Severni Sudan: Kroz pustinju i prašinu

> Na mene licno su najveci utisak ostavili ljudi. Osim njih, ovde nema apsolutno nicega. Ali itekako vredi doci, zbog ljudi.

Možda nisam pažljivo čitao, ali ja u pričama ove dvojice staraca nisam našao ništa što se ne bi moglo čuti od nekih starih, usamljenih ljudi u Srbiji, Rusiji, Turskoj, itd... Nisam primetio da su oni po bilo čemu drugačiji od našeg sveta. Šta je to, dakle, što postoji u tim Sudancima da zbog njih vredi potegnuti na tako dalek put?