Rad na prekookeanskom brodu odveo me je i do krajnjeg severozapada ove naše planete, u državu poznatu pod imenom Aljaska.
Mnogo štošta već je rečeno o Aljasci i njenoj istoriji, te kako su je Amerikanci na štos otkupili od Rusa za neke tričave novce, te o njenim prirodnim bogatstvima, te o nafti, ribarenju i sličnim stvarima. Ovaj putopis će se, ipak, baviti nekim drugim temama, pa će tu biti reči o pivu, vinu i klopi, jednoj knjizi, a i o jednoj maloj koja je svima zamutila um.
Dakle, eto mene na Aljasci, i šetam se glavnim gradom Džunom za svoj groš.
Ono što čoveku prvo zapadne za oko na Aljasci svakako je njena veličina. Po površini, to je najveća američka država. Planine su velike, ljudi su veliki, imaju duge brade i voze velika kola, ili češće - kamione. More se prostire u nedogled, a s vremena na vreme pojavi se pokoji kit, kome je izgleda interesantno da se brčka baš pored vašeg broda, poput Vilija iz istoimenog filma. Žene su lepe, plave, i rade u kafićima gde naplaćuju kafu po paprenoj ceni.
Stigao sam i da primetim da su stanovnici Aljaske pomalo čudni. Ruku na srce, ne toliko čudni kao Kanađani, potpuno otkačena sorta ljudi koja uopšte ne trepće (tokom konverzacije gledajte Kanađanina pravo u oči i razumećete o čemu govorim). Moj zaključak je da im se zbog nedostatka sunca refleks treptanja nije sasvim razvio. Ali, ni vama ne bi bilo do žmirkanja da živite u toj nedođiji. Izgleda da je posredi takozvano zimsko ludilo. Prisetimo se šta je Nil Gejmen rekao na tu temu: "Ako služavka nije pokušala da te ubije do februara, onda nema nikakav karakter."
Svima koji nisu vegeterijanci prvo bih preporučio da probaju "buffalo burger" iz drvenog kioska crvene boje u centru Džuna. Drugar Sloba, koji je putovao i radio po Americi, još pre nekoliko godina skrenuo mi je pažnju na ovaj burger kao najbolje nešto za pojest' još od dortmundske kobasice, i mogu vam reći da je bio u pravu. Slistio sam ga u roku od sedam minuta, a ako baš hoćete da znate celu istinu, uzeo sam i griz - dva od Rouz (poznatije kao mala koja je svima, a pogotovo meni, zamutila um).
Složili smo se da je, posle klope, najrazumnije negde produžiti na kvalitetno aljasko pivo. Usput smo primetili jednu knjižaru, pa navratili da vidimo šta se tu dešava. Na ulazu nas je dočekao (naravno, veliki) braon pas, koga je pomenuta Rouz krenula da mazi, dok sam ja kupovao svima poznatu knjigu "Lovac u žitu".
Kasnije, dok sam se prisećao tog dana, ustanovio sam da bi cela ova priča imala mnogo više smisla da sam tu knjigu ukrao.
Putevi života su zaista magični i isprepletani na najuvrnutiji mogući način, što je, u stvari, sjajna stvar. Po ko zna koji put je dokazano da je "život jedna velika žurka" i da "kada ne znaš gde da ideš, skreni desno". Sve što sam ikada želeo je da se popnem na Empire State Building u Njujorku i da pročitam knjigu "Manifest komunizma", kad eto mene sa "Lovcem u žitu" pod miškom, na Aljasci.
Uvrnuto, zar ne?
Završili smo, nakon knjižare, u jednom baru, gde sam u rukama čas držao pivce, čas knjigu, čas Rouz. Sati su prolazili. Sa radija je svirao kantri. Bio je to dobar dan.
Sledeća stanica naše male barke bilo je mestašce Skagvej. Uspeo sam da uhvatim nekoliko slobodnih sati i zajedno sa par koleginica izađem u šetnju.
Skagvej je pravo turističko mesto, sa drvenim kućicama poput onih koje se mogu videti u američkim filmovima. U centru se nalazi velika železnička stanica, odakle se vozom stiže do nekih od najzabačenijih delova Aljaske.
A ovde se svako nekuda kreće. Pitam se samo, zašto? Da li da bi se napravila neka značajna fotografija, za komšiju i rodbinu, ili je nešto drugo posredi? Horde turista stoji u redu da bi fotografisali isto mesto, ili se provozali u turističkim vozićima. Iz čistog bunta sam odlučio da ostanem tu gde sam, u Skagveju, i da raspalim roštilj.
Znam, na Aljasci ima Indijanaca, lososa, kitova, Eskima i drvoseča, ogromnih prostranstava, a ja pričam o raspaljivanju roštilja.
Kupili smo ćumur, meso, pivo, i bacili se na posao. Ukratko, još jedan dobar dan. Pogotovo ako zanemarimo sitnicu da je posle svega toga trebalo raditi još jedno 8-9 sati punom parom.
A moj brod se u ove luke vratio još nekoliko puta, kao što je slučaj sa svim prekookeancima koje se zapute put Aljaske. Od Vankuvera do Vitiera, i tako u krug.
Putopis u putopisu
Sećate li se one knige koju sam kupio u knjižari u Džunu? U pitanju je "Lovac u žitu", jedan od najčudesnijih romana ikada napisanih. Nekoliko interesantnih činjenica:
- Dž. D. Selindžer, pisac ove knjige, takođe je nekada radio na prekookeanskim brodovima
- Nakon “Lovca u žitu”, Selindžer je napisao još par romana, a zatim nestao sa lica zemlje. Povukao se u neku kuću i nije kontaktirao sa svetom decenijama
- Mark Dejvid Čapman, onaj momak što je ubio Džona Lenona, imao je primerak ove knjige sa sobom kada je počinio zločin
A evo šta se meni dogodilo sa tom knjigom, potpuno spontano.
Knjigu sam prvo pozajmio jednoj koleginici, da bih je zaboravio i otišao kući bez nje. Brod se spustio na Karibe. Zamolio sam Rouz da je pokupi, ali je ona takođe zaboravila.
Rouzina drugarica knjigu je odnela u Peru, odakle je, usput, i Rouz, a kada sam se ja spakovao i posetio ovu zemlju (ne samo zbog knjige), ta prijateljica pozajmila je moj "Lovac u žitu" svom bratu.
Na kraju sam se knjige ponovo dokopao i poneo je sa sobom u Beograd.
Sa mnom je krenula i na drugi ugovor na brodu, opet bila zaboravljena, da bi je na kraju Rouz (da, ta ista Rouz) donela u Srbiju, u turističkoj poseti.
Sve je ovo trajalo više od godinu dana. Evo me i na trećem ugovoru, na brodu u okolini Helsinkija, a ispred mene, opet, ta knjiga kupljena na Aljasci. Najinteresantnije u čitavoj stvari je to da još uvek niko nije čitao iz nje.
