Jump to content

Obilazak petrovaradinskih laguma

wayloh
wayloh
in Zbivanja i okupljanja

Featured Replies

E, bili smo Nikolar91 i ja u sredu.

Šećkali se neka 2 sata, našli kuče, bilo interesantno!   :spot:

U nedelju mogu ako biste organizovali negde uveče... :roll:

Može ondaK.

I sa mnom će možda neko doći. Kada vama odgovara?

Oko 20, 21h kasno?

uf..  :-\  meni 19 nikako ne odgovara. tada bih tek mogla da krenem od kuce.

idite vi, ja cu sledeci put kada se organizujemo! :)  gent

uf..  :-\  meni 19 nikako ne odgovara. tada bih tek mogla da krenem od kuce.

Ne brini cekacemote 15 akademskih minuta  :)

uf..  :-\  meni 19 nikako ne odgovara. tada bih tek mogla da krenem od kuce.

Ne brini cekacemote 15 akademskih minuta  :)

  :-[ iz Rumenek ne treba baš 15 minuta. :D

aj gledaću da stignem do 19 i 15. vi'mo se kod sata!

uf..  :-\  meni 19 nikako ne odgovara. tada bih tek mogla da krenem od kuce.

Ne brini cekacemote 15 akademskih minuta  :)

  :-[ iz Rumenek ne treba baš 15 minuta. :D

aj gledaću da stignem do 19 i 15. vi'mo se kod sata!

Evo moj mob 063 585 136 pa ko bude kasnio nek se javi da nekrecem bez njega ;)

Evo samo da vas sve obavestim da smo se vratili svi zivi i zdravi  :spot:

E ekspediciji su bili:

Luda

gosn. sofersajbna

Behemot

elefteros

Ilija

i ja

lepo smo protumarali podzemim hodnicima, pri kraju ni sami nismo znali bas tacno gde smo ali smo otkrili novi izlaz i bili jako srecni zbog toga  ;D

Sve u svemu meni je bio ovo najbolji obilazak, valjda zato sto ni sam nisam znao gde idemo  :angel:

Moram priznati da sam prijatno iznenađen ovom odisejom. U mojoj mašti petrovaradinski tuneli su izgledali mnogo manji.

Jes' da u par navrata nismo znali tačno gde smo, ali nas je sloba uvek izvlačio glatko poput zmije u buretu maslaca.

Složili smo se da bi u tunelima trebalo definitivno napraviti žurku, a naleteli smo i na neku odaju koja može da posluži, recimo, za kaučsurfing.  :)

Sve pohvale za vodiča i celu ekipu!

clap.gif' alt=':clap:'> bilo je super!

Žurka ima da padne, a ako zahladi, znamo gde da nađemo ćebe. :D

Kako mi je sad krivo sto nisam isao  :bang:

Sledeci put obavezno idem, ali da opet bude akcija da se ne zna gde se ide.

Kad se planira sledeca tura?

, ali da opet bude akcija da se ne zna gde se ide.

Samonom je svaka akcija "da se ne zna gde se ide"  ::crazy:

Cim Ilija posalje link za slike sa njegovg aparata (ili bolje da nazovemo cudovista  ;D) ostavljam vam ovde link ;)

E baš mi je drago što ste se navukli.

Mogli bi jednom i žmurke da organizujemo  ::crazy:

Тема се неколико дана вртела на форуму. Размишљао сам да на кварно поведем девојку у путовање изненађења до Новог Сада. Оно што нисам могао да предвидим је њена прехлада, али ни време – падао је снег. Осим што сам једном возио до Чачка и назад, и пар пута поједине деонице до Бијелог Поља на смену са ћалетом, немам пуно километраже по Србији. Београд је друга прича, али о томе ћу касније.

Да не би стално одлагао неке своје одлуке, овога пута сам решио да ипак кренем. После кратког преговарања са Бехемотом, што би он рекао «Бацим ја спику, баци он...», договорисмо полазак у 15 сати. По глави пребирам шта би ми ваљало понети...

Као што то увек бива у нашем друштву, поштовање било каквог оквирног времена не долази у обзир. Имамо једног другара за кога знамо да када каже «Долазим за 15 минута», то у ствари значи – 45! (Мало сам претерао чисто приче ради, али суштина је ту) Тако сам и ја дошао код Бехемота у 15:30, а коначно смо кренули мало пре 16.

Договор је био – стари новосадски пут. Ја немам појма где је, Бехемот нема појма где је. После пар телефонских позива, «као» знамо куда треба да идемо. Прелазимо преко Газеле у правцу Новог Београда скоро 30км на сат због радова, који нису били у току (ваљда недеља, нерадни дан). Тај део пута је изгледао горе него кад снег почне да се отапа, и све нас возаче обрадује шареноликим изгледом асфалта.

Прва пауза – пумпа код Змаја. Ту се снадбевамо намирницама за товљење. „Стаћо, где је вода?“, упитах ја. „Е је****, купићемо на следећој.“ Искључујемо се са аутопута и пре велике кривине пут Новог Сада, коментаришемо брежуљке на путу од којих сам имао осећај да ауто шета лево-десно. На једном одморишту дуж две траке, стајао је паркиран полицијски ауто.

Када издалека угледасмо пут који се рачва у два правца, одлучисмо да скренемо оним десним – пут за Батајницу. Тада смо већ увелико препричавали искуства „губљења“ и „погрешних скретања“ по Новом Београду, у чему је убедљиво предњачила прича о скретању код Змајеве пумпе. Чим се прође знак, постоји скретање, а оно наравно није скретање које нама возачима треба. Гомила паркираних камиона и цистерни је довољан знак да човек схвати да то није пут који тражи. И тако лагано пут пумпе, па тек следеће скретање...

Углавном, у тој некој причи посматрамо крај кроз који пролазимо – хале, пумпе, дрвореди, куће, дрвореди, 4 велике зграде... „4 зграде!? Откуд оне овде у Батајници?“, помислих наглас. Одједном, гомила неких аутобуса, па пут који се од једне претвара у две траке, па поново дрвеће, овога пута познато дрвеће. „Је***е, да видиш сад кад налетимо на зграду Ушћа!“, рекох надајући се супротном. „Ма јок, мора да то тако треба“, рече Бехемот, мада мислим да је и он сумњао у најгоре.

Нека даља потврда нам није била потребна. Довољно је што смо видели Палату Федерације, те зраду Ушћа у даљини. Је**** 40км смо кружили око града! „Е, знаш шта! Заје** ме с тим заобилазним путем, идемо лепо на ауто пут!“, сада већ бих под пресијом. „Брате, ја због тебе рекох, да не трошимо безвезе на путарине“, одговори Бехемот помало разочарано. Код Београдске арене улетесмо у кружни ток и наш пут настависмо као и 45 минута раније, овога пута уместо десног рачвања, изабрасмо лево. Полицијски ауто је сада стајао паркиран километар ниже на одморишту са десне стране.

Oптимална брзина на „не тако лошем покушају ауто пута“ је била око 120км/сат. Релативно брзо смо стигли до наплатне рампе, те још неких пола сата до улаза у Нови Сад. Имали смо мали задатак да свратимо до фамилије Бехемота, те нам је ту била трећа пауза. Окрепили смо се кафом и палачинкама.

Било је негде око 18:15, када смо кренули у остварење другог дела плана. Преко форума сам контактирао Ацкету у вези француских песама о којима је неколико месеци раније писао. Пошто сам схватио да је тражење истих по интернету временски немогућа мисија, договорили смо „конструктивну сарадњу“. Претходно смо на једној аутобуској станици питали за дирекције, и успут покупили девојку која нам је помогла. Ако ово којим случајем буде читала, велики поздрав за њу!

„Који број вам треба“, упита она.

„Број 1.“

„То вам је ова улица, можете овде да скренете, ја сад не знам тачно како бројеви иду, али снаћићете се већ.“ (драмска пауза) „Ааа, прешла сам вас, ипак ћете морати да се вратите у ону улицу десно!“

„Нема проблема, хвала ти пуно!“

Погледао сам на сат, било је већ 18:40. Зовем Слобу да га замолим да искористим „академских 15 минута“. „Важи, ми ћемо бити горе. Чекамо вас“, одговори он.

Ацкета нас срдачно дочека и прими у свој топли дом :). Растрзан између два компјутера, покушава са нама да води разговор на два нивоа – први се тицао мојих неодређених жеља у вези музике, док је други ниво био резервисан за мало боље упознавање. Било је већ око 19:10 када смо морали да баталимо све и кренемо пут Петроварадина. Не само што сам добио музику, већ сам добио и књигу, а умало и водич за Париз... кашика у мед, кашика мед. Уз инструкције куда да идемо, захваљујемо се и „Пут под ноге!“

„Слобо, кренули смо од Ацкете! Ту смо за десетак минута.“

„Тек сте кренули, па требаће вам најмање пола сата.“

„Ма јок, ту смо, чекајте нас.“

„Боље узмите такси, изаћиће вас око 150, 200 динара.“

„Ајде смислићемо нешто, долазимо.“

Заиста, како рече Ацкета, кроз 5 минута смо видели са леве стране мост и тврђаву иза њега. Истина, стали смо поред таксисте да проверимо правац, за сваки случај. Учинило ми се да се Слоба насмејао, када сам поменуо да нам треба десетак минута према Ацкетиним инструкцијама. Помислио сам да и Новосађани имају штос „долазим за 15 минута“, те да је Слоба знао за ту шалу и да је зато рекао да узмемо такси.

„Да није помислио да идемо пешке“, упита Бехемот.

„Видиш, мора да је то у питању...“

Завијамо оштро у десно и под пуним гасом идем ка укључењу на мост не примећујући троугао. „Стани Сућо“, викну Бехемот и буквално у истој секунди кочим и примећујем аутобус који пројури поред нас. „Где јуриш матори?“

Преко моста, одмах са десне стране проналазимо паркинг. Од таксисте смо чули за варијанту одласка колима директно на врх тврђаве, али нисам хтео да се играм са временом. Са степеништа сам поново позвао Слобу, и овога пута је повратна информација била да су ушли у ресторан да нас сачекају. Ово је други пут да се видим са њим, и ваљда да оправдам репутацију која ме прати, морао сам поново да закасним. Први пут у Београду, и ево сад у Новом Саду.

У ресторану су седели Илија, госн. Шофершајбна, Луда и Слобо665 (није оно „скоро зао“  :)). Бехемот и ја наручујемо пиво и хвалимо се срамним непознавањем Београда. Мало приче о подухвату који нас чека, мало приче о Америци... С обзиром да је цела ова ситуација са рестораном и настала због нашег кашњења, ред је био да покријемо цех. Али не! Морао је Илија да извади картицу! Док сам ја махао парама, а Слоба инсистирао да и он преузме трошак, конобар је већ узео картицу и упутио се ка апарату. „Опуштено момци, ви ћете неком приликом у Београду“.

Тврђава је деловала магично – окупана снегом и наранџастом сенком уличних светала. Из даљине се чуо неки притајени жамор, а ту близу нас је љутито „поздрављало“ куче. С времена на време наилазимо на покоји ледени брежуљак. Илија то најбоље зна :). „Момци, јесте ли понели неко осветљење?“, упита Слоба.

„Знао сам“, поново помислих наглас, „прво сам заборавио радио за ауто, и ево сад и лампу! Нема шта, прави смо авантуристи!“

„Нема проблема, имам ја једну вишка, па ћу вам дати“, одговори Слоба.

(Вероватно разговор није текао овако, тако да може да се сматра да сам поново малчице претерао, али суштина је ту бр.2)

После неких 10 минута пешачења, долазимо до једног отвора одакле почиње наша авантура. Ово је био мој четврти пут да се налазим на Петроварадину, али сам само једном чуо за причу о тунелима који се налазе испод тврђаве. Јасно је чему су они служили. Али ми није јасно зашто је изграђено око 18км истих!? (То је само једна величина од оних које су биле у оптицају, а помињали смо још и 16 и 20 км.) „Па ето, ти имаш 18, ја 16 и 20, тако да смо се ту негде нашли“, рече Луда.

Стрмим степеницама се спуштамо у унутрашњост тунела. Првих неколико степеника имају правилан облик, остатак показује знаке пролазности времена. Изненађује ме сазнање да се из утробе тврђаве не осећа труљење – или нормалним речником – влага. Тек се помало осети неки мирис, можда мешавина прашине, хладног ваздуха или ко зна чега све... „Видите ове отворе са леве стране“, започе Слоба причу, „те рупе је војска користила да убацује барут, бомбе. Упали их, и тамо на површини буде Ка-бум!“

„Постоји ли податак ко је градио ове тунеле, тј. чија је идеја?“, упитах.

„Вобан“, одговори Слоба.

20 минута корачамо стазама утабаним Слобиним искуством. И онда је почело... „Могли би смо овде да скренемо?“

„Па ајде“, прихватисмо сви.

Слоба је предводио истраживање, иза њега редом Луда, госн. Шофершајбна, Илија, ја, Бехемот и црвене очи. Иако их нисмо видели, њихово присуство је готово могло да се осети.

Према Слобиној причи, тунели су распоређени на 4 нивоа, од којих је 4. најближи земљи, ако сам добро разумео. Вратили смо се на место одакле смо скренули, видевши два, три затворена излаза, који су до пре пар година водили на „стејџове“ Егзита, популарно речено. С почетка је имао још један пут са степеницама, који се спуштао под оштром косином. „Хоћете да видите воду?“, упита Слоба. Кренусмо поново за њим. Овога пута је степеника било до пола, од пола је пут постајао помало блатњав, помало ризичан за ножни зглоб. Пар пута сам проклизао и зарадио мале огреботине.

Спуштање се мало одужило. Помишљам на повратак назад. Таман сам одморио бутине од шока које су преживеле када смо ишли уз степениште Петроварадинске тврђаве, сад треба да им поново приређујем непријатно изненађење. Однекуд допире хладан ваздух. „Ево овде можете да видите воду и неке покушаје да се шета по њој...“ Ту су се нашле неке даске, дугуљаста дрва. Поново се враћамо назад.

Од тада, више нисам знао куда идемо. Пратили смо неке пролазе, с времена на време наилазили на одморишта где смо могли да се лепо исправимо и бацимо покоји гњев због наци симбола исписаних по зидовима. На неким другим зидовима, своја места су нашли и Буги, Цига...

Први излазак из тврђаве нас је дочекао окован ледом. Успели смо некако да изађемо, бацимо поглед около, чујемо Слобино тумачење правилно распоређених, правоуганоих процепа по зидовима. Сада сам већ осетио мало прашине у устима, помешане са пљувачком. Немам тај обичај, али сам пљуцнуо неколико пута на снег. Тек када смо изашли на хладан ваздух, осетио сам сопствени зној. Хладноћа ме је резала. Враћамо се назад у утробу.

Следеће одмориште је било интересантно због слепог миша, којег једино ја нисам видео. Илија каже да му је испозирао у лету. Слоба нас опет поведе неким путем, а ја размишљам о једном доживљају из Египта, када су људи улазили у пирамиде – спарина и скученост је многе одвраћала од тога да иду даље, али нису могли ни назад јер је мимоилажење било готово немогуће. Цела мука, а због чега? Због једног саркофага, који је ваљда тад био и празан?

Ишао сам довољно дуго сагнуте главе да нисам ни приметио да се тунел смањује. Све дотле док нисам приморан да ходам ко паче. Слоба је пронашао пут који на крају није водио никуда. Бехемот је на време то схватио и остаде на почетку, поштеђен још једне трауме за ножне мишиће... Кроз главу ми пролазе приче о понашању такозваних „водича“ који су водили људе за паре, показивали им нека места до којих је могло једино мердевинама да се дође, па кад се жртве попну, мердевине напрасно нестану са све „водичима“, а жртве постају плен милости и немилости.

Било је негде око 22 сата, када смо изашли на површину. Нисам имао појам о времену, али сазнање ме је навело да почнем да размишљам о повратку. Чак ни Слобин, а богами ни Лудин оптимизам и упорност, нису били довољни да останемо. Нас је тек чекао пут, те навесмо једни друге на повратак. Растасмо се код паркинга на самој тврђави, а Бехемот и ја отиђосмо ка колима подно Петроварадина. „Сада имам одличне предиспозиције за упалу плућа“, рекох.

„Боли те уво, једном си прележао, сада имаш антитела да те бране!“, теши ме Стаћа.

„Несуђени“ стари новосадски пут са почетка приче, осмехну нам се после кривине иза тврђаве. На неким деоницама је вожња била равна мучењу мог аута који је зрео за мењање амортизера, или лежајева, немам појма. Зовем Слобу по 15. пут да га питам где треба да се искључимо, те поново укључимо на аутопут. „Код Старе Пазове“, рече.

Све у свему, занимљиво путовање. Видим да су у међувремену пристигли одговори на форуму, и да је отворена још једна тема. Само се треба придржавати постављених правила, и неће бити проблема. А ако заборавите лампу, ништа не брините! Слоба има резервну  :D

Обилажење Петроварадинских лагума у статистици:

Београд – Нови Сад – Београд      око 250 км (да, и са оним нашим промашајем)

време у путу                                    око 2 сата

време у авантури                             око 9 сати (полазак, зујање, дружење, повратак)

пуњено бело    2x                             400 дин

искуство, друштво                           непроцењиво

Elefterose, brate, bravo. Ostao sam bez teksta. clap.gif' alt=':clap:'> klanj::clap:blob:

Al' si ga napisao, svaka ti čast!

Naravno, skrenuo bih pažnju ljudima da na ovaj deo ne treba gledati kao na doslovan zapis:

Све дотле док нисам приморан да ходам ко паче. Слоба је пронашао пут који на крају није водио никуда. Бехемот је на време то схватио и остаде на почетку, поштеђен још једне трауме за ножне мишиће

Prava istina je da sam ja sramno ostavljen od ostatka grupe, bez svetla, vode i parčeta hleba, na milost i nemilost petrovaradinskim stvorenjima.   :)

Šalu na stranu, ponoviću- sjajno napisano. Poslušaj Slobu i prebaci ovo u blog.

Uzdravlje pijjj

 

Create an account or sign in to comment

Go to topic listing