Goma je grad stišnjen između granice, jezera Kivu i vulkana Njiragongo. Ušetati u Kongo je šetati njenom prvom ulicom. Mestom zuje mirotvoračka UN vozila: dobro poznati bastardi svih ratnih gradova. Nasrtljivci nude povoljan kurs za kongoanske franke. Odasvud se čuje: „Mzungu, daj mi pare!“ Goma je grad bogatih belih džipova i sirotih crnih kuća...

Autor: Uroš Krčadinac

Pročitajte ceo tekst

Изгледа да је ово била тура црњака у извештајима из Африке, прво њих двојица па ти

Знаш ли какве вести из Гоме, како напредују наши у рату?

Много ресурса и лоша влада, иначе би били рај на земљи... колико је таквих примера... који показују да су природна богатства небитна ствар, да су људи све...

Ustvari takvo razmišljanje je slično kao kod nas, možda malo zatucanije... Ali i u Srbiji postoji slično verovanje o Zapadu i kakvi su ljudi tamo. Teško je poverovati da nisu svi bogati, kulturni, čisti itd. kada se takvo stanje svakodnevno servira preko filmova i emisija, i kad su ljudi (barem do sada) bili dosta odsečeni od tog Zapada.

Viston je student? A gde studira? Jel putovao negde van Gome?

dosta mračna epizoda, ali uprkos tome još jedan aplauz od mene.

Vlast je rdjava pa zato lose zivimo. A posto vlast biraju kanarinci a ne ljudi mi za takvu vlast nikako ne mozemo da budemo odgovorni. Uostalom, to sto necemo da radimo i sto smo opusteni ne prouzrokuje nas los zivot jer 'lebac se ionako sam pece... 

Inace, dok su u blogu islamske zemlje bile aktuelne zapitao sam se da li ce i hriscanskim zemljama ateisticko deklarisanje biti isto tako neverovatno. Ovo mi je izgleda dobar odgovor.

Ovog puta necu da hvaliti pisanje, vec tvoju potrebu da zabodes nos u svaki cosak, jer zapravo tome dugujemo sjajne price iz polu-srusenih kongoanskih hriscanskih crkava ili ruandskih dobrotvornih aukcija slika...

Sa velikim nestrpljenjem sam cekao Kongo....iskreno, nisam odusevljen, ako je to uopste i bitno....cekam nastavak....pozdrav i hvala

Hmm..tuzno..izuzetno dobro docarano,citajuci ovo i meni dodje da se sklupcam kao crv... tvrde zidine predrasuda zaista umeju da slome coveka..

...sve vise mi ovaj blog postaje kao udzbenik o Africi, nezamenljivo stivo! Hvala vam sto delite sve to sa nama!

Meni se čini da je Viston sasvim u pravu...

Jeste crnjak, ali je tekst fenomenalan! 

Sto neko rece, bravo za hrabrost da se zavlacis u takve coskove, a jos vece bravo da izuzetno docaras atmosferu 

Prosto mi je zao sto ste se vratili, i sto nije ostalo jos mnogo postova do kraja bloga

Vratili ste se? I drago mi je i zao mi je u isto vreme! Strasno me je obradovao post. Nikako da stigne..cekam i cekam i cekam. Nestrpljenje je kulminiralo kada sam poslednjih tri dana svakih 10 minuta proveralvala sajt da vidim da li ima nesto novo od vas.

Opis vulkana i Vinstonove reakcije je fantastican! Top notch! Jedan od najboljih tekstova do sada! Svaka cast Urose! Sta da kazem drugo nego: Jos!!

svaka cast na putopisu,sve pohvale,pozdrav sa obala Pacifika

Vlast je rdjava pa zato lose zivimo. A posto vlast biraju kanarinci a ne ljudi mi za takvu vlast nikako ne mozemo da budemo odgovorni. Uostalom, to sto necemo da radimo i sto smo opusteni ne prouzrokuje nas los zivot jer 'lebac se ionako sam pece... 

Да се не би захебавали, народ Конга је имао утицаја на своју судбину мање него народ Србије на своју.

Прича како ето народ бира власт те је крив за своју ситуацију је прича за малу децу.

А менталитет народа је такав због спољних околности. Где су те фабрике или радна места на којима би тај народ могао да ради а неће?

Inace, dok su u blogu islamske zemlje bile aktuelne zapitao sam se da li ce i hriscanskim zemljama ateisticko deklarisanje biti isto tako neverovatno. Ovo mi je izgleda dobar odgovor.

Уроше, делиш вредности са Американком, ужас ))

Што се тиче Заира, предлажем књигу Барбар Кингсолвер "Библија отровне маслине", која се дотиче тога како су на Заир утицали Белгијанци током 75 година колонијалне владавине и Американци наредних 30 година преко инсталирања диктатора Мобутуа... рећи да је јадни народ нешто крив је грех...

http://209.85.135.132/search?q=cache:EIYy9a9qVF8J:sejn.blogger.ba/arhiva/2007/04/03/827522+biblija+otrovne+masline+blogger.ba&cd=5&hl=en&ct=clnk

U poslednjem građanskom ratu računa se da je poginulo ili umrlo tri miliona ljudi.

Milioni Kongoanaca su ubijeni početkom vijeka ili su umrli radeći početkom vijeka pod vladavinom belgijskog kralja Leopolda.

Početak i kraj vijeka.

Decenije patnje miliona ljudi zbog poteza silnika koji imaju ogromnu moć u svojim rukama.

Reko je ne mož' izbrojati mrtve jer su se carevi igrali rata - rekao bi Balašević.

A tome nikad ljudi nisu posvetili pažnje ni koliko frizuri Britni Spirs ili sisi Dženet Džekson.

Svakog dana mama mi je govorila: Gadno ćeš da razbiješ glavu, ali ne, molim. Umesto toga polomila sam ruku.

To mi se desilo dok sam špijunirala Mlade pionire komunista Afrike. (...)

Meni su ličili na obične pionire Konga, marširali su, ali nisu imali cipele. Belgijski vojnici svi imaju cipele i puške i ponekad marširaju kroz selo na putu za neko drugo mesto. Otac kaže da oni pokazuju svim Kongoancima, i Tata Nadnuu, da je Belgija još uvek glavna. Ali drugi vojnici su zapravo dečaci što žive ovde. Vidi se da su drugačiji. Nema belaca da budu glavni i nemaju istu odeću. Samo imaju šorceve i bosi su ili imaju bilo šta. Jedan ima crvenu francusku kapicu. Joj, što mi se to sviđa. Drugi su vezali oko vrata crvene marame. Mama kaže da to nisu pioniri nego Žen Mu-Pro (Jeune Mou-Pro (Mouvement Progressif)) franc. - Mladi napredni pokret). (...)

Dugo sam mislila da mama govori da su oni Džimi Krou, a tog imena sam se sećala od kuće.(...)

Doktor je imao žute dlake na rukama i veliko lice i govorio je kao stranac. (...)

On i otac pričali su o muškim stvarima. Doktora je iznenadilo što su dečaci Džimija Kroua bili u našem selu. On nije govorio običan engleski kao mi; govorio je ne bih mogao umesto ne mogu i stigoh i bismo li i slično. Moguće li je, tako je pitao oca. "Moguće li je da su čuli za našeg Patrisa Lumumbu čak u Kilangi?".

Otac je rekao: "Oh, ne viđamo ih često. Povremeno čujemo kad vežbaju gađanje iz puške."

"Nek' nam je Bog u pomoći", rekao je doktor.

Otac mu je rekao: "Znate, Bog će nam sigurno pomoći! Primićemo njegovu božansku milost kao njegove sluge koje donose pomoć."

Doktor se onda namrštio. Rekao je da se izvinjava, ali da se ne slaže. Nazvao je mog oca Prečasni. Rekao je: "Prečasni, misionarski posao je veoma koristan za Belgiju, ali je pakleno loš oblik socijalne službe".

Rekao je tu reč: pakleno! Zadržala sam dah i slušala.

Otac je rekao: "Doktore, ja nisam državni službenik. Neki od nas se posvete karijeri, a neki prime poziv. Moj posao je da donesem spasenje u tamu".

"Spasenje malo sutra!", izgovorio je doktor. (...) "Mi, Belgijanci, pretvorili smo ih u robove i odsecali smo im ruke na plantažama kaučuka. Sad im vi, Amerikanci, dajete ropsku nadnicu u rudnicima i puštate ih da sami sebi seku ruke. A vi ste prijatelju moj, zašli u ćorsokak trudeći se sve da aminujete". (...)

Otac još nije završio sa doktorom. Skakutao je s noge na nogu i vikao: "Ja da aminujem? Nemam ja šta da aminujem! Belgijski i američki biznis doveli su civilizaciju u Kongo! Američka pomoć biće spasenje za Kongo. Videćete".

Doktor je držao moju belu slomljenu ruku kao veliku kosku i proveravao mogu li da savijam prste. Podigao je svoje žute obrve ne gledajući oca i rekao: "Prečasni, ta civilizacija koju su Belgijanci i Amerikanci doneli, na šta tačno mislite?".

Otac je rekao: "Pa, na puteve! Pruge... "

Doktor je rekao: "Oh, shvatam". Onda se, ogrnut belim mantilom, sagnuo i pogledao me. Pitao me je: "Da li te je tvoj otac ovamo doveo automobilom? Ili ste došli putničkom železnicom?"

Samo se pravio važan i ni otac ni ja mu nismo odgovorili. U Kongu nemaju automobile i on je to znao. (...)

"Ne volim da protivrečim, ali su za sedamdeset pet godina Belgijanci sagradili samo puteve kojima su odvozili dijamante i kaučuk. Među nama, Prečasni, mislim da ovdašnji ljudi ne traže vašu vrstu spasenja. Mislim da traže Patrisa Lumumbu, novu dušu Afrike."

"Afrika ima milion duša", rekao mu je otac. I otac je znao o čemu govori, jer ih on sve spasava.

"Dakle, da, zaista!", rekao je doktor. Pogledao je u hodnik i zatvorio vrata, a mi smo još bili unutra. Rekao je tiše: "A otprilike polovina je prošle nedelje bila baš ovde, u Stenlivilu, da pozdravi svog Tata Lumumbu".

Otac je rekao: "Tata Lumumbu, koji je, koliko sam čuo, bosonogi radnik u pošti koji nikad nije ni kročio na koledž".

"To je istina, Prečasni, ali taj čovek toliko snažno pokreće mase da mu i ne trebaju cipele. Prošle nedelje je sat vremena govorio o nenasilnom putu do nezavisnosti. Masi se govor toliko dopao da su digli bunu i ubili dvanaest ljudi." (...)

Rekao je ocu da u celom Kongu postoji osam ljudi koji su išli na koledž. Ne postoji nijedan doktor ili oficir Kongoanac, Belgijanci im ne dozvoljavaju da se obrazuju. Rekao je: "Prečasni, ako tražite nove vođe Konga, ne zalazite u školsko dvorište. Bolje ćete proći u zatvoru - gospodin Lumumba je završio tamo posle prošlonedeljnih nereda. Kad ga budu pustili, imaće više sledbenika nego Isus".(...)

"Šta on zapravo govori?", upitala je gospođu Anderdaun. "Da neće biti tranzicije? Neće biti međuperioda za - ne znam - privremenu vlast i obuku ljudi? Samo hop, Belgijanci su otišli, a Kongoanci moraju sve sami da vode?" (...) "Frank. Jana. Niko živ od ovih ljudi nije čak ni studirao ni putovao po inostranstvu da bi znao kako se vlada. To nam Anatol kaže. A sad nam vi kažete da će morati prekonoć da preuzmu sve škole, sve službe, sva ministarstva? I vojsku? Šta je sa vojskom, Frank?".(...)

"Nijedan televizor u ovoj blagoslovenoj zemlji", rekao je palmama. "I možda jedan radio na so hiljada stanovnika. Nema telefona. Novina ima koliko i kokošijih zuba, a pismenost je u skladu s tim. Večernje vesti im stižu preko komšijskih bubnjeva." (...)

"Dve stotine različitih jezika", rekao je, "unutar takozvane države koju su Belgijanci izmislili u salonu. Isto tako možete da stavite ogradu oko ovaca, vukova i pilića i da im kažete da se ponašaju kao braća." Okrenuo se i iznenada poprimio izgled propovednika. "Frank, ovo nije nacija, ovo je Vavilonska kula, i tu ne mogu da se održe izbori. Jedini način za ujedinjenje ovih ljudi jeste da postanu Božija jagnjad u svojoj prostoti i ljubavi prema Hristu. Ništa ih drugo neće pokrenuti. Ni politika, ni želja za slobodom - nemaju ni temperament ni inteligenciju za takve stvari".(...)

"Znate li gde je provincija Katanga?"

"Na jugu", rekla sam. "Tamo su svi rudnici dijamanata".

"Dijamanata, tačno", rekao je Anatol. "I kobalta, bakra i cinka. Svega što moja zemlja ima, a vaša zemlja želi."

Ovo me je malo razdražilo. "Jesmo li učinili nešto loše?"

"Niste vi, Beene."

Nisam ja, nisam ja! Srce mi se radovalo, mada nisam sigurna zašto.

"Međutim, tačno je da se tamo odvijaju loše stvari", rekao je. "Da li vam je poznato ime Moiz Čombe?"(...)

"Moiz Čombe je vođa plemena Lunda. Time je praktično i vođa provincije Katanga. A od pre nekoliko dana i vođa svoje sopstvene države Katanga. Proglasio ju je nezavisnom od ostatka Konga."

"Šta? Zašto?"

"Vidite, sada može sam da posluje s Belgijancima i Amerikancima. Svi minerali su njegovi. Neki vaši sunarodnici snažno su ohrabrili njegovu odluku."

"Zašto prosto ne mogu da se dogovaraju sa Lumumbom? On je izabran. To bi morali da znaju."

"Znaju. Međutim, Lumumba nije raspoložen za rasprodaju. Lojalan je svom narodu. On veruje u ujedinjeni Kongo za Kongoance i zna da svaki dijamant iz Katange može godinu dana da izdržava učitelja u Leopoldvilu ili da hrani celo jedno selo Varega na severu." (...)

Petnaest godina po Nezavisnosti (Konga), 1975, grupa senatora, nazvana Čerčov komitet, prihvatila se rasvetljavanja tajnih operacija koje su provođene u Kongu. Svet se zatresao od iznenađenja. Čerčov komitet je otkrio beleške s tajnih sastanaka Saveta za nacionalnu bezbednost i predsednika Ajzenhauera. Ovi ljudi su, iza zatvorenih vrata, udružili svoje mozgove i proglasili Patrisa Lumumbu pretnjom po svetsku bezbednost.(...)

Krajem 1960. gospodin Alen Dals, direktor CIA, poslao je telegram šefu svoje kongoanske službe u kome mu se nalaže da smeni vladu Konga prvom pogodnom prilikom. Šefu službe, gospodinu Lorensu Devlinu, rečeno je da preduzme najsmeliju moguću akciju koja može da se sačuva u tajnosti: državni udar bi bio dobro rešenje. Novac kojim bi se u tu svrhu potplatili vojnici biće poslat. Međutim, ubistvo bi možda bilo jeftinije.(...)

A predsednik Ajzenhauer je upravo tada slao naređenje da se preuzme Kongo. Zamislite. Njegova kuća bio je ceo svet, a on se konačno odlučio šta želi da uradi. Dao je priliku Lumumbi, smatrao je. Kongo je bio nezavistan punih pedeset jedan dan.

Gospodin Devlin i njegovi prijatelji seli su za sto sa ambicioznim mladim Mobutuom, unapređenim u pukovnika. Desetog septembra su, pomoću novca Ujedinjenih nacija, obezbedili milion dolara za kupovinu lojalnosti, a Ministarstvo spoljnih poslova pripremilo je plan državnog udara kojim će Mobutu doći na čelo vojske. Četrnaestog septembra vojska je preuzela kontrolu nad privremeno nezavisnom Republikom Kongo, a Lumumba je stavljen u kućni pritvor u Leopoldvilu i okružen Mobutuovim sveže kupljenim vojnicima.(...)

Lubumba je odveden u zatvor u Tisvilu, potom avionom prebačen u provinciju Katanga i konačno toliko divljački pretučen da njegovoj udovici nisu mogli da vrate leš, jer bi bili međunarodno osramoćeni.

Barbara Kingsolver, "Biblija Otrovne Masline"

Koliko sam ja zakljucila, ono sto je vama smetalo tamo, jeste diskriminacija i predrasude kojima ste bili izlozeni  Kao sto su crnce godinama nipodastavali, pa je iz toga proizaslo njihovo iskoristavanje i siromastvo, tako kada neko tamo vidi belca smatra da je on bogat, a moguce i zao...traume iz detinjstva, valjda. Kao sto ovde cujes na ulici da su Amerikanci zli zato sto su nas bombardovali.

Cinjenica je da ste vi naspram Vistona u materijalnom smislu bogatiji, (ne kao Abramovic doduse ) i sta mislis kada bi ti njega Urose doveo u Pancevo, da li  bi on i dalje ostao pri toj ideji...?

Mislim da na inteligenciju umnogome ima uticaja i okruzenje i obrazovanje i tv i internet tj sva sredstva od kojih prikupljas informacija da bi doneo neke zakljucke, sve ono sto njima nije u velikoj meri dostupno.Tako da posto su izgubili veru u sistem i belce ostala im je religija, koju su im belci ostavili u amanet 

Ali znam da kada sedimo u autobusu pored coveka koji se nije kupao mesec dana,  ne pomislimo, jao jadan on sto je siromasan, sigurno je imao tezak zivot, nego se verovatno pomerimo, a moguce i opsujemo 

Jesam rekla da je tekst lepo napisan 

Drugari, hvala na komentarima, i pozitivnim i negativnim. I jedni i drugi nam znače puno .)

Osećam potrebu da dodam još reč-dve o odnosima prema religiji. Naime, kao što je Lazar već jednom prokomentarisao, mi (nas trojica) nemamo problem sa religijom kao takvom. (Rita ima, itekako.) Radi se o nečem drugom. Odrastao sam u sredini gde su se i sama pitanja poput „Koje si vere?“, „Veruješ li u Boga?“ i sl. smatrala indiskretnim, gotovo nepristojnim. To su duboko lična opredeljenja, govorili su, intimne stvari, delikatne. Odnos prema tajanstvenom, svemiru ili smrti, oblikovanje opšteljudske potrebe za duhovnošću, prevazilaženje starog dualizma između „nas“ i „ostatka sveta“... Ne diraj u to, govorili su. Meni su, tako, totalitarni, sirovi ateizam i totalitarno, površno hristoljublje (muhamedoljublje, birgamjangoljublje, ronhabardoljublje, itd.) još od malih nogu ostali jednako odvratni. Dugo sam se deklarisao kao agnostik, ponekad kao prirodni panteista, kao džedaj, kao „rain dog“, kao antiteista, a nakon ovog putovanja Lazar i ja smo utvrdili kako će najpre biti da smo sumatraisti (à la „Dnevnik o Čarnojeviću“) : -)

Međutim, u Africi religija nije baš isto što i na Balkanu ili u Evropi. Mnogo je uticajnija, mnogo se više koristi za manipulaciju. Mnogo. Bilo na islamskom severu, bilo u pohrišćanjenoj crnoj Africi, osećali smo kako je prečesto – bio je to naš subjektivni doživljaj, naravno – religija ravna najtežoj političkoj propagandi, jeftinoj i plitkoj pop-kulturi, sveprisutnom i posve totalitarnom mejnstrim trešu. Kada otvoriš frižider: Muhamed. Kada zaviriš u ormar: Isus. Gde si, bre, drugar – kao da mu govoriš ili on tebi govori – daj mi pare! Proganjaju te na svakom koraku, nalik na neku parodiju parodije na Orvela. A kada te neko upita „Veruješ li u Boga?“, ne očekuje se da otvoriš raspravu o predavanjima Vladete Jerotića. Očekuje se da klimneš glavom. I, naprosto, postane jako naporno.

A evo šta je napisao najveći kenijski pisac, i jedan od najvećih afričkih pisaca uopšte, Ngugi Wa Thiongo, u svom klasiku "Petals of Blood":

"Možemo da zamislimo fatalni susret između urođenika i stranca. Misionar je prešao mora, šume, naoružan željom za profitom, koji je njegova vera i svetlost, i puškom, koja je njegova zaštita. On je nosio Bibliju; vojnik je nosio pušku; upravnik je nosio novčić. Hrišćanstvo, Trgovina, Civilizacija: Sveto Trojstvo.

Urođenik je napasao stoku, sanjao o ratničkim pohodima, trudeći se da potčini zemlju snazi svojih ruku, polako, kroz mešavinu magije i rada, savijajući zakone prirode radi ostvarenja svoje kolektivne volje i namera."

Ako se malo razmisli o tom fatalnom susretu urođenika i stranca, koji se uopšte nije odigrao davno, mnoge stvari postaju jasnije.

Ovaj citat je genijalan. Objašnjava mnogo.

Bilo na islamskom severu, bilo u pohrišćanjenoj crnoj Africi

И север је поисламљен као што је југ похришћањен