Merkatorova mapa starog i novog sveta, 1569.
U Dakaru smo se oprostili sa Starim svetom i, ne videvši ostrva Zelenog rta, stigli smo do sudbonosnog sedmog stepena severne geografske širine, gde je Kolumbo 1498, na svom trećem putovanju kad je bio na dobrom putu da otkrije Brazil, skrenuo ka severozapadu i pukim čudom uspeo da ne promaši, petnaest dana kasnije, Trinidad i obalu Venecuele.
Dok su prolazili ovim netaknutim prostranstvima, stari moreplovci su manje žudeli da otkriju novi svet, a više da utemelje prošlost starog.
Bližili smo se zoni ekvatorijalnih kiša od koje su moreplovci ranije zazirali. Vetrovi obe hemisfere zaustavljali su se na granicama te zone, gde su jedra nedeljama mlitavo visila jer nije bilo ni daška vetra da ih pokrene. Vazduh je tako nepomičan da čovek pomišlja kako se nalazi u zatvorenoj prostoriji, a ne na pučini; tamni oblaci čiju ravnotežu ne remeti nikakav povetarac, osetljivi samo na silu teže, lagano se spuštaju na morsku površinu i tu se raspadaju. Da nisu toliko tromi, čistili bi uglačanu površinu svojim oklembešenim krajevima. Posredno osvetljen zracima nevidljivog sunca, okean daje uljast i jednoličan odsjaj, jači od onog koji šalje mastiljavo nebo, i izokreće uobičajene odnose svetlosnih snaga između vazduha i vode. Kad maše glavom, čovek dobija jednu verodostojniju sliku morskog pejzaža, na kojoj su nebo i more zamenili mesta. Preko tog horizonta, koji je postao skučen i blizak zato što su elementi tako pasivni a svetlost smanjena, lenjo lutaju neko zrnevlje i kratki, magličasti stubovi, još smanjuju prividno rastojanje mora od oblačnog svoda. Između tih susednih površina, brod klizi s nespokojnom žurbom, kao da se plaši skorog gušenja. Ponekad se neko zrno približi, izgubi svoje obrise, istegne se i ošine palubu svojim vlažnim repovima. Zatim na drugoj strani ponovo nađe svoj vidljivi oblik čim izgubi svoje zvučno biće.
Svaki život je napustio more. Ispred broda, čvrstog i ritmičnog u poređenju s nasrtajima pene na njegov kljun, moglo se videti samo pljuskanje tamnih jata delfina koji su ljupko prestizali talase u bekstvu. Nijedan trag pare nije više presecao horizont; intenzivno plavo more više nije naseljavala flota nežnih opnastih jedara, svetloljubičastih i ružičastih, morskih mekušaca nautila.
Ljudski raj koji je ugledao Kolumbo nastavlja da traje u slatkom životu rezervisanom za bogataše, ali u njemu i propada.
Da li će nas s druge strane ovog zamrlog bazena dočekati neko od onih čuda koja su viđali moreplovci u stara vremena? Dok su prolazili ovim netaknutim prostranstvima, oni su manje žudeli da otkriju novi svet, a više da utemelje prošlost starog. Potvrdila im se verodostojnost priča o Adamu i Odiseju. Kad je na svom prvom putovanju pristao uz obalu Antila, Kolumbo je bio uveren da je stigao u Japan, ali još više da je našao Zemaljski raj. Četiristo godina koje su otad protekle nisu mogle izbrisati tragove velikog razdvajanja kontinenata, zaslužnog što je Novi svet, tokom deset ili dvadeset milenija, ostao po strani od istorijskih preokreta. On ih je zamenio nečim drugim, u drukčijoj ravni. Ubrzo sam shvatio da je Južna Amerika, upravo zahvaljujući tom tajanstvenom događaju, ako više i nije bila Rajski vrt pre pada, i dalje ostala u zlatnom dobu, barem za one koji su imali para. Ta njena sreća sad se topila kao sneg na suncu. Šta je od nje danas ostalo? Svedena na skupu banju do koje mogu stići samo privilegovani, ona je iz osnova promenila svoju prirodu: nije više večna, već istorijska, nije više metafizička, već društvena. Ljudski raj koji je ugledao Kolumbo nastavlja da traje u slatkom životu rezervisanom za bogataše, ali u njemu i propada.
Čađavo nebo i teška atmosfera kišne zone nisu samo vidljivi znaci linije ekvatora. Oni su srž podneblja pod kojim se susreću dva sveta. Taj sumorni element koji ih razdvaja, ta bonaca u kojoj opake sile samo obnavljaju svoju energiju, poslednje su tajanstvene barijere između onoga što su, koliko juče, bile dve planete, suprotstavljene tako različitim uslovima života da prvi očevici nisu mogli da veruju da su oni na obema jednako ljudski. Kontinent koji je čovek jedva dotakao ponudio se ljudima čiju gramzivost njihov rodni kontinent više nije mogao da zadovolji. Ovaj drugi greh bi morao sve ponovo dovesti u pitanje: Boga, moral i zakone. Sve bi moralo, istovremeno, i na protivrečan način, da bude potvrđeno činjenicama i osporeno pravom. Proveriti treba biblijski Rajski vrt, antičko Zlatno doba, Vrelo večne mladosti, Atlantidu, Hesperide, pastorale i Ostrva izobilja; ali treba prepustiti sumnji, pred prizorom jednog srećnijeg čovečanstva (koje to nije uistinu bilo, ali ga je potajna griža savesti takvim proglasila) i otkrovenje, spasenje, običaje i prava. Nikad čovečanstvo nije bilo na tako mučnoj probi, niti će ikada biti, osim možda ako mu se jednog dana otkrije neka druga, milionima kilometara udaljena planeta nastanjena živim bićima. Mi, pri tom, znamo da su takva rastojanja teorijski savladiva, dok su prvi moreplovci strahovali da će se suočiti s ništavilom.
Da bismo odmerili apsolutni, sveobuhvatni, nepomirljivi karakter dileme u koju je, po njegovom sopstvenom osećanju, bilo zatvoreno čovečanstvo XVI veka, moramo se prisetiti nekoliko događaja. U onu Hispaniolu (danas Haiti i San Domingo) gde je populacija urođenika, koja je 1492. brojala oko sto hiljada, za samo jedan vek smanjena na dve stotine – a umirali su od užasa i gađenja nad evropskom civilizacijom još više nego od boginja i batina – kolonizatori su neprestano slali komisije da ispitaju prirodu lokalnog stanovništva. Jesu li oni zaista ljudi, treba li u njima videti potomke onih deset plemena koja su se izgubila u Izraelu? Ili Mongole koji su tu došli na slonovima? Ili Škotlanđane koje je pre nekoliko stoleća tu doveo knez Modok? Da li su oni oduvek pagani ili bivši katolici koje su pokrstili sveti Toma i jeretici? Nisu čak bili sigurni jesu li to uopšte ljudi ili nekakva đavolja stvorenja ili životinje. Tako je mislio kralj Ferdinand kad je 1512. slao bele robinje u zapadnu Indiju želeći da spreči Špance da se žene urođeničkim ženama „koje ni izdaleka nisu razumna stvorenja". Napori Las Kasasa da ukine prisilni rad nisu izazivali samo zgražavanje nego još više nevericu doseljenika: „Znači li to", galamili su oni, „da čovek više ne može da se služi ni teglećom marvom?"
„Indijanci su tako duboko pokvareni (...) oni beže od Španaca, odbijaju da rade bez nadoknade i u izopačenosti idu dotle da poklanjaju svoja dobra."
Među svim tim komisijama, najopravdanija slava pripada onoj koju su činili monasi svetog Jeronima; ona zadivljuje koliko skrupuloznošću, na koju su kolonijalni pohodi zaboravili još 1517, toliko i osvetljavanjem mentalnih stavova toga vremena. Monasi su sproveli pravu psiho-sociološku anketu sličnu najmodernijim kanonima; kolonisti su morali da odgovaraju na upitnik smišljen da utvrdi da li su, po njima, Indijanci „sposobni da žive samostalno, kao kastiljanski seljaci". Svi odgovori su bili negativni: „U najboljem slučaju, možda će to moći njihovi unuci; ali, Indijanci su tako duboko pokvareni da se i u to može sumnjati; na primer: oni beže od Španaca, odbijaju da rade bez nadoknade i u izopačenosti idu dotle da poklanjaju svoja dobra; neće da se odreknu svojih drugova kojima su Španci odsekli uši." Zaključak je jednodušan: „Za Indijance je bolje da postanu ljudi-robovi nego da ostanu slobodne životinje..."
Nekoliko godina kasnije, jedno svedočanstvo upotpunjuje te optužbe: „Oni jedu ljudsko meso, nemaju nikakvog sudstva; idu sasvim goli, jedu presne buve, paukove i crve... Nemaju bradu, a ako im nekim slučajem i izraste, požure da je očupaju." (Oric pred savetom Indije, 1525).
Uostalom, u tom istom trenutku, na susednom ostrvu (prema Ovijedovom svedočenju) Indijanci su hvatali belce i davili ih u moru, a zatim su više nedelja budno motrili tela utopljenika da bi videli jesu li podložna truljenju. Poređenje ta dva istraživanja nameće dva zaključka: belci su se pozivali na društvene nauke, a Indijanci su imali više poverenja u prirodne; dok su belci izjavljivali da su Indijanci životinje, ovi su se zadovoljavali pretpostavkom da su belci bogovi. Pri jednakom neznanju, postupanje Indijanaca je svakako bilo dostojnije čoveka.
Intelektualna iskušenja dodaju moralnom nemiru i nešto patetike. Za naše putnike sve je bilo tajna; Slika sveta Pjera d'Eija govori o novootkrivenom i krajnje srećnom čovečanstvu, „gens beatissima", sastavljenom od pigmeja, prastarih, pa čak i bezglavih stvorenja. Pjer Mártir opisuje čudovišne životinje: zmije slične krokodilima; životinje s telom govečeta i slonovskom surlom; četvoronožne ribe s kravljom glavom, s leđima išaranim mnoštvom bradavica i s kornjačinim oklopom. A to su zapravo udavi, tapiri, morske krave, nilski konji i morski psi (na portugalskom tubarao). S druge strane, ono što je zaista bilo tajanstveno nije izazivalo nikakvo čuđenje. Zar Kolumbo u svojim službenim izveštajima ne pominje, da bi opravdao naglo skretanje s puta zbog kojeg je za dlaku promašio Brazil, krajnje neobične okolnosti, koje se od tada više nikad nisu ponovile, naročito u toj večito vlažnoj zoni: paklenu žegu koja je onemogućavala da se ode do skladišta namirnica, burad s vodom i vinom koja su se rasprskavala, žito koje se samo od sebe zapalilo, slaninu i suvo meso koji su se za nedelju dana pretvorili u pečenje, sunce koje je tako žestoko peklo da je posada strahovala da će biti živa spaljena. Blaženo stoleće u kojem je sve još bilo moguće, kao što je možda i danas zahvaljujući letećim tanjirima.
Zar Kolumbo nije susreo sirene upravo ovde, u vodama kojima mi sad plovimo? Video ih je, zapravo, na kraju prvog putovanja, u Karipskom moru, ali to nije bilo daleko od amazonske delte. „Tri sirene", priča on, „izdigle su tela iznad površine mora, i premda nisu bile onako lepe kao što ih slikari predstavljaju, njihova okrugla lica izvesno su imala ljudski oblik." Morske krave imaju okruglu glavu i vimena na grudima; kad doje mladunče, ženke ih pridržavaju nogom, pa takvo prepoznavanje nije bilo neobično u doba kad su ljudi bili spremni da opišu (pa čak i nacrtaju) stabljike pamuka u cvetu kao „ovčije drvo": stablo s kojeg kao plodovi vise čitave ovce okačene za leđa, i treba ih samo ošišati.
Vidimo da je u svesti XVI veka nedostajao jedan element važniji od znanja, jedna osobina bez koje nema naučnog mišljenja. Ljudi toga doba nisu osećali stil univerzuma.
Tako isto, kad Rabie u Četvrtoj knjizi o Pantagruelu, oslanjajući se, bez sumnje na izveštaje moreplovaca koji su se vratili iz Amerike, iscrtava prvu karikaturu onoga što etnolozi danas nazivaju sistemom srodstva, on slobodno veze po retkom platnu, jer je teško zamisliv sistem srodstva u kojem starac može zvati unuku „moj otac". U svim tim slučajevima vidimo da je u svesti XVI veka nedostajao jedan element važniji od znanja, jedna osobina bez koje nema naučnog mišljenja. Ljudi toga doba nisu osećali stil univerzuma; kao što bi i danas, na planu likovnih umetnosti, neki seljak koji je uočio izvesne spoljne osobine italijanskog slikarstva ili crnačke skulpture, a ne njihov značenjski sklad, bio nesposoban da razlikuje plagijat od autentičnog Botičelija, ili neki predmet s pijace od fanske figurice. Sirene i ovčije drvo su druga stvar, oni nisu samo objektivne greške: na intelektualnom planu, to su pre zablude proizašle iz urođenog nedostatka umova koji su, uprkos svojoj genijalnosti i prefmjenosti u drugim oblastima, imali slabu moć zapažanja. Zbog tih grešaka ih ne osuđujemo, već im pre odajemo priznanje za sve što su postigli uprkos svom nesavršenstvu.
Paluba broda koji plovi ka Americi pruža modemom čoveku bolju akropolu za molitvu od one atinske. Više te nećemo poštovati, anemična boginjo, učiteljico ustajale civilizacije! Vinuvši se iznad onih junaka – moreplovaca, istraživača i osvajača Novog sveta, učesnika u jedinoj potpunoj pustolovini datoj čovečanstvu (putovanje na mesec još čekamo), moja misao se uzdiže ka vama, preživelim pripadnicima zaleđa ljudskog roda koji je platio tako surovu cenu za čast da pridržava vrata: Indijanci, vi koji ste svojim primerom, preko Montenja, Voltera, Rusoa i Didroa obogatili materiju kojom me je hranila škola, Huroni, Irokezi, Karaibi, Tupi, evo me!
Prva svetlost koju je Kolumbo opazio i ponadao se da dolazi sa obale, iako se kopno još nije videlo, poticala je od jedne morske vrste svitaca koji bacaju svoja jajašca između zalaska sunca i izlaska meseca.
Prva svetlost koju je Kolumbo opazio i ponadao se da dolazi sa obale, iako se kopno još nije videlo, poticala je od jedne morske vrste svitaca koji bacaju svoja jajašca između zalaska sunca i izlaska meseca. Upravo tu istu svetlost ja sada nazirem, tokom ove besane noći na palubi, dok čekam da se ukaže Amerika.
Još od juče. Novi svet je tu; ne na vidiku, obala je odveć udaljena, mada brod polako skreće ka jugu da bi se postavio na osu koja, od Kabo Sao-Agostina do Rija, ide paralelno sa obalom. Najmanje dva-tri dana putovaćemo duž Amerike. Ni velike morske ptice još ne najavljuju kraj putovanja: kreštave dugorepe čigre i tiranske burnice koje primoravaju pelikane da u letu ispuste plen; naime, te ptice se otiskuju daleko od kopna, što je Kolumbo, na svoju veliku žalost saznao tek nakon što je, na debeloj pučini, pozdravio njihov let kao svoju veliku pobedu. Što se tiče letećih riba, koje se odbacuju uvis udarcem repa o vodu, a zatim raširenih peraja kroz vazduh prevaljuju znatna rastojanja dok srebrne varnice pršte u svim pravcima nad plavim kotlom mora, one su se prilično proredile poslednjih dana. Putniku koji mu se približava, Novi svet se prvo predstavlja kao miris, vrlo različit od onog kakav smo zamišljali u Parizu na osnovu jedne verbalne asonance; taj miris je teško opisati nekome ko ga nije udahnuo.
U početku izgleda kao da morski mirisi iz prethodnih nedelja više ne kruže slobodno, kao da udaraju o neki nevidljiv zid; tako nepokretni, oni više ne pobuđuju pažnju, te se ona oslobađa za drukčije mirise, neodredive na osnovu prethodnog iskustva; šumski povetarac koji se smenjuje s mirisima staklene bašte, kvintesencijom biljnog carstva čija je specifična svežina tako koncentrisana da se ispoljava kao mirisna opojnost, poslednja nota snažnog akorda, razloženog tako kao da istovremeno treba da razdvoji i spoji uzastopne trenutke aroma različitog porekla. To će razumeti samo oni koji su uronili nos u srce tek rasporene egzotične paprike, nakon što su u nekom botequinu brazilskog sertäo udahnuli slatkasti crni smotuljak fumo de rôlo, fermentisane listove duvana uvijene kao užad i duge nekoliko metara; samo oni koji u spoju tih srodnih mirisa nalaze Ameriku, jedino mesto na svetu gde je poznata tajna njihovog pripremanja.
Međutim, kad se sledećeg dana, u četiri sata ujutru, ukazao Novi svet, njegova vidljiva slika bila je dostojna njegovog mirisa. Dva dana i dve noći otkriva nam se ogroman planinski venac; ogromnim ga ne čini njegova visina, već to što se stalno ponavlja, jednak sebi, tako da je nemoguće razaznati gde počinju a gde se završavaju planinski vrhovi u tom nizu. Na više stotina metara iznad talasa, planine izdižu svoje zidine od uglačanog kamena, naslage izazovnih i sumanutih oblika kakve ponekad možemo videti na peščanim zamkovima koje su načeli talasi, ali za kakve nismo ni slutili da mogu postojati u tolikim razmerama, barem ne na našoj planeti.
Njujork je nesumnjivo i objektivno grad, ali prizor koji pruža evropskim čulima pripada drugom redu veličine, onom kojem pripadaju naši prirodni pejzaži.
Taj utisak ogromnosti svojstven je Americi; čovek se s njim sreće svuda, u gradovima i u prirodi; doživeo sam ga i na obali i na visoravnima centralnog Brazila, u bolivijskim Andima i Stenovitim planinama Kolorada, u predgrađima Rija i Čikaga i na ulicama Njujorka. Svuda nas obuzima isto zaprepašćenje; ovi prizori podsećaju na druge, ove ulice su ulice, ove planine su planine, ove reke su reke: otkud osećanje tuđine? Naprosto otud što je odnos između veličine čoveka i veličine stvari toliko poremećen da uobičajene mere više ne važe. Kasnije, kad se srodi sa Amerikom, čovekovo oko se gotovo automatski prilagođava i uspostavlja normalan odnos između krajnosti; taj rad je postao neprimetan, o njemu svedoči tek mentalni trzaj po izlasku iz aviona. Ali ta urođena nesamerljivost dva sveta prožima i deformiše našu sposobnost rasuđivanja. Oni koji tvrde da je Njujork ružan samo su žrtve jedne zablude opažanja. Pošto još nisu naučili da promene skalu, uporno sude o Njujorku kao o gradu i kritikuju avenije, parkove, spomenike. Doduše, Njujork je nesumnjivo i objektivno grad, ali prizor koji pruža evropskim čulima pripada drugom redu veličine, onom kojem pripadaju naši prirodni pejzaži, dok nas američki pejzaži uvlače u još ogromniji sistem koji ne možemo ni sa čim uporediti. Lepota Njujorka ne proizlazi, dakle, iz njegove prirode grada, već iz toga što naše oko neizbežno (ako nije neprilagodljivo) premešta grad u ravan veštačkog pejzaža, gde načela urbanizma više ne igraju nikakvu ulogu: tu su jedine značajne vrednosti baršunasto svojstvo svetlosti, prefinjenost udaljenog, uzvišeni ponori u podnožju oblakodera i senovite doline s raznobojnim automobilima kao cvećem. Posle toga, s još većom nelagodom govorim o Rio de Žaneiru, koji me odbija uprkos svojoj toliko slavljenoj lepoti. Kako da kažem? Čini mi se da predeo Rija ne pripada razmeri njegovih sopstvenih dimenzija. Putniku koji ulazi u zaliv, Glava šećera, Korkovado, sve te toliko hvaljene tačke, izgledaju kao krnji zubi razbacani u četiri ugla bezubih vilica. Te neplanske geografske izrasline, gotovo neprestano obavijene prljavom tropskom maglom, ne uspevaju da popune preveliki horizont. Ako želimo da se pomirimo s tim prizorom, treba da pristupimo zalivu sa suprotne strane i da ga posmatramo odozgo. S morske strane, usled iluzije suprotne njujorškoj, ovde se priroda pokazuje kao gradilište.
Ni dimenzije zaliva Rija ne mogu se sagledati pomoću vizuelnih odrednica: sporo kretanje lađe, njeno manevrisanje između ostrva, svežina i mirisi što se naglo spuštaju iz šuma na brdima, sve to nagoveštava neku vrstu fizičkog kontakta s cvećem i stenama koji još ne postoje kao materijalni objekti, ali za putnika unapred uobličuju fizionomiju kontinenta. I opet pomišljamo na Kolumba: „Drveće je bilo toliko visoko da se činilo da dodiruje nebo; i, ako sam dobro razumeo, ono nikad ne gubi lišće: u novembru, kad sam ga video, bilo je zeleno i sveže kao u Španiji u maju; neka stabla su bila u cvetu, a neka su već nosila plodove... Kud god se okrenem, čujem slavuja, a prate ga hiljade ptica različitih vrsta." Evo Amerike, kontinent je na vidiku. On je sačinjen od svih pojava i bića koji su u suton oživljavali oblačni horizont zaliva; ali za pridošlicu, ti pokreti, oblici i svetlosti ne ukazuju na pokrajine, zaseoke i gradove, ne označavaju šume, polja, doline i predele, ne dočaravaju poduhvate i napore pojedinaca koji jedni druge ne poznaju, jer je svaki od njih zatvoren u uzak vidokrug porodice i zanimanja. Sve to živi jedinstvenim i globalnim životom. Ono što me sa svih strana okružuje i pritiska nije neiscrpna raznovrsnost stvari i bića, već jedan jedini čudesan entitet: Novi svet.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955). Ilustracija: Merkatorova karta sveta, „Nova et Aucta Orbis Terrae Descriptio ad Usum Navigantium Emendate Accommodata", 1569. Oprema teksta je redakcijska.
