Datum: proleće 2011
Ima da popizdim jednog dana i odem na Jamajku ja!
Miki Manojlović
Jamajka, zemlja lepih žena, pravih muškaraca, rege muzike, pilećih krilaca na žaru. Eto, spletom okolnosti našao sam se na Jamajci, u gradiću Ocho Rios na severnoj obali.
Kada god posetim neku zemlju prvi put, ispostavi se da je uglavnom drugačija od onoga sto sam očekivao od nje. Ne i Jamajka. To je bilo to što sam gledao u filmovima. Muzika trešti na sve strane, ljudi pevaju i igraju u po bela dana, rastamani sede, ili češće - leže, na trotoaru, i puše gandžu. Osim prodavaca i taksista, retko da neko nešto radi, mada, kada bolje razmislim, i tamo gde ja živim takođe retko ko radi. Što je sasvim okej. Trebalo bi da učimo od Jamajčana. Da celu državnu ekonomiju baziramo na taksiranju i trgovini. Mogli bismo da se izležavamo po ceo dan i slušamo tranzistor. Ali mi imamo tramvaje. Na Jamajci nema tramvaja, ali svega ostalog ima i sve je na prodaju. 
"Hajde da te odvedem u obilazak Jamajke, man", kaže meni jedan taksista.
"Neka, samo bih da se prošetam."
"Znam šta ti treba... Gandža"
Krenuo je da nešto pretura po džepovima, a ja pružio korak. Nisam bio raspoložen da završim taj dan u zatvoru.
"Hej, stani, man", čuo sam iza sebe. "Šta misliš o onoj maloj tamo? Hoćeš li je?"
Ruku na srce, devojke na Jamajci su stvarno lepe. Iskreno sam se nadao da ću im privući pažnju. Mislio sam da ću da delujem egzotično u njihovim očima. Belac. Bogati Jenki koji će da im obezbedi bolju budućnost, maštao sam. 
Ništa od toga. Prolazile su pored mene kao pored turskog groblja. Zato su me Jamajčani spopadali na svakom koraku, nudeći mi robu. Izdvojio bih "Black Stone" koji se prodaje svuda. Šta li je to, da li neka biljka, ne znam. Ima funkciju kao vijagra, samo bolje - tvrde Jamajčani. Nisam se usudio da ispitam.
Evo kako izgleda prosečna pijaca u Ocho Riosu:
Stavio sam glavu u torbu, realno, šetajući sam i snimajući daleko od dela grada, namenjenog za turiste. Doduše u levoj ruci mi je bio pileći ražnjić, pa sam se nadao da ću delovati kao lokalac. To je ono što se jede na Jamajci. Piletina. Na svakom koraku nalazi se kiosk sumnjive higijene, u kom se ona prži. Iskreno, i nisam neki ljubitelj piletine, ali ražnjić se ispostavio kao sasvim korektan.
Osim piletine, jede se i pirinač i pasulj.
Jamajka je zemlja sa najviše crkava po glavi stanovnika na svetu, neko reče. Uglavnom su u pitanju neke hrišćanske sekte. Ono, gde sveštenik propoveda i na mikrofonu dok vernici padaju u trans.
"Kraj sveta dolazi..."
"Isus te voli! Aleluja!"
Trans, suze, gubitak svesti...
Zaista, sve je kao u filmovima.
Kada smo već kod filmova, mora da ste gledali onaj gde jamajčanski nacionalni bob tim odlazi na Olimpijadu. Sniman je baš ovde, u Ocho Riosu. Navratio sam u bar gde su navodno snimani kadrovi. Prava turistička stvar. Nedostaje mi samo šešir i bele čarape podignute do kolena, da bih izgledao kao pravi turista.
Tu smo koleginica Jana i ja popili par jamajčanskih piva marke "Red Stripe", pa onda neku lokalnu brlju. Neki rum, mislim, đavo će ga znati šta je. Sve što znam jeste da muva voli da leti oko toga. Doduše, dobro je udario u glavu. Vid se fino zamutio. Dobar osećaj.
Nekako smo se isteturali odatle. Plan je bio da plaknemo pazuho i operemo taban u lokalnim vodopadima. Posle par minuta cenkanja sa taksistom (u pitanju je bio mlađi crnac u poluraspadnutom automobilu bez znaka "taksi") dogovorili smo se da nas za deset dolara odbaci do vodopada. Početna cena je bila trideset. Razmišljao sam da pljunem u šaku i pružim je taksisti, kako bismo zapečatili dogovor. Ipak nisam, da me ne shvati pogrešno. Bio je građe omanjeg sumo rvača, a i crnci imaju jedan mišić više od belaca (teorija jednog mog drugara).
Pošten svet, jamajčanski taksisti. Nije kao kod nas, da te vaćare na sitno.
Taksi je fino sekao krivine. Taksista nam je pričao nešto što nismo razumeli. Jamajčanski engleski se poprilično razlikuje od američkog. Bilo je tu dosta "Ya man. No problem. Mamboklap" (tako nešto).
Vodopadi. Samo sam jednom imao priliku da vidim vodopade u mom životu. Prvi put ću moći da se brčnem u njima. Bio sam uzbuđen. Razmišljao sam o intimnoj atmosferi, netaknutoj prirodi, miru i blagom šumu padajuće vode...
Kad smo stigli - šok! Vriska, cika. Muzika cepa. Stotine turista gaze jedni preko drugih kako bi se popeli uz vodopade. Bog te, na pogrešnom sam mestu! S jedne strane dete plače jer je proklizalo i udarilo koleno, s druge strane Jamajčanin te hvata za ruku i pokušava da ti proda sve i svašta. Žena traži muža. Muž verovatno pije pivo u baru pored vodopada i kulira situaciju...
Predivna zemlja, pomislih.
Šta je - tu je. Pridružili smo se masi i uskočili u vodopade u stilu pravih rastamana.
Voda je bila ledena, što je prijalo. Dim opijata je štipao za oči.
Evo kako sve to izgleda:
Onaj video gde sam sramno pao pred nekoliko desetina očevidaca sam izbrisao.
Nekako smo se iskobeljali odatle i otišli na još jednu turu "Red Stripe-a". Zatim u debeli 'lad na popodnevnu dremku.
