E da.. znachi sedosmo ja i Marko u taj voz za Istanbul. Od svih kupea koje smo mogli da odaberemo, nas je bio najbolji, iskljucivo zbog cudnih faca koje su se motale po ostatku vagona :) ali zato, kod nas, usao neki lik koji nije progovorio tokom celog puta, i jos jedan, kasnije poznatiji kao Stefko, koji usta nije zatvorio. Stefko radi kao turisticki vodic, zivi u Plovdivu, ima prijatelje po Srbiji, i tako, e da, inache je diplomirao srpskohrvatski jezik, tako da je razlog zbog koga je onoliko prichao krajnje poznat :) Marko chivitli je nekako odmah zaspao, ali je zato Marko mpetrovic razvezao prichu i prichu jer kad se sretnu tako jedan wannabe turisticki radnik i jedan ultra-advanced turisticki guru, onda pitanja pljushte, pronadju se zajednicke teme itd itd. Ne beshe dosadno do Plovdiva, mada meni nije jasno kako je Marko chivitli uopshte mogao da spava pored nas onoliko glasnih. Bar je taj drugi cutljivi bugarin svojim pogledom pokazivao svoj bes =]
E i tako, u Plovdivu ostadosmo sami u kupeu, tako da smo lepo razvili vrece i utonuli u san... Dubok san, mmmm.. super
Kad ono. Neko kuca na vrata. Probudila nas je neka zena, bugarka, i pita, alo be, decata, ce li idvate vi iz ovija vagonat il ne? (parafraza) Skontamo mi da smo jedini putnici u vagonu koji stoji :) Sta je bilo. Pa, izgleda da su se nesto menjali vagoni, a da smo mi to prespavali, pa nas je ljubazna i uznemirena cistacica vagona na svu srecu obavestila :) Sta sad. hah, munjevito se spakujemo, kad ono, vagon krece u nekom smeru.. NEki chichica, ochigledno radnik bugarske zeleznice nam kaze da je nas voz tamo negde u mraku, tamo dole, i da brzo iskochimo iz ovog vagona ako nam je IStanbul jos uvek cilj :) Inache, kaze, vagon se vraca za neko mesto, ako sam dobro cuo, Vratsa, gde god da je to.. Ali avaj, vagon je poceo da se krece! I onda isti chicha zvizne u svoju pistaljku, i vagon stane, i ovaj zvizne opet, i vagon (ili voz, sta god je to bilo) krene unazad =] Nakon nekih par stotina metara, reche nam chicha da iskachemo, i mi uradimo isto, i trk kroz mrak niz prugu, nadajuci se da ce nash voz za Istanbul da stoji tamo negde. HAha, e to je trebalo da se ovekovechi nekim video klipom.. Avaj, ko je na to uopshte mislio tada... Svejedno, nakon par minuta trchanja u mrklom mraku, ukazao se neki voz i gomila milicajaca okolo, shto je lichilo na carinsku kontrolu =] Super, reche nam neki od njih da je to nash voz, juhu, namolismo ih da nas puste unutra. Uh.. opet smo u nashem vozu. Gledamo stvari, dal smo sve poneli, sve je tu... sve sem - shatora! dodjavola. Onda Marko chivitli otrcha opet u pravcu nasheg bivsheg vagona (koji je iz nekog razloga stajao onda gde smo ga napustili) ali nista. Prokleti Bugari, odmah su ga spazili i odneli. E i tako mi ostadosmo bez shatora (tj. Ja i Jovan), ali smo makar ja i Marko stigli u Istanbul uspesno :)
Na zeleznickoj stanici u Istanbulu, Marko je otisao u turisticki biro ili sta vec, da uzme sve sto se deli besplatno a moze da nam koristi, dakle karte, uputstva, reklame, nalepnice, sta god, sto je dzabe i bogu je drago. Kako se ispostavilo, neki lik iz reda (jer se formirao red drugih ljudi koji su cekali to isto) mu je rekao na tecnom srpskohrvatskom 'ej bre, ti mora da si Srbin, samo Srbi se tko guraju u redu i hoce sve preko reda' :) E, i ispostavilo se da su to bili Srdjan i Jasna (izvinjavam se ako sam zaboravio imena, valjda su se tako zvali), koji putuju preko Turske i kapadokije do Sirije i gde vec.. Ali to nije sve! Lazare kralju, imas sajt za medalju. Srdjan i Jasna su takodje Serbiatravelersi, ohoj, pa nash klub voljeni shiri se nezaustavljivom brzinom van granica lepe nashe, eto ko bi rekao da cemo tek tako naici na nase clanstvo u dalekoj nam Turskoj. Srdjan je valjda nas kolega ksilofon, a ja sam naravno ponosno predstavio sebe kao 'Marko sa plavim zvezdicama' na sta sam dobio samo najlepse pohvale i rechi podrshke - ipak se autoritetima uvek povladjuje :) Eto tako, pa evo i nashe slike:
U Istanbulu, snadjosmo se nekako da pronadjemo nasheg HC hosta, koji je bio, hm, interesantan lik. Dao nam je kljucheve svoje kuce koja je u starom kraju Istanbula, tj, unutar zidina, na stotinak metara od kapije za JEdrene. Beshe to kuca ama skroz u neredu, nikad u svom zivotu niko od nas nije video veci haos. Ali opet, tush je radio, kljucevi su bili pravi, imali smo internet, ma super super. Besplatno smo mogli i da se igramo sa machkama koje nash host ochigledno skuplja po ulicama.. evo par slika, prvo soba nasheg hosta, tj njegov radni prostor, a posle i svi mi i Murat (tako mu je ime, ako nisam to vec spomenuo). Ja tu slucajno drzim palac u toj poziciji, jbg tako ispalo, nije to sto mislite:
Istanbul.. Ne vredi mnogo da se pricha, Istanbul ne moze biti los :) Za 3 nocenja i 4 dana koliko smo sedeli tamo, obishli smo ga uzduz i popreko, i utisci su valjda svima ostalima kao i meni, znachi odlicni. Sta ostalo da se doda.. Necu da opisujem istanbul u detalje, nije potrebno, ako neko nije ishao nek ide pa nek vidi :)
PAr korisnih saveta, hm, pa, ne govore bash svi engleski.. Makar se meni tako cinilo. Vredi znati turski, makar brojeve, i ono, gde, koliko, kako, zasto, da, ne, necu, hocu. Onda, grad je relativno skup, makar za mene. Gradski prevoz kosta 1,3 lire, a 2 lire su 1 evro, pa vi vidite. To je karta u jednom smeru. Dodushe, brodic koji prevozi preko Bosfora (do npr. zeleznicke stanice za azijski deo) kosta isto toliko, pa nije lose da se provozate tmo i nazad, cisto eto.. Hrana, pa mi smo nasli neki jeftiniji deo centra grada, gde smo te neke tavuk donere (valjda se tako zovu) jeli za 0.75 lira po porciji, sto je izuzetno dobra cena, jer najmanja sledeca je oko 1 liru i to na grand bazaru i misir bazaru, ili 1.5 pa navishe. Ulaznice po muzejima su manje vishe svaka 5 evra, pa ko voli i mora, nek plati.
Izvadismo ja i Jovan Gruzinske vize. Uzeli smo po duplu tranzitnu vizu (2x3dana) i to za 10 dolara po vizi. Vaditi Gruzinsku vizu je ultra-lak posao, samo se nadjete tamo ispred konzulata koji je na 5 minuta od Taksima, i gruzini vas lepo prime, odusevljeni sto uopste putujete u Gruziju. Vize su gotove popodne. Inache, razlog sto smo uzeli ove tranzitne je sto su prilicno poskupele, tako da npr normalna viza sa 2 ulaska kosta 45 dolara, naspram 15 ili 20 od prosle godine.
I tako to, Istanbul je bas bio OK. U petak ujutru, odosmo Jovan i ja na Hajdarpashinu stanicu u azijskom delu istanbula, da uhvatimo nash voz za Kars. Marija i Marko su ostali josh taj dan u Istanbulu, planovi su im bili da odu na neko od ostrva na kupanje, a uveche da krenu polako ka Srbiji. Mi, nas dvojica, nadjosmo se u toj stanici, koju je neko sa foruma, ne secam se ni gde ni kad, opisao kao grandioznu, ne znam kakvu sve ne, pa sam ja ocekivao da ce takvo nezamislivo zdanje da bude, ne znam, ultra impresivno, sta znam.. U stvari, pa, zgrada je OK, da ne kazem super, al ono.. Ko i svaka druga lepa gradjevina. Sta sam video, nema menjacnice. Tako da razmenite svoje evre u gradu, ne cekajte zeleznicke stanice, jer ima grdno da se zeznete =] Inache, Istanbulu hvali otprilike 20 hiljada menjachnica, po mojoj nekoj proceni, pa ako neko ima para a ne zna u koji biznis da ih ulozi, nek otvara menjacnice po IStanbulu. Za 4 dana, nashao sam samo 3! Mozda je problem sa mnom, ne znam, cini mi se da ih nije bilo vishe od 3 =]
E i sedosmo mi na voz za Kars. Da se pojasni, mi idemo u Kars, grad na krajnjem severoistoku Turske, jer do njega stize zeleznica, dalje nema. ODatle bi trebalo da se dokopamo Gruzije, ne bi li preko nje stigli do Jermenije. Plan je prost, realizacija valjda jos laksa. Sedosmo u kupe, naravno, nasao se deda i dva unuka, tacnije, valjda je on njima bio ujak, ali zar je to vazno. NEmaju pojma engleski, mi ne znmo Turski. Posle par kilometara, pridruzili su nam se neprijateljski nastrojeni kondukteri, koji su nam proveravali karte (Balkan Flexipass) dobrih par sati :) I naravno, prebcishe nas na silu u neki tamo vagon gde su sve sami turci sa turkinjama pokrivenim u marame, i sta znam, mala deca okolo, ludnica.. Aj, nema veze =] Bar su svi bili prijateljski raspolozeni, i gledali nas pomalo kao vanzemaljce. U Ankari nam se pridruzio Tim, krshteno Timotije, Poljak koji tako putuje skoro bez prtljaga, studira arapski, upravo je dosao iz Hrvatske, Srbije i Bugarske, skroz prijateljski raspolozen lik, ide u Kars kao i mi da se nadje sa svojim Poljacima pa da tako idu po bliskom istoku i mole za smestaj, hranu, vodu, i tako, da putuju... Super super, obezbedismo mu mesto pored nas, nadjoshe se i neki turci i snabdeshe nas leblebijama i kikirikijem =] E ti turci su bili malchice chudni, al nema veze =] Najgori je bio turchin shto je sedeo pored mene, i non stop mi prichao kako, ako dodjem u Ankaru kod njega, ima da mi obezbedi ulogu u nekom filmu za odrasle. Mozda to i ne bi bilo lose, al on je spominjao neku decu, pa se pogadjao oko toga koje bash godishte vishe volim, ma... sva sreca da je otishao pre Karsa :) Inache, Turska posle Ankare je iskljucivo pustinja, ako putujete tuda, mislim da posle necete morati da razmisljate o Afganistanu, Pakistanu, Iraku, Somaliji, jer eto ovo mi sve izgleda bas tako.. Preslikani pejzazhi iz Delta Force nekada popularne igrice :)
I tako to, nas trojica dodjosmo do Karsa u sred noci. Lepota opshta, pojma nemamo ni gde smo, ni gde da idemo, sem shto Tim kaze da su njegovi nashli nekakav smestaj i da 'samo' treba da ih pronadjemo. U 3 ujutru, u nedodjiji. Trazismo nko vreme, pa nista =] posle smaranja sa pijanim carinikom koji baulja po ulicama i peva neke pesme, odlucili smo da odemo u dzamiju, i smestaj potrazimo tamo. Ipak Tim zn arapski, pa ce on to da zavrsi. Avaj, hodza ne zna arapski. I tako sedosmo ispred dzamije, pa ono, valjda je tu bezbedno do jutra, a posle, videcemo. I bas u tom trenutku, iz mrklog mraka izlete neki lik i poche da viche neshto na meni i Jovanu nepoznatom jeziku. Super, bio je to jedan od onih poljaka :) NAshao nas je, znao je da cemo da dodjemo, pa je tko ishao po gradu da nas nadje. A mozda mu je Tim i javio smsom, pojma nemam =] Svejedno, odlicno.
Odosmo do lokacije gde su Poljaci bili. Bas lepo, mi i 4 poljaka, na nekom brdu, iznad nekih rushevina, razvijamo vrece za spavanje, dok se polako razdanjuje i dzamije zavijaju pozivajuci na tu prvu molitvu. Ah, beshe to lepa dremka, oko 3 sata, vreme lepo lepo, temperatura super. Bilo bi jos lepse da nije doslo neko gladno kuche pa je pochelo da me lizhe, mirishe, odmerava.. No nema veze, makar komarci nisu smarali.
I tako, dochekasmo i mi (nas 6 i kuche) to jutro u toj nedodjiji od Karsa, propalog grada na periferiji Turske, sa sve gomilama djubreta po ulicama, taksistima koji traze 100 dolara do granice sa Gruzijom, i kanalizacijom koja je na momente podzemna, na momente nadzemna :)
Oprostili smo se od Poljaka, i evo krecemo u Gruziju, stopom, pa dokle stignemo.....
