Povratak u Škotsku

Nije gde si trazio, nego gde ti sudjeno: Opet u Skotsku

Ovom putovanju nije prethodila neka priprema, tipa planiranje puta, biranje destinacije. Planirao sam samo da se odmorim od Londona, velikog prljavog i uvek krcatog "vanzemaljaca". Jedina priprema koju sam imao jeste deset pekarskih smena za redom. Sto znaci ustajanje u gluvo doba noci, tezak fizicki rad po dvanaest sati dnevno najmanje. Ali znao sam da posle idem u planine i da ce sve biti zaboravljeno. U medjuvremenu sam potrazio hostove, za koje ce se kasnije ispostaviti da su bili super odabrani. Opet sam putovao jeftinim nocnim autobusom do Edinburga. Neki kazu ne moze da se spava u busu. Pitao bih ih kako bi se zakucali posle 10 neprospavanih noci! Tobias, veseli Nemac, takodje kaucsurfer, koji je putovao sa mnom, kasnije mi je ispricao sta se desilo: kako sam usao u autobus, uvalio svoju kuvarsku zadnjicu u sediste i po starom srpskom obicaju izuo patike, odmah sam zaspao. Probudio sam se par kilometara ispred Edinburgha, oran za aktivnosti. Taman dovoljno vremena da se ode do supermarketa, kupe kobasice za rostilj (kakvo je to kampovanje bez kobasica) i ugrabi neki dorucak. Cim smo se nasli sa ostatkom kampera, odmah sam znao da ce biti super provod. Instrumenti, zanimacije, flase vire iz ranceva, vec pomenute kobasice (i Skoti imaju tradiciju nosenja kobasica na kampovanje, narod srodan nama). Video sam se sa Florijanom, koji je bio moj host 2007, tokom prve posete Edinburghu. U autobusu Debbie, ovog puta nije spremala Haggis… A pored njih, Sara (buduci host) i jos gomila veselih faca. Lepo je videti ponovo neke ljude kod kojih ste surfovali ranije. Edinburg je zasigurno najlepsi grad u koji sam posetio do sada. Istanbul je najbolji, ali mi se ovaj cini najlepsi. I svaki put kada odem iznenadi me necim novim. Ovo kampovanje surferi organizuju vec treci put: zamisljeno je kao odlazak u prirodu sa nekim akticnostima. Znaci nije klasicno pijancenje i rostiljanje. Cramond je ostrvo velicine Kalemegdana povezano obalom samo nekim betonskim bedemom duzine oko jednog kilometra, na kome naravno duva jak vetar i koje kad je jaka plima bas i ne postoji… Nalazi se u severo-zapadnom delu grada, sto je meni jako odgovaralo, jer sam sutra put Invernessa krenuo stopom. Ok, stigli smo, docekali su nas neki od organizatora, sastavili satore, i imali zbor. Na ostrvu je zabranjeno kampovanje, tako da dobijamo upute da ako naidje obalska straza: kazemo da smo na programu ciscenja ostrva… Idemo u obilazak ostrva sa namerom da sakupimo sto vise drva za vatru koja se raspaljuje kasnije i koja ce sluziti za przenje kobasica. Po obavljenom zadatku broj jedan, delimo se u ekipe za tradicionalne igre gorstaka: bacanje kamena s` ramena, izbacivanje debla (fora je okrenuti ga I baciti sto dalje - ovo sam odvalio koliko sam ga sinuo), zatim trcanje u paru sa vezanom nogom za nogu svog para… I jos neke zezalice prilagodjene egorstacima. Meni je zapalo da budem u ekipi sa Nemcima, pa gde ja sa okupatorima :)! Svejedno, kad sam stavio sajkacu sve im je bilo jasno. Nismo pobedili, naravno da su skoti pobedili na domacem terenu, bitno je da nas nisam obrukao i sinuo ono deblo u more! :)

Zalozena je vatra, alkohol je poceo da se konzumira, instumenti zagrejani, pripivedaju se iskustva sa puteva, surfovanja, prave se planovi za leto. Oko ponoci cestitamo rodjendan Debie, neki koji su prilicno alkoholisani odlaze na spavanje. Ujutru pakovanje I sabiranje utisaka: neko je nocas trazio svoj sator par sati... Padanje, brzo trazenje izgubljenih stvari, dorucak, ciscenje terena, i ajd` sad ti Vladimire na stop. Nekako sam se dovukao do mesta za koje sam ja, a i ovi sto su me vozili, mislio da je super za stop. Bas su me zeznuli, cekao sam skoro sat vremena, da bi me povezao neki ludi Skot sa dva psa I mackom u kolima. Zaspala mi macka na rancu :) Dovezao me do pola puta, malo prozborili na tecnom skotskom... Do Invernessa sam uhvatio stop za dva minuta, sa kamiondzijom poljakom.

Inverness i Loch Ness

Inverness je centar ovog dela divne nam zemlje Skotske. Uputio sam se u ove krajeve iz prostog razloga jer je to dobra baza za obilazak nadaleko cuvenog jezera Loh Nes i jedan je od popularnijih kauc surfing gradova severno od Edinburga I Glazgova. Od hostova sam popkupio sve mape brosure, oprao neku odecu (jos smrdim na dim od sinocnjeg kampovanja i vatre, odimio sam se kao prsuta), malo popricali, pa ja onako umoran, zapalio da hrcem. Plan mi je bio da se probudim rano i odem do famoznog Loh Nesa, da se obracunam sa alom i ceo dan provedem na jezeru. I bi jezero, al` sa divnim skotskim vremenom. Stopom sam stigao do Fort Augustina, grada na samom jugu jezera. Kisa me je i dalje ometala da napravim lepe fotke i uzivam u suncu. U stvari, kad malo bolje razmislim, ovde je stalno takvo vreme - postao sam pravi gorstak! Izgleda da i ova neman spava po ovakvom kijametu. Ugrabio sam par lepih snimaka jezera, popricao sa jos nekim posetiocima, jos malo neuspesno vrebao neman, pa uhvatio stop sa najlepsom Skotlandjakom, u samom vrhu najlepsih devojaka koje su me ikada pokupile. Ja poceo neku pricu, kako se ne plasi da kupi ovako zgodne I sarmantne stopere, klasika. Pozeleo sam je za zenu, majke mi. Nije joj frka uopste jer zivi u nekom fazonu svet bez ratova, ocuvanje zivotne sredine, zastitimo okolinu, blah, blah, cak se i bavi zastitom zivotinja. Vozila je i dve napustene dzumare u prtljazniku. Odbacila me do Dramendokita, malog sela koje je poznato po Urquhart zamku. Lepo smo se oprostili, ja joj dao vizitku Kluba putnika Srbije, i onako po kisi izasao iz kola da ugrabim jos neki magloviti pogled na jezero i okolinu. Ovaj zamak je sada rusevina, a bio je jedno od najvecih srednjevekovnih utvrdjenja Skotske. Sada je ostala samo ruina i uspomena da je u neposrednoj blizini “vidjeno” cudoviste. Nisam hteo da ulazim jer su trazili 6.40 funti, a vec je pocelo da se smrkava tako da nije bilo preterano mnogo razloga da dajem lovu. Zamak mogu da vidim i na televiziji, pa sam odustao od davanja novaca za turisticku atrakciju :)

Opet stopom nazad do baze, imao sam zadatak da kuvam za moje hostove, a oni su me kasnije odveli na zivu muziku u pab. Muckalica u zamenu za tradicionalnu keltsku muziku. Nije los dogovor... Interesantno je da se u Skotskoj neki pabovi, za razliku od londonskih, zatvaraju u nama normalno vreme, oko dva, tri ujutru, tako da je bio super provod, uz genijalnu muziku. Zanimljivo je da svi koji su me vozili u ovoj oblasti, izgleda veruju u postojanje cudovista i cak imaju mali strah. Niko mi sa sigurnoscu nije rekao da ne postoji. Nikad se ne zna...

Krenuh na zapadnu obalu, do mesta Oban. Prethodno sam se dogovorio za hostovanje, ali je u medjuvremenu lik morao da otkaze, jer je otisao van grada da radi, sto je znacilo da cu platiti hostel. Svima mogu da preporucim putovanje u Skotsku jer je okolina predivna, uz same autoputeve mozete uzivati, videti planinske vrhove, jezera, floru i faunu. Iz daleka sam video da se plan ispatio. Odlazak u Oban je zapravo odlazak u pravu Stotsku. Grad na obali, sa nekoliko malih ostrva u blizini, pa stanovnistvo ovde uglavnom radi na ribarskim brodovima. Jedan je od vecih gradova gde se, pored zvanicnog engleskog, prica i Gaelic. Cak su I saobracajni znakovi napisani na oba jezika. Za one koji ne razumeju engleski, tu je ovaj laksi jezik. Nasao sam hostel i dobio popust. Blagosloven bio Klub putnika Srbije! Recena cena za noc od 16 funti je brzo presla u 12: Kad su me pitali za neku identifikaciju, ja ponosno izvukao press karticu. Posle par minuta kuckanja i mrstenja, covek mi rece da je kao upravo izasla neka specijalna ponuda. Ma, uplasili se da cu da napisem nesto lose o njima :)

Nikad nisam bio u destileriji viskija, pa je ovo bila super prilika da se i to uradi. Bio sam prvi Srbin koji je posetio njihovu destileriju. Viski je cudo, nije bas kao rakija, ali je procedura spravljanja slicna. Dobar viski prave Skoti, a dobru rakiju prave samo majstori. Hteo sam da pazarim bocu ovog nektara, ta je zelja bila jos veca kada sam ga degustirao na kraju obilaska, ali je ubrzo ubijena kad sam usao u prodavnicu i pogledao cene. Stigao sam u Glazgov, cikica koji me je vozio se sazalio na mene pa me je dobacio do centra grada. Popodne sam se nasao sam hostom, Sarom, na koju sam sasvim slucajno naleteo u gradu. Ona zivi sa jos jednom blesavom surferkom i hostuju non-stop. Sutradan su dosla jos dva lika iz Slovenije, muzicari. Sara se malo istripovala da se mi necemo bas skapirati, medjutim i njima i meni je bilo jako drago da sretnemo nekog “zemljaka” tako daleko. Skocili smo zajedno do paba, na manje kauc surfing okupljanje, opet uzivali u neverovatno dobroj muzici. Glazgov je, inace, prestonica muzicke scene. Vecina sada poznatih bendova je pocela u nekoj od ovih zadimljenih skriveih kafana. Grad je poznat i po najjacem akcentu u celoj Skotskoj. Ja razumem da kod nas nije jednostavno razumeti Pirocance, jer je Bugarska blizu, pa silni uticaji... Ali ne razumem sta je ovde problem, nema ni traga od neke Bugarske. Svejedno, Glazgicane nisam razumeo ni kada me psuju, niti kada pokusavaju da mi objasne nesto. Proucavao sam ljude, i video face izoblicene od alkohola, pune oziljaka, savova, sto znaci da se sa njima nije saliti. Pored jake muzicke scene, grad je podeljen na Glazgow Celtic i Glazgow Rangers. Pre dve godine sam dosao u Glazgov samo zbog ovog prvog. Jedini veliki klub koji nema huligansku grupu, ali zato ima jedne od najpristrasnijih navijaca.

Nisam bio preterano odusevljen, jer sam znao da cu se za dan–dva vratiti u jos veci grad i jedva cekati da opet odem na neku planinu. Svejedno, stopom sam kako-tako (autoputem:)) stigao do Mancestera, po drugi put spavao u skvotu (ne znam prevod ove reci na srpski - ko zna nek me ispravi :)), i sutradan se vratio u veliki prljavi grad. Da ne spominjem da sam bio jako umoran, te zaspao u prvom automobilu koji me je povezao. Blam nevidjeni.

Ajd sad nazad na posao... U junu planiram da posetim Isle of Lewis (poznato i kao Edge of Europe), Isle of Skye i ponovo Edinburg. Za vreme Edinburgh Rocks 2009 CS okuplanja. Cim stignem na posao idem da ugovorim sledeci odmor.