PORODICA IZ PLEMENA ARI. fotografija: Marko Nikolić
Đinka je varoš na severu doline od dvanaest hiljada duša i udaljena je dva dana od Adis Abebe. Lokalno življe ove zabačene varoši badavdžiše pored iskopanih puteva, čuči u prašini, goni stoku, tegli tovar na plećima ili čavrlja ispred svojih straćara. Usamljena pojava farenđija probuđuje apetit lokalnih prosjaka, bogalja, dečurlije, lažnih vodiča, probisveta i drugih siromaha. Utisak na prvi pogled odgovara opisu pakla na zemlji.
Pa ipak, Đinka je jedno od najzanimljivijih mesta u Etiopiji, budući da je ono sedište doline koju naseljava šesnaest različitih plemena. Ari, Bana, Karo, Hamer, Bodi, Mursi... priče o tim plemenima raspaljuju maštu stranim putnicima željnim egzotičnih prizora i fotografija.
U okolini Đinke žive pripadnici plemena Ari. To je najveće i najmodernije pleme u dolini. Vodič Andualem, koji sam potiče iz tog plemena, poveo me je da mi pokaže okolna sela naseljena ovim življem. Kratka vožnja rikšom, pola sata blagog uspona i jedan drukčiji svet. Izgledalo je da brđani nemaju ničeg zajedničkog sa varošanima Đinke. Deca su me pozdravljala, stariji seljaci prilazili da se rukuju osmehujući se. Bilo je to delom i zahvaljujući Andualemu koji je najiskusniji i najglasovitiji vodič u Đinki. Nije bilo seljaka na našem putu sa kojim se Andu nije pozdravio i razmenio nekoliko reči. Proveravao je đačke knjižice deci koja su nam išla u susret i korio ih ako bi imali loše ocene.
Imao sam utisak da Andu poznaje svakog seljaka i svaku kuću pored koje smo prolazili. Zapravo, vodio me je spontano nemajući unapred određenu maršutu. Svraćali smo u dvorišta, ulazili u kolibe. U kolibama često nije bilo ničega sem nekoliko posuda i košulja. Pod je bio od balege kako bi grejao i štitio od muva. Oko svojih koliba Ari uzgajali su kafu, začine, banane, mango, skladištili kukuruz. Po tradiciji Ari su poljoprivrednici; hranu koju proizvode prodaju na pijaci u Đinki. U jednom domu probali smo napitak od listova kafe i začina, u drugoj popili smo čašiću araka od kukuruza.
Jedna porodica bila je srdačnija od ostalih. I njihov skromni dom, i odeća, i držanje odisali su na porodičnu sreću. Otac je bio po zanimanju kovač i proizvodio je ručne alatke. Majka je imala lepo lice i nije prestajala da se osmejuje, sin je voleo da se izmotava i pravi važan, a sasvim mala ćerka bila je plačljiva. Ljudi iz plemena Ari su, uopšte govoreći, srdačni i prirodni. Jedan od razloga zašto su bili tako prirodni prema meni jeste činjenica da nikada ne dolaze u kontakt sa stranim putnicima.
Andualem je vodič već petnaest godina. Baš kao i njegovi saplemenici, nije se trudio da se dopadne i da odmah pokaže farenđiju sve znanje u svojoj glavi koje ne bi stalo ni u najdeblju enciklopediju. U početku držao se profesionalno i gledao me kao klijenta; vremenom postali smo nerazdvojni prijatelji. Andu me je svojom ličnošću osvojio. Često smo razgovarali o dolini Omo i njenim plemenima, ja sam upijao kao sunđer sve potankosti koje mi je saopštavao, no neretko se i razgovor selio u Evropu koju je Andu poznavao i razumevao bolje od mnogih Evropljana. Budući da se Đinka nalazila gotovo na kraju civilizovanog sveta i da je pristup internetu i drugim medijima dosta ograničen, pretpostavljao sam da sve što je Andu znao zapravo saznao usmenim putem, od stranih putnika sa kojima je radio tokom toliko godina.
Stranci, međutim, ne znaju da konobarica u Đinki radi dve smene sedam dana u nedelji za svega dvadeset evra mesečno i da ne bi sastavila kraj s krajem da nema napojnica
Andualem me je uveo u krug lokalnih vodiča koji su jamačno predstavljali najobrazovaniji i najliberalnjiji sloj Đinke. Ujutru bismo doručkovali kajganu sa indžerom, potom bismo obavezno pili kafu kod Miju koju su muške mušterije neprestano podevale jer je imala detinjast glas i jer je kategorički odbijala bakšiš "da je neko ne bi zaveo". Zanimljivo je da bakšiš najčešće ostavljaju Etiopljani, a ne beli putnici koji često za obrok ionako plaćaju više te smatraju da je bakšiš suvišan. Stranci, međutim, ne znaju da konobarica u Đinki radi dve smene sedam dana u nedelji za svega dvadeset evra mesečno i da ne bi sastavila kraj s krajem da nema napojnica.
Budući da je juli mesec van turističke sezone i da ovih godina, uopšte govoreći, ima malo posetilaca zbog ekonomske krize, vodiči su uglavnom provodili sate dangubeći u lokalnim kafićima i čekali da se pojavi neka mušterija. Jednom prilikom razgovarali smo tako o njihovom ortaku koji se zaljubio u Francuskinju koja je jedno vreme živela u Đinki istražujući kao arheolog. Sada je njihov prijatelj bio u Francuskoj i radio u vinogradu koji je pripadao porodici njegove devojke.
- Uzima dvadeset pet evra na sat, - proslovi neko značajno, i svi uzdahnuše u neverici. - To jest dva i po evra po minutu.
- Đelić za minut uzima pola centa, - neko dobaci, i svi se nasmejaše na Đelićev račun.
Beše mi žao tog momka Đelića. Inače, sufiks -ić, baš kao i u srpskom jeziku, ima u amharijskom funkciju hipokoristika. Stoga me je Andu često u šali nazivao Marković.
Uveče bismo pili tadž, i tada bi veseli Etiopljani postajali još brbljiviji. Bereket, koga je Lonely planet lažno predstavio kao polu-Mursija, vodio je ljutu diskusiju sa Andualemom o starozavetnim prorocima i o dvanaestorici sinova Izrailjevih. Ta njihova strast za učenošću me je oduševljavala. A kada svi bejasmo pijani, odosmo u jedini lokalni bar gde se moglo đuskati. Puštala se afro muzika, bar je bio mali i simpatičan, i devojaka je bio malo. Sve su bile nakinđurene i sve su bile prostitutke.
Afrička realnost je surova, pomislih, ovde se doslovno živi od danas do sutra
Kada smo se spremali da krenemo kući jer beše dockan (ponoć), Andualem je dobio novost da je jedan njegov prijatelj upravo preminuo u bolnici od žute groznice i hepatitisa B. Vest je sve pogružila. Vraćali smo se mračnim ulicama Đinke (struja se isključuje u ponoć) u tišini. "Afrička realnost je surova", pomislih, "ovde se doslovno živi od danas do sutra."
Istočno od Đinke, oko Kej Afara, žive pripadnici plemena Bana. I ovaj put Andualem me je vodio improvizujući. Vozili smo se na kamionu koka-kole. Obilazili smo dvorišta i bašte duž puta. Jedan rahitični mališan pratio nas je kao verni pas. Pripadnici plemena Bana prepoznatljivi su po zaobljenijim crtama lica, širim nosevima i dredovima u obliku šerpe. Kada sam zatražio da se fotografišem sa jednom porodicom (majkom i decom, jer muževi su preko dana uvek u polju), postideli su se jer su nosili “savremenu” odeću a ne svoju tradicionalnu plemensku. Da se njihov način života menja pod uticajem okoline, primetio je odmah i Andualem koji je zabrinuto primetio:
- Poslednji put bio sam ovde pre samo tri meseca, i jedva mogu da prepoznam mesto.
pRIPADNICI PlemeNA Bana. Fotografija MARKO NIKOLIĆ
Tada sam ih prvi put video uživo... Njihova ekscentrična spoljašnjost je zapadala u oko, međutim niko od meštana nije na njih obraćajo pažnju. Umotani u ljubičaste ogrtače, crni kao katran, nakinđureni, bili su divlji i zastrašujući...
U Đinki živeo sam životom lokalnih vodiča i vremenom su me prihvatili kao člana zajednice. Često smo obedovali zajedno (nisam mogao da ne primetim bez izvesnog ganuća kako Andu, koji je trenutno jedini od njih imao mušteriju i kakav-takav izvor prihoda, plaća obroke i svojim prijateljima), pili kafu kod Miju ili obilazili mesnu tržnicu koja subotom postaje veličanstvena budući da se sva okolna plemena spuštaju u Đinku da pazare i trguju. Tada pijaca postaje mozaik boja i nadrealni prizor susreta plemena Ari, Bana, Mursi i Bodi koji svak predstavljaju svet za sebe.
Tada sam ih prvi put video uživo... Njihova ekscentrična spoljašnjost je zapadala u oko, međutim niko od meštana nije na njih obraćajo pažnju. Umotani u ljubičaste ogrtače, crni kao katran, nakinđureni, bili su divlji i zastrašujući...
Vodiči su zajedno sa mnom lovili usamljene prilike stranih putnika. Tako smo jednom prilikom naleteli na jednog sredovečnog Poljaka. Bio je profesor na univerzitetu i prvoklasni čudak. Proveo je pet dana sa Mursima u njihovom selu hraneći se isključivo kašom i preživljavao je sa nekoliko evra na dan: ta njegova ekscentričnost kasnije mu umalo nije došla glave: kada sam ga ponovo sreo pri kraju putovanja, glava i zubi bili su mu razbijeni, pošto je u jednom selu izgubio svest od iznemoglosti i srušio se.
Drugom prilikom upoznali smo dva izuzetno bogata gospodina dok smo igrali fudbal sa lokalnom dečurlijom na travnjaku koji je ranije bio aerodromska pista. Jedan gospodin beše američki Jevrejin, srdačan i human, koji se zainteresovao za sve oko sebe, koji je više puta bio u dolini Omo i koji je novcem izdašno pomagao ovdašnje življe. Drugi gospodin beše poznati kanadski fotograf koji je rešio da na neko vreme izađe iz svog studija punog golišavih modelsica i dođe u ovaj zabačeni budžak Afrike kako bi napravio fotografije "ljutitih Mursija". Kanadski fotograf pio je viski i držao se arogantno. Postavljao je naivna pitanja i Andu ga je plašio pričama kako Mursi umeju da budu agresivni sa turistima i da ih vuku za ruke ili torbu. Kanadskom fotografu nije pošlo za rukom da fotografiše ljutite Mursije budući da su oni stali previše ljuti kada je jedan kamion zgazio jednog njihovog saplemenika, pa su zabranili na nekoliko dana svim strancima da kroče na njihovu teritoriju.
A stranaca koji dolaze sa svih krajeva zemljinog šara da vide Mursije dakako ima mnogo: svi oni većinom iznajmljuju četvorotočkaše u Adis Abebi i dolaze u dolinu Omo da posete jedno od njihovih sela na pet minuta, iškljocaju dva-tri puta i naprave zapanjujuće fotografije.
Bio je i red na mene da se susretnem sa Mursima. Andualem me je poveo motorom.
