toliko nasilja i zla, budistički učitelj, poštovani Ađan Sumedo[1], starešina jednog velikog manastira u Engleskoj, odgovara: "Čovek o ovome može da špekuliše svašta. Ono što se međutim može znati je stanje sopstvenog uma: pohlepa, mržnja, neznanje. Ovo se odražava i u svetu: ubistva, smrt, uništavanje, jer mi to stalno radimo u našim uslovima."
Motivi čovekovog delanja u svetu su, pre svega, neznanje, a potom pohlepa i netrpeljivost, ali isto tako mudrost i saosećanje, odlike koje svi, baš kao i one prve, nosimo u sebi i imamo mogućnosti da probudimo i razvijemo.
"Potrebno je", kaže Dalaj Lama, da smanjimo mržnju u nama i da više delamo iz samilosti. To bi bilo 'unutrašnje razoružanje'. Globalno, vojno razoružanje je takođe važno i moramo se zalagati za ukidanje vojnih ustanova i trgovine oružjem. Ali isto kao što se zalažemo za spoljno razoružanje, mi moramo da negujemo unutrašnje razoružanje i da našu sopstvenu ljutnju i averziju zamenjujemo prihvatanjem i samilošću."[2]
Budistički put se, dakle, sastoji u negovanju svesnosti i nenasilja. Nasilni smo, kaže vijetnamski budistički učitelj Tič Nat Han, zato što nismo svesni, zato što zaboravljamo.
Svest o onome što činimo vodi nenasilju. Pažljiv, svestan i sabran čovek zna da je deo celine postojanja i ne želi da ugrožava drugo Ijudsko biće (koje je isto što i on), i šire, ostali živi svet na planeti i u svemiru. "Moramo se brinuti o ovom svetu – on je naša jedina kuća u ovom životu – i naša je moralna odgovornost da čuvamo ovu planetu. Potrebno je da razvijemo veći osećaj univerzaIne odgovornosti."[3]
Bilo bi ilustrativno spomenuti indijskog cara Ašoku iz trećeg veka p.n.e., vladara jedinstvenog po tome što se, osvojivši deo susednih zemalja, pokajao pred prizorom sto hiljada mrtvih na bojnom polju. Zauvek je prestao da ratuje i odustao od pripajanja novoosvojenih zemalja, izjavivši da želi da sva živa bića uižvaju slobodu, mir i sreću. Prihvativši Budizam, Ašoka je poštovao i druge religijske pravce. Propovedao je vegetarijanstvo i zabranio upotrebu alkohola i žrtvovanje životinja. H.G. Wells u svojoj Kratkoj istoriji sveta kaže za njega: "među desetinama hiljada imena monarha koja su ugrađena u stubove istorije, Ašokino ime gotovo usamljeno sija poput zvezde."
Jasno je da je ovakvo poimanje sveta pre svega duboko humanističko i da se ne vezuje ni za jednu posebnu kulturu ili naciju. U Budizmu, termin Bodhisattva označava biće koje teži "probuđenju ili "prosvetljenju", dakle konačnoj pobedi nad neznanjem i to, kako posebno naglašava mahajana budizam, prosvetljenju svih bića.
Bodhisattva se zavetuje da će osloboditi sva bića od patnje, dakle ne pravi nikakvu diskriminaciju među njima, svestan uslovljenosti a time i odsustva trajne suštine svih imena i podela među ljudima.
Ovo su neki od razloga zbog kojih su pristalice iz ne-budističkih zemalja, većinom poreklom iz hrišćanskih ili ateističkih porodica, po slobodnom opredeljenju, potražile u Budinom učenju odgovore na najvažnija pitanja – života i smrti, čovekove uslovljenosti i mogućnosti oslobođenja od patnje. Da bismo bolje naglasili slobodno prihvatanje Budinog učenja, podsećamo da je sam Buda svojim sledbenicima preporučivao da ne prihvate njegovo učenje slepo, kao dogmu, već da sve provere kroz lično iskustvo. U gotovo svim evropskim zemljama postoje grupe koje više ili manje organizovano upražnjavaju metodu negovanja budnosti u okviru nekog od pravaca u razvoju budizma. U zapadnoj Evropi, a u skorije vreme i u većini zemalja istočne Evrope, te grupe su i ozvaničene, dakle sasvim društveno prihvaćene, što govori u prilog toleranciji tih društava u pogledu veroispovesti. Bez ulaženja u detalje, navešću samo dva evropska primera:
U Engleskoj, zemlji izuzetno slobodne duhovne klime, jedan od mnogih budističkih centara je i Amara vati (u pokrajini Hertfordshire). Ovaj centar je otvoren za sve posetioce, bez obzira na njihova duhovna ili druga opredeljenja, a bogata biblioteka daleko nadmašuje literaturu iz oblasti budizma. Pored zapadnih Evropljana tu sam imala prilike da sretnem monahe i monahinje iz Kanade, Amerike, sa Tajlanda, iz raznih delova bivše i sadašnje Jugoslavije.
Drugi primer je vezan za nama susednu zemlju, Mađarsku. Naime, na samo šest sati puta od Beograda, u Budimpešti, je pre dve godine osnovan Koledž za budističke studije (The Gate of Dharma Buddhist College) koji "upoznaje studente sa drugačijim pogledima i načinima mišljenja, koji im omogućavaju da potpunije žive ..." U sklopu ove visoke škole postoji i katedra za komparativnu religiju. Nadamo se da će takva katedra jednoga dana postojati i na beogradskom Univerzitetu, što će svakako biti izraz prihvatljivijeg i celovitijeg sagledavanja različitih duhovnih tradicija i kultura. Jer, kao što nas podseća Dalaj Lama, "religija postoji za tvoje dobro, a ne da bi ti bio upotrebljen u njenu korist. Ne dozvoli da te tvoja religija iskoristi za borbu protiv drugih religija. Religija treba da stvara harmoniju između ljudi, a ne neprijateljstvo. Stoga treba ohrabrivati uspostavljanje bliskih odnosa između svih svetskih religija. Poruka hrišćanstva je "voli Boga i bližnjeg svog". Jasno je da ispoljavanjem ljubavi prema bližnjem, ispoljavamo i ljubav prema Bogu".
Beograđanima je možda manje poznato da je pre Drugog svetskog rata postojao pravi budistički hram u Beogradu, na Zvezdari, u sadašnjoj Budvanskoj, a tadašnjoj Budističkoj ulici. Pripadao je Kalmicima, narodu mongolskog porekla, sledbenicima lamaističkog budizma, koji su se ovamo doselili posle građanskog rata i revolucije u Rusiji. Jedan od donatora za izgradnju pagode 1929. bila je i kneginja Jelena, sestra kralja Aleksandra, a nešto sredstava dodelila je i gradska opština. Oni Kalmici koji su posle rata ostali u Beogradu deportovani su u Sovjetski Savez. Godine 1948. je na svetilištu u Budvanskoj ulici srušena kula i ono je pretvoreno u dom kulture, gde su priređivane igranke i svadbe.
Iako beogradska kolonija Kalmika nema neposredne fizičke naslednike, u Beogradu i Jugoslaviji postoje ljudi koji samostalno ili u manjim grupama praktikuju budističku metodu oplemenjivanja duha. Oni su uglavnom bili neposredno nadahnuti porukama nekoliko budističkih učitelja, uglavnom iz zen i tibetanske tradicije, koji su posetili Beograd, ili su se s budizmom upoznali na putovanjima po Evropi i svetu. S obzirom da je ovaj duhovni put povezan s negovanjem pažnje, svesnosti i nenasilja, te uvažavanjem celine života, verujemo da oni doprinose duhovnom, a time i opštem zdravlju sredine u kojoj žive, pokazujući da postoji “više od jednog puta”.[4]
—
[1] Questions and answers with Ajahn Sumedho, Amaravati Buddhist Centre.
[2] Iz govora Dalaj Lame održanog na Vembliju 10. maja 1993.
[3] Le matin des Magiciens, Bergier, Pawel s, Paris, 1964./p>
[4] More ways than one je naslov BBC-jeve dokumentarne emisije koja govori o “neobičnim” ljudima sa stanovišta britanske i evropske kulture. U njoj se pojavljuje nekoliko budista-Evropljana.
—
Članak je originalno objavljen u časopisu “Kultura”, broj 91-92, 1993. godine. Prenosimo ga uz dozvolu uredništva.
