Stopiranje je, u svakom slučaju, vrlo ekološki način da se putuje i, uprkos svim zastrašujućim pričama i javnim upozorenjima, vozači se još uvek zaustavljaju da pokupe stopere. Ipak, Adam Weymouth strahuje za budućnost stopiranja, s obzirom na to da ekonomija deljenja steriliše iskustvo stopiranja i lišava ga njegovog osnovnog smisla, koji ležu u avanturi, revoluciji i putovanju u nepoznato. Prošlog meseca prešao sam stopom 650 km, od Glazgova do Londona – osmočasovna vožnja koja se, u mom slučaju, odužila na dvanaest sati. Pročitao sam kritiku koju je The Land objavio o knjizi Beyond Flying, kojoj sam i ja doprineo, a koja istražuje alternativne načine putovanja. "Nažalost", napisao je Simon Fairlie, "u knjizi se ne pominje jedini oblik transporta koji ne podrazumeva nikakvu emisiju štetnih gasova i koji je najizazovniji i najviše ispunjava čoveka, a to je upravo auto-stop. A ne spominje se jer ljudi više ne stopiraju." Ja stopiram, pomislih. Stopiram polovinu svog života, još otkad...

Pročitajte Može li auto-stop preživeti ekonomiju deljenja?

Zanimljiv (malo poduzi) tekst,zanimljiva razmisljanja.

Nikad ranije nisam cuo za tog Hitchbot-a (robota koji stopira?).

Ne znam kako situacija stoji u Srbiji sto se tice vozaca koji staju (u tekst se navodi da u UK u 2011. 91% njih ne staje stoperima),ali bih rekao da nismo daleko od toga.

Ovde postoji i,rekao bih,odredjena stigma za one koji imaju preko 30 godina,a stopiraju.Kao,stopiranje je "normalno" za mlade (ajde da kazemo,tu do 25-30 godina),a preko toga je vec "sramota".LJudi (vecina njih) stopiranje odmah povezuju sa "nemanjem novca".Znaci,ako stopiras,to znaci da nemas para i kao takav si manje vredan u drustvu.Niko od njih ne vidi avanturu u tome.Oh well...