Utočište

Bejah tužan, kao ubijen; život mi beše dosadio. Sudba je bila nemilosrdna prema meni: beše mi oduzela mile i drage, uništila moje smerove, ubila moje nade. Ljudi, koje nazivah svojim prijateljima, videći da me je snašla nesreća, behu se okrenuli protiv mene; vaskoliko čovečanstvo, njegovi zavađeni interesi i razuzdane strasti – sve beše protivu mene, i ja mu odgovarah mržnjom. Jedini lek beše mi još ili smrt ili to, da u samoći ponovo priberem svoju snagu i nađem duševno spokojstvo. I ne znajući upravo kako me noge nose, bejah izašao iz šumna grada, pa se uputih velikim planinama, koje se ukazivahu tamo daleko, u dnu horizonta. Udarih prekim putevima i neprestano iđah sve dalje i dalje, zastajući tek večerom pred krčmama u strani. Drhtao sam, čim bih čuo ljudski glas ili ljudske korake. Ali ipak zato, hodajući tako usamljen, slušah sa setnim zadovoljstvom pesmu ptica, žubor reke i hiljade glasova, što dolažahu iz velikih šuma. Idući tako jednako nasumice, čas putem čas stazom, stigoh već i do prvog...

Pročitajte Utočište