Senke putopisnog mastila: Mahdia

Ka Mahdiji, četvrtak. Opet je bio Mesec pun, i nanovo septembar, mediteranski vruć, tada nad starom prestonicom tunižanskih Arapa, nad Mahdijom. U telima njihovim ključale misli bile su iste, u vremenu zaustavljene, tek daljinama razdeljene. Klizio je u šumu aviona nebom nad Peskarom i Napuljem, nad magličastim svetlucanjem blago nabranog mora osrebrenog Mesecom, i nad oblacima, ka Mahdiji, sam. Sa sobom sam i pomiren sa nemirom, da čeka i tim bademastim očima traga. Kroz toplu i vetrovitu poznu noć i bela arapska naselja osenčena tragovima nemara, na bezimenom trgu tog dalekog putovanja, ispred njih se raskrsnicom odnekud najednom isprečila svadba i svadbari. Uštogljeni mladoženja sa još uštogljenijim buketom u ruci, i debeljuškasti trubači stešnjeni u otvorenom kamiončiću. U Mahdiji. Petak. Vetrovito bistro popodne raznosilo je iskonsko smeće po sokacima ostarele varoši. Bele, najčešće oronule kuće u stešnjenim uličicama unutar gradskih zidina isijavale su svoju tromu afričku vrelinu do trena...

Pročitajte Senke putopisnog mastila: Mahdia