Intervju sa našim članom, Bogdanom Petrovićem iz Jagodine, biciklistom koji je verglao do Strazbura u potrazi za pravdom (i izazovom). Razgovor vodio: Tibor Miglinci.
Igrom slučaja odlučio je da u 31.godini upiše master na Fakultetu pedagoških nauka, ali se ispostavilo da je upravo ta odluka bila presudna da se nađe usred studentskog pokreta koji je prodrmao Srbiju. Bio je u blokadama, učestvovao u marševima ka Nišu i Beogradu, i na kraju - seo na bicikl i sa još 79 ljudi krenuo put Strazbura. Povod: pogibija šesnaestoro ljudi na novosadskoj železničkoj stanici i borba za odgovornost.
T: Šta te je motivisalo da se pridružiš biciklističkom putovanju od Novog Sada do Strazbura? Kako si se pripremao?
B: Moja motivacija je bila dvostruka. S jedne strane, želeo sam da testiram sebe, da vidim da li mogu da pređem 1.400 kilometara biciklom. Taj lični izazov me je gurao. A s druge strane, borim se za pravdu od početka pokreta. Bio sam na oba studentska marša i bilo mi je prirodno da nastavim borbu, samo ovog puta na točkovima.
Priprema je bila dosta zahtevna jer smo imali malo vremena, a da poslednjeg trenutka nisam znao da li sam odabran da učestvujem. Bilo je mnogo prijavljenih a pošlo je svega 80 biciklista, od toga 9 devojaka, plus podrška - logistika, servis i medicinski tim. Morali smo da dokažemo da možemo da izvezemo preko 100 km, minimalnom prosečnom brzinom od 22 km na sat.
T: Kako je izgledao put? Koliko ste vozili dnevno, i kako ste se nosili sa umorom?
B:. U proseku, dnevno bismo na sedištu bili 6-7 sati. Najduža deonica je bila 162 km, a najkraća oko 75 km, pri čemu su kraće deonice bile brdovite i intenzivne, a duže uglavnom ravne.
Zbog velikog broja ljudi koji su bili smešteni u različitim delovima gradova dešavalo se da neretko kasnimo sa polascima. Tokom vožnje smo jeli hranu koju je nosio kamion, proteinske barove, gelove i voće, a povremeno smo jeli kuvanu hranu na pauzama ili na dočecima. Vozili smo uglavnom bez rančeva, samo neki su nosili male stvari poput telefona i zastave.
A spavali bismo kod raznih domaćina koji su nam otvorili vrata svojih domova. Prelepo iskustvo.
T: Koji su ti utisci i najlepši doživljaji sa puta?
B: Zaista je teško izdvojiti neki doživljaj. Svaki dan je bio pun adrenalina, mnogo posebnih momenata, svaki sledeći doček je bio lepši od prethodnog.
Na primer, zanimljivo je kako su se dva susedna austrijska sela sa našom dijasporom, takmičila među sobom koje će bolji doček da nam spremi. Tako smo imali dve neplanirane pauze tog dana, gde su nam pripremili beskonačno hrane, a bilo je i muzike. Toga dana smo se okupali i u ledenom Dunavu da nam vrati fokus.
I dodao bih da mi je, iako nije baš doživljaj sa puta, beskrajno značilo što me je porodica sačekala po povratku u Novi Sad i to sa divnim poklonom - medaljom.
T: A koje selo je pobedilo?
U prvom selu je došao kamion sa hranom, a popili smo i pivo. Međutim, drugo selo je pobedilo. Tu su dovezli i jednog starog, milicijskog sto-keca, i atmosfera je jednostavno bila festivalska.
T: Kako je podrška lokalnih zajednica i dijaspore uticala na tvoju motivaciju?
B: Podrška je bila ključna i davala nam je snagu svakog dana. Bez tih dočeka i podrške, vožnja bi bila mnogo teža i bez cilja. Cilj je bio buđenje dijaspore, što mislim da smo uspeli. Bilo je mnogo suza, zagrljaja. Upoznali smo divne ljude koji su nas ugošćavali usput. Posebno su mi značili susreti sa ljudima i podrška koju smo dobili. Bez toga ne bih uspeo da završim turu.
T: Da li si imao neke nepredviđene izazove?
B: Negde posle Budimpešte mi se slomila kuka menjača i bicikl je postao neupotrebljiv. Uplašio sam se da neću moći da završim turu, ali imali smo jedan bicikl na raspolaganju od kolege koji se povredio i nije mogao da vozi u tom trenutku. Vozio sam njegov dok nisu moj popravili, a kasnije je i kolega nastavio. Sreća u nesreći je što se to desilo pre Bratislave, gde smo imali odličan servis na raspolaganju i gde je sve moglo da reši brzo.
T: Kako ste se uklopili kao grupa?
B: Grupa je bila veoma raznolika, i po godinama - ja sam bio jedan od starijih, ali i po iskustvu u ovakvim poduhvatima, interesovanjima itd. Ali bilo je divno gledati kako rastemo zajedno. Kada smo krenuli, bili smo jedna veoma heterogena masa koja ide drumom i pravi sranja. (smeh) Sranja u vidu padova, sudaranja, vike… Ali kako je vreme prolazilo, naučili smo kakav je svačiji tempo, po različitim terenima i uslovima, kakve su navike i onda smo postali pravi tim, grupa koja i bez verbalne komunikacije funkcioniše besprekorno.
Bilo je, naravno, dosta padova. Zanimljivo je da bi obično naizmenično padali, jedan dan neka devojka, onda sledeći momak, pa sledeći opet devojka i tako u krug. Postojala je već i šala da nakon pada nekog dečka, devojke treba da se pripreme jer znaju da su sledeće.
T: Što se tiče krajolika, šta bi izdvojio?
B: Verovatno dva momenta. Budimpešta je ostavila divan utisak na mene. Prvi put sam bio tamo, a tu smo imali i prvi veliki doček u inostrantsvu. Tada sam shvatio da radimo nešto veliko, da radimo nešto dobro i dalo mi je vetar u leđa.
A drugi momenat je kada sam ugledao Alpe. Ja sam planinar u duši i planine mi daju snagu.
T: Šta bi preporučio nekome ko planira slično biciklističko putovanje u pogledu opreme i priprema?
B: Pa ovako, pod broj jedan, fizička sprema nije bitna. Bitna je želja za putovanjem. Pod dva, što manje stvari. Čak vam ne trebaju ni gaće za svaki dan. Što se bajsa tiče, da je pouzdan, mehanički utegnut. I vozi. Ako znaš zašto voziš, stići ćeš i na kraj sveta.
T: Pokret je pokrenula tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu. Kako je taj događaj uticao na tvoj osećaj za pravdu i aktivizam?
B: Svaki put u toku 15, a kasnije 16 minuta ćutanja, ja bih zažmurio i vizuelizovao sebe ispod te nadstrešnice, i setio bih se da je tu mogao da bude bilo ko. Onda se vratim malo u nazad i razmislim zašto se sve to desilo i dođem do korupcije, nehata i automatski mi jača želja uradim nešto i da menjam sistem.
T: Kako te je ovo putovanje promenilo? Kao putnika, kao aktivistu, kao čoveka…
B: Dodatno sam se oslobodio straha. Video sam da promene nisu momentalne, da promene zahtevaju dugoročnu borbu. Kao čoveka me je promenilo tako što sam shvaio da imam ulogu u ovom društvu. Da svojim delima i akcijama mogu da doprinesem zajednici. Kao putnika, otvorilo mi je nove vidike za putovanja biciklom, što ću od sada da praktikujem. Ali prvo da me prođu ojedi.
T: Je l’ imaš neki savet drugima koji bi da kombinuju putovanje i aktivizam? Sad kreću trkači do Brisela.
B: Putovanje je vrsta aktivizma samo po sebi! Budite aktivni putnici, otvorite oči na putovanjima, upoznajte kako se živi na drugim mestima i gledajte šta odatle možete da naučite - i o sebi i o svojoj zajednici.
T: Hoćeš nastaviti da se baviš ovim?
B: Svakako. Gde god da budem - u Srbiji ili negde daleko - voleo bih da dam doprinos ovoj borbi. Suština je u tome da svako uradi što može u svojoj sredini u ovoj zajedničkoj borbi za pravednije društvo.
***
Na novosadskoj železničkoj stanici poginulo je šesnaestoro ljudi. Interesantno je da se od 20 slobodnih mesta prijavilo baš 16 studenata za posetu kapele Svetog Save u Fort Fochu kod Strazbura, koje je u Drugom svetskom ratu oslikalo 16 srpskih ratnih zarobljenika. Na taj dan, Veliki Četvrtak, bila je 81.godišnjica postojanja te kapele. Taj umetnički gest ostaje podsetnik na cenu koju smo plaćali kroz istoriju, ali i na nadu i hrabrost koje nosimo i danas. 
Fotografije: Lav Boka, Stefan Kostić
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
