NA PUTU ZA KANDY, ŠRI LANKA. FOTOGRAFIJA: NIKOLA NIKODIJEVIĆ
Stopiranje je, u svakom slučaju, vrlo ekološki način da se putuje i, uprkos svim zastrašujućim pričama i javnim upozorenjima, vozači se još uvek zaustavljaju da pokupe stopere. Ipak, Adam Weymouth strahuje za budućnost stopiranja, s obzirom na to da ekonomija deljenja steriliše iskustvo stopiranja i lišava ga njegovog osnovnog smisla, koji ležu u avanturi, revoluciji i putovanju u nepoznato.
Prošlog meseca prešao sam stopom 650 km, od Glazgova do Londona – osmočasovna vožnja koja se, u mom slučaju, odužila na dvanaest sati. Pročitao sam kritiku koju je The Land objavio o knjizi Beyond Flying, kojoj sam i ja doprineo, a koja istražuje alternativne načine putovanja. "Nažalost", napisao je Simon Fairlie, "u knjizi se ne pominje jedini oblik transporta koji ne podrazumeva nikakvu emisiju štetnih gasova i koji je najizazovniji i najviše ispunjava čoveka, a to je upravo auto-stop. A ne spominje se jer ljudi više ne stopiraju."
Ja stopiram, pomislih. Stopiram polovinu svog života, još otkad sam prvi put podigao prst na Long Ajlendu, kad mi je bilo 16 godina i kad se Kadilak sa otvorenim krovom zaustavio pet minuta kasnije.
Posle pređenih hiljada kilometara na četiri kontinenta, uprkos trenutnoj mogućnosti da priuštim sebi voz i iako bih za deset funti Megabusom mogao da se prevezem bilo kuda, stopiranja se nikad nisam zasitio.
"Iznenadni nestanak stopera osamdesetih godina (za vreme Margaret Tačer) je sociološka misterija koja ostaje nerazjašnjena.", pisalo je dalje u tekstu. Učinilo mi se kao nešto što vredi istražiti.
"Dok se ljudska priroda ne iskvari", zapisao je Chapman Milling 1938, "suvozačka sedišta će biti ustupana ljudima pristojnog izgleda koji ih zatraže."
Put od Glazgova do Londona prešao sam mnogo puta. Ima mesta na kojima volim da stojim, puteva za koje znam da treba da ih se klonim, imam omiljene benzinske pumpe. Vozio sam se s bendovima na turneji, kamiondžijama, vojnicima, instruktorima veslanja i entuzijastičnim mornarima, kao i sa mnogim putujućim trgovcima. Vozio sam se pritešnjen u porodičnim automobilima i pravio sam društvo usamljenim vozačima i nastojao da se ponašam smireno i opušteno kad su dva mehaničara htela da mi pokažu kako njihov auto može da ide 260 km/h. Slušao sam priče krajnje lične prirode, o razilaženju porodica i tajnim ljubavima, a jednom su me čak dovezli do kućnog praga. Nikad nisam naišao na drugog stopera.
Voajerski je, edukativno, dosadno, izaziva zavisnost. Nalikuje na praistorijsku relikviju i istovremeno je revolucionarno. Znam za nekoliko vrsta prevoza koje to čoveku mogu da pruže, nekoliko vrsta prevoza koje čine da se osećaš kao da si nešto postigao na kraju putovanja, a sve to bez da te košta ijedan jedini cent.
"Dok se ljudska priroda ne iskvari", zapisao je Chapman Milling 1938, "suvozačka sedišta će biti ustupana ljudima pristojnog izgleda koji ih zatraže."
Ipak staju
Postoji široko rasprostranjeno uverenje da niko više ne staje. Ovo su mi rekli vozači koji bi me pokupili ("niko od ovih kretena neće da ti stane"), to su mi rekli nekadašnji stoperi koji smatraju da je svet prevazišao stopiranje, to su mi rekli mediji.
Kada je 2011. Automobilski savez objavio da 91% vozača neće stati stoperu, urednici su se uhvatili za ovaj podatak. "Kraj puta za stopiranje". Prst dole za autostop. Jedan od deset vozača smatra da je verovatnoća da stoperu neko stane jednaka ludačkoj sreći. To što jedan od deset vozača uzima u obzir da se zaustavi zapravo je fantastično.
Po rezultatima ankete, samo jedan procenat vozača rekao je da bi zasigurno stao. Caka je u ovih osam procenata, koje sačinjavaju neopredeljeni, neodlučni, koji za prilike učestvovanja u anketi kažu da bi možda stali, ali kojima treba malo više ubeđivanja kada se nađu u realnoj situaciji.
"Ako civilizacija ima imalo dodira sa realnošću, ako drži do ikakve vrednosti, ona mora da pruži svakom priliku da se preveze, u bilo kom kontekstu, ne samo u trenucima krize, već u onim svakodnevnim."
"Signal, koji uključuje pokret čitavog tela”, piše Georges Limbour u magazinu La Chasse au Merou, "je toliko važan da se čak može reći da je stoper onaj koji kupi vozača, nego obrnuto." Kao na pecanju, birate svoje mesto. Koristite sve što znate o navikama onih koje želite da uhvatite, a onda sve prepuštate sreći. Reč "stoper" došla je s one strane Atlantika i rasprostranila se tridesetih godina, iako su ljudi mahanjem zaustavljali teretnjake i kamione mnogo pre nego što je za to izmišljena reč. Tokom dve nedelje Generalnog štrajka 1926. kultura stopiranja se rasplamsala u trenutku, a onda je ponovo nastupilo zatišje. To je inspirisalo časopis Daily Herald da objavi:
"Ako civilizacija ima imalo dodira sa realnošću, ako drži do ikakve vrednosti, ona mora da pruži svakom priliku da se preveze, u bilo kom kontekstu, ne samo u trenucima krize, već u onim svakodnevnim."
Međutim, bilo je potrebno da nam se desi i druga kriza, Drugi svetski rat, da bi auto-stop zaista postao svakodnevna pojava. Mobilisani su stopirali na putu do kuće, roditelji su obilazili svoju decu u evakuaciji, a radnici su stopirali do posla pet dana u nedelji. Bio je to jedan od načina da se ljudi nose sa ratom, a Ministarstvo saobraćaja ga je sankcionisalo. Međutim, tokom Generalnog štrajka, susretljivost je iščezla uporedo sa fašističkom pretnjom.
"Novembra 1945", priseća se Mario Rinvolucri, "vojni pilot je pun nade mahao prstom u pravcu velikog Buick saloon-a – vozač je usporio i povikao kroz prozor: 'Zar vi ljudi ne shvatate da se rat završio?'."
Strah od nepoznatog čoveka
Posleratna obnova formirala je novi tip stopera."Ništa iza mene, sve preda mnom", pisao je Kerouac, "tako je uvek na putu" i sa njegovim knjigama nakrcanim u rancu, naredna generacija stopirala je na svom putu kroz Evropu, još uvek rascepkanu ratom, ali odjednom, bez ograničenja. Potonje decenije razvijale su se na dva osnovna benefita koje auto-stop obezbeđuje: putovanje sa minimalnim budžetom i zagarantovana avantura. Put je sadržajna osnova za konstruisanje metafore, a način putovanja definisan u inat poretku i pravilima bio je osobito moćan.
Strah od nepoznatog čoveka, pedofila ili teroriste, postao je svepristuan, dok su filmovi puni krvoprolića iz osamdesetih, ciljane objave javnih službi i medijski fokus na povremene tragedije, doprineli demonizaciji autostopa.
Od tada, tendencija opada. Još uvek se može naći mestašce, u nekom od mirnijih delova Britanije, gde javni prevoz škripi koliko je star ili uopšte ne postoji, ali takvih je malo. Često se osećam kao nekakva relikvija, s obzirom na to da me fotografišu jednako često kao što me skupljaju kad stopiram. Razlozi za odbijanje su lako predvidivi: ekspanzija jeftinih automobila, pauziranje godine i jeftini letovi, stigmatizacija koju je pojam "nepoznatog čoveka" pretrpeo. Stranac je divalj, nesiguran koncept, a stopiranje, kada se dva stranca nađu u zatvorenom, intimnom prostoru, je posebno dobra prilika za preispitvanje stavova.
Strah od nepoznatog čoveka, pedofila ili teroriste, postao je svepristuan, dok su filmovi puni krvoprolića iz osamdesetih, ciljane objave javnih službi i medijski fokus na povremene tragedije, doprineli demonizaciji autostopa. Ipak, bez obzira na sve, ja uvek uspevam da se prevezem. Nije tako malo onih koji su nekada stopirali i sada žele da uzvrate uslugu. Mnogi su voljni da me puste u svoje vozilo i oduže neku vrstu duga iz mladosti, da održe svoju stranu uspešne stoperske pogodbe od pre četrdeset godina.
Fotografija: ZHANA YORDANOVA
Ako postoji redukcija poverenja, rastući strah, onda je to najrasprostranjenije među mojom generacijom, među stoperima. Anketa koju je sprovela AA ukazuje na ovo. Najmanje onih koji su bar jednom u životu stopirali pripada populaciji uzrasta 18-24, a tik uz njih su oni uzrasta 25-34. Mi smo ti koji su odrasli u društvu strogih pravila i kontrole jače nego ikada pre.
Možda volimo da nam putovanja budu predvidiva, a da nepoznati ostanu na bezbednoj razdaljini. Uz skok cena benzina i nezaposlenost mladih, praćenih potrebom da smanjimo emisiju štetnih gasova u atmosfteru, već duže vreme razmišljam da je vreme za preporod, ali stopiranje odlučno odbija da uzvrati udarac.
Klikom miša do vožnje
Ali dok neki od nas sede žudeći za stoperskim vrhuncem, BlaBlaCar, vodeći sajt za deljenje prevoza u Evropi, okuplja 10 miliona korisnika. Prošlog meseca obezbedili su još 100 miliona dolara finansijske podrške. Vozači objavljuju svoje rute, putnici ih pronalaze i učestvuju u troškovima za benzin.
Milioni (ovakvih) putovanja ostvari se svakog meseca, od čega BlaBlaCar ostvaruje zaradu od 2 dolara po vožnji. Nije moguće ponuditi besplatnu vožnju. Sve to, uz mnoge druge sajtove i aplikacije, koji su sada u ekspanziji na svim kontinentima, naziva se‘digitalno stopiranje’.
Ekonomija deljenja u današnje vreme uživa popularnost. Airbnb, Zipcar, Taskrabbit, Poshmark - Internet je preplavljen. Razmena bicikala, soba, veština, automobila; razmena, kako piše New York Times, nelegalnih pištolja.
Procenjena vrednost industrije je 15 milijardi funti, od čega većinu čine sajtovi, koji nisu ništa više nego platforme koje omogućavaju korisnicima da iznajme i profitiraju na onom što im je višak u životu. Njihovi manifesti prepuni su reči poput "zajednica" i "poverenje", kao i ideja o ukidanju posrednika.
"To je kao UN na svakom kuhinjskom stolu", rekao je Brian Chesky, izvršni direktor Airbnb-a. S obzirom na to da njegova kompanija opstaje zahvaljujući berzi i s obzirom na to da je kompanija Avis kupila kompaniju Zipcar, postaje sve teže i teže odbaciti uverenje da se ovde ne radi samo o preruršenom kapitalizmu, još jednom vuku u jagnjećoj koži.
Novac je prešao iz ruke u ruku, jedva da je nekoliko reči progovoreno. Da li sam osećao isto avanturističko uzbuđenje? Ne, očigledno da nisam. Osećao sam se kao potrošač koji plaća proizvod.
Razni editorijali senzacionalistički nagoveštavaju da ekonomija deljenja ima moć da uradi bilo šta – od oslobađanja od radnika osmočasovnog radnog vremena do pokretanja sporo goreće revolucije, koja bi mogla da se izbori sa trenutnim ekonomskim sistemom. Ovo bi takođe moglo da bude izvanredno tržište, s obzirom na to da radimo 24/7, bez ugovora ili ikakvih sigurnosnih mreža, u nastojanjima da brendiramo sebe kako bi smo mogli da trgujemo svakim aspektom svog života, dok kompanije koje nam obezbeđuju platformu za razmenu odmaraju i zgrću lopatama milijarde. Zar stopiranje nije bilo bolje od toga?
Digitalizacija, od Londona do Bristola
Okušao sam se u digitalnom stopiranju na ovoj deonici. Mislio sam da treba. Osećao sam se nekako džangrizavo, kao da sam nostalgičan za danima akcije. Pronašao sam vožnju od Londona do Bristola za devet funti. Voz bi me koštao 42 funte. Čak bi i vožnja metroom dovoljno daleko da bih mogao da počnem stopiranje koštala više od pet funti.
Čekao sam na parkiralištu u Startfordu. Pojavila se žena u dogovoreno vreme i odvezla me tamo gde sam želeo da odem. Novac je prešao iz ruke u ruku, jedva da je nekoliko reči progovoreno. Da li sam osećao isto avanturističko uzbuđenje? Ne, očigledno da nisam. Osećao sam se kao potrošač koji plaća proizvod.
Da su moje pobude za stopiranjem ekološke, društvene, ekonomske, možda čak i antikapitalističke, ovakve transakcije bi zapravo imale smisla. Ne samo da broj automobila na putevima opada, već se i strukturisana priroda putovanja otvara za one koji nemaju ni vremena ni namere da satima čekaju kraj puta, po kiši, što su, suočimo se s činjenicama, skoro svi.
Prošle godine 61% putovanja automobilom u Ujednjenom Kraljevstvu podrazumevala su samo jednog putnika u vozilu i ovo je korak ka smanjenju broja ovakvih vožnji.
Napisao sam članak za časopis The Ecologist analizirajući mogućnost ponovne ekspanzije stopiranja, sa potkrepljenjem u vidu ekoloških argumenata, pri čemu je vrlo zgodno bilo ignorisati ekspanziju zajedničkih car share vožnji, kako bih mogao da konstruišem primer nečega što me je, sada shvatam, rastuživalo na vrlo ličnom, uznemirujućem nivou. Za stanovište da je poenta u avanturi, izgleda da za nije briga nikog sem mene. A opet, dok sam razmišljao o prošlosti vezanoj za autoput M4, shvatio sam da, iz nekog razloga, još uvek nisam spreman da ga potpuno napustim.
HitchBOT (Robot-stoper)
Tokom tri nedelje prošlog leta, robot HitchBOT, visine šestogodišnjeg deteta, stopirao je 5.500 km od Halifaksa do Vankuvera. Frauke Zeller, jedna od idejnih tvoraca, govori o njemu poput zabrinutog roditelja, punog ljubavi za svog buntovnika, koji je napustio gnezdo.
Kada se Zeller srela s robotom u Vankuveru, na kraju njegovog putovanja, opisala ga je kao spejs-šatl nakon povratka u atmosferu, softver za govor mu je bio malo zakržljao, ali ostalo je bilo neoštećeno. Ja sam se vraćao kući u sličnom stanju posle nekoliko nedelja na putu.
Ostavili su ga na putu u blizini aerodroma u Halifaksu, pratili njegove postove na Twitter-u i ponovo se susreli s njim tri nedelje kasnije, na drugom kraju zemlje.
"Rekli smo - dobro, prepuštamo ga sudbini na volju. Nismo ništa mogli da uradimo. Nijednog trenutka nismo pomislili da prekinemo eksperiment. Sve što smo želeli bilo je da stigne u Viktoriju u jednom komadu."
HitchBOT je napravljen od frižidera za pivo i ima gumene rukavice umesto ruku. Softver za prepoznavanje govora i link do Vikipedije omogućavaju mu da vodi razgovor. Na Instagramu ima fotografija koje prikazuju kako ga vozači vode na kampovanja, venčanja i fudbalske utakmice.
Kada se Zeller srela s robotom u Vankuveru, na kraju njegovog putovanja, opisala ga je kao spejs-šatl nakon povratka u atmosferu, softver za govor mu je bio malo zakržljao, ali ostalo je bilo neoštećeno. Ja sam se vraćao kući u sličnom stanju posle nekoliko nedelja na putu.
Eksperiment je osmišljen kao način da se istraži mogu li roboti da veruju ljudima, a stopiranje je delovalo kao adekvatna situacija da se ispita njihova ranjivost.
Da li je primanje stranca u kuću posredstvom Airbnb-a suštinski bezbednije od kupljenja stranca kraj puta, ili jednostavno još uvek nismo gledali horor film o ekonomiji deljenja?
"Kulturološka percepcija, mentalistički pojmovi poput sigurnosti i bezbednosti, sve je to vrlo blisko diskursima u vezi s robotima. Zbog toga smo pomislili da bi bilo interesantno povezati ove dve oblasti. Na žurki dobrodošlice u Viktoriji upoznali smo čoveka koji je tada stopirao kroz Kanadu i prolazio je samo nekoliko dana posle robota HitchBOT. Imao je nekih pet vožnji tokom kojih su mu ljudi rekli da su stali samo zahvaljujući HitchBOT-u. Pre HitchBOT-a nikada nisu vozili stopere."
Možemo samo da pretpostavljamo kako li se ovaj ljudski stoper osećao. Verovatno zahvalno, ali i zbunjeno što je mašina visine jednog metra sa smajli emotikonom, sklepana od otpada iz "sve za evro" prodavnice raščistila pred njim put satkan od kulturnih stereotipa, oblikovanih tokom mnogo godina.
Činjenica da je robot uspeo da promeni stavove petoro ljudi je dirljiva, gotovo iracionalna. Mehanizmi koji utiču na to da ukažemo ili ne ukažemo poverenje su interesantni: odlučujemo na osnovu razmenjenog novca, ili profila na internetu, ili pozitivnog iskustva sa robotom.
Da li je primanje stranca u kuću posredstvom Airbnb-a suštinski bezbednije od kupljenja stranca kraj puta, ili jednostavno još uvek nismo gledali horor film o ekonomiji deljenja?
Kad je putovanje destinacija
Možda sam odrastao čitajući previše Kerouac-a, a možda i starim; ali mislim da ima nešto važno u vezi s auto-stopom što oni sajtovi previđaju. Centralna ideja ovakve prakse je vežba poverenja, stavljanje na probu svega onoga što smo mislili da znamo o ljudima.
Stavljanje sebe u ranjivu poziciju i čekanje da vidimo šta će se desiti; one neplanirane interakcije među strancima u kojima je sve moguće. Pišem ovo iz pozicije tridesetogodišnjaka i shvatam da drugi ljudi riziku pristupaju na različite načine. Ipak, izgleda da preduzimanjem rizika ostvarujemo benefit praveći sopstvene izbore, učeći za sebe, pre nego kad ih menjamo za plaćenu privilegiju. Gostoljubivost nosi sa sobom rizik, ali to ne umanjuje njenu svrsishodnost. Podređujući se tretmanu procenjivanja i profilisanja, pokušavajući da eliminišemo taj rizik, na kraju eliminišemo i samu gostoljubivost.
Ako sajtovi koji promovišu ekonomiju deljenja nastave da niču, možemo početi da mislimo da je malo dobrote, koju smo nekad pokazivali, ima novčanu vrednost.
Sposobnost oslanjanja na nepoznate ljude, na zajednice, vrednost je čijem očuvanju treba težiti. Njenim uništavanjem, uništavamo i stvari koje nas zapravo čine bezbednim. Kako je to jedan vozač formulisao: "Ne bih stao ni stoperima. Nisam lud. Radim to da zaštitim sebe; ali samozaštita ne doprinosi društvu."
Zabrinut sam za budućnost stopiranja. Ako ne budemo stopirali, naredna generacija stopera neće imati nikog ko bi mogao da se nađe u poziciji da uzvrati uslugu. Ako sajtovi koji promovišu ekonomiju deljenja nastave da niču, možemo početi da mislimo da to malo dobrote, koju smo nekad pokazivali, ima novčanu vrednost. I dalje će biti lako da se stigne od tačke A do tačke B. Putovanje će postati jeftinije i vodiće se računa o zaštiti životne sredine.
Ali, od mogućnosti da se stigne u mesto B kao potpuno ista osoba koja je krenula iz mesta A, i nasuprot njoj – stajanje kraj puta s podignutim palcem i džepovima punim nade, verovatno više vredi.
—
Članak je prvi put objavljen u The Land magazine, januara 2015. Pogledajte originalni članak.
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski
