Sajgon1
Dok kod kuće i dalje vlada ledeno doba, prvim udahom po izlasku iz klimatizovane zone aviona konstatujem: vrelo, vlažno, lepljivo i miriše na hranu - Azija ponovo! Sreća, sreća, radost i veselje!
Za par minuta postao sam milioner u vijetnamskim dongovima za samo pedesetak dolara. Bradati čikica se kezi sa svih novčanica, to je Ho Ši Min, vijetnamski Fidel, obožavani otac moderne nacije.
Sa minimalističkim manirima prljavog bekpekera, i džepovima punim dongova, blago histeričan i nadahnut čulnim impulsima, šarenilom, bukom i mirisima, biram javni bus i krećem ka gradu. Ukrcavam se i momentalno počinjem da se topim. Posmatraju me Vijetnamci kao čudnu životinju sa ogromnom izraslinom – rancem na leđima, koja im blokira prolaz u autobusu. Neki se keze, a neki negoduju. Ja se kezim svima.
Osećam trnce na slepočnicama. Avantura počinje, napraviću sebi pakao na ovom putovanju! Srećan sam i razmišljam o prvom hladnom i velikom vijetnamskom pivu.
Sve je neverovatno lako, brzo pronalazim Pham Ngu Lao kvart, bekpekersku meku, vijetnamski Khao San Road2. Ulazim u blok ispresecanih haustora, širok taman dovoljno da se dva pešaka mimoiđu. Sve je to ista ulica, brojevi nasumično opadaju i rastu. Ne uspevam da se sporazumem sa lokalcima. Zašto me svako šalje u drugom pravcu? Posle malo lutanja ugledah Laru, sedi na hoklici i cirka pivce. Veliki osmeh. Jako sam žedan, kako će mi dobro leći ovo vijetnamsko pivce.
Tipična Sajgonska ulica
Kambodža
U slučaju da smislite pametniji način da potrošite 250$ koliko košta let Sajgon – Siem Reap, opcije vam se svode na 16 sati klackanja autobusom. Uz natprirodnu sposobnost samouspavljivanja opcija je totalno prihvatljiva. Zanima me krajolik, nerado i lenjo pokušavam da otvorim oči. Vidim prašnjavi put izdignut iznad močvare. Vidim ruralno naselje duž puta, drvene kolibe nad močvarom sklepane od drveta i otpada. Prostran je veš, neko zaista živi tu. San ipak pobeđuje znatiželju.
Angkor Vat
Angkor, na sanskritu grad, drevna je prestonica Kmerskog carstva. Nema potrebe opevavati ga, ali kako kažu svetski putnici, svojom i veličinom i lepotom i pričom i ambijentom prevazailazi sva ostala čuda na ovoj našoj malenoj planeti. Ja bih proverio još i Maču Pikču i doneo konačni sud po tom pitanju.
Par informacija o Ankgoru:
Drevna naseobina prostirala se na površini od oko hiljadu kvadratnih kilometara, nastala u devetom veku i razvijala se do petnaestog veka. Predstavlja najveći predindustrijski grad na planeti. Poređenja radi, kada je London brojao 50.000 stanovnika, Ankgor je bio milionski grad.
Kamen je bio rezervisan za hramove i bogove a kuće su bile od drveta, tako da tragova kuća nema. Ne mogu da naslutim kako je izgledao milionski grad u dvanaestom veku.
Evo par problema, čisto za razmišljanje: kanalizacija, transport, prehrana, đubre, pacovi i ostala gamad što povlači i pitanje kojekakvih boleština. Otporni su bili ti Kmeri.
Kompleks Angkor hramova čini više nezavisnih celina ok kojih su najpoznatije Angkor Wat3, Angkor Thom4, Ta Prohm5 i Bayan6.
Ankgor Wat
Bayon hram
Selo u Kambodži i učitelj engleskog
U Sajgonu prodaju kopirane knjige Lonely Planet, i nisam uspeo da shvatim da li fasifikatori menjaju sadržaj ili je pisac zaoravio da napomene da je potrebna ulaznica kako bi posetili opisano ribarsko selo. Tričavih 25$. Možda nije vredno pomena, ali za one sa skromnijim budžetom može biti korisna informacija. Novčić je odlučio – pare ne damo. Alternativa je šetnja po pravom kambodžanskom selu umesto kulisa postavljenih za turiste.
Selo je jako siromašno. Iz bogatih tzv. zapadnih zemalja donirani su bunari sa ručnim pumpama za svaku kuću ponaosob.
Kuće su napravljene od drvenih stubova i pregrada od pletene trske i lišća. Dojam ruralnog drvenog naselja remeti tek po koji plastični ili limeni krov.
Prašnjava ulica preseca selo na dve polovine, do puta su kuće, iza je kanal koji vodi do reke, nekoliko neupotrebljivih čamaca i tek po koji u funkciji. Mostić vodi preko kanala do pirinčanih polja.
Nailazimo na gomilu dece koja nam mašu i pozivaju nas da im se pridružimo. Iz daščare uz pomoć ostalih izlazi mladić od svojih tridesetak godina sa ozbiljnom disfunkcijom nogu. Pozdravlja nas na činglišu7. On je seoski učitelj engleskog jezika. Posle standardnog seta pitanja doziva ostale učenike i svi zajedno vežbamo engleski, svako postavlja po jedno pitanje, mi odgovaramo, pa postavljamo pitanje njima.
Lara misli da je učitelj pomalo usiljen. Meni se čini da stavom održava autoritet među učenicima. Uglavnom, srećan je što ima sa kim da priča. Pored glavne kuće nalazi se trščara – njegova škola. Časovi su navodno besplatni, pretpostavljam da je u pitanju robna kompenzacija, hrana koju proizvode je sve čime raspolažu.
Novca nema. Struje takođe nema. Ima puno dece.
Parenje zamenjuje standardne zabave modernog sveta. Parenju u trščarama, pretpostavljam da nije previše intimno.
Doniramo malo dolara za dečije knjige, pravimo grupnu fotografiju u školi i krećemo.
Učitelj (drugi sa desna), učenici i Lara i ja
Ovi ljudi ovde imaju:
- vodu i baterije
- mnogo dece
- široke osmehe
- nesnosne vrućine i velika goveda
- puno kokonata i puno drugara
- kafanu i pijacu u centru sela
Nemaju:
- struju i električne aparate
- svetlo dok pišu domaći zadatak
- svoje sobe
- patike
- obrazovanje
- šansu da se pomere iz sela i izvesnu priliku da steknu stvari koji nemaju
Svako ko ovo čita pomislio bi da više nemaju nego što imaju. Stekao sam utisak da se oni ne bi složili. Verovatno bi rekli: a zamisli kako je bilo dok nismo imali vodu?
Sušena riba, nismo probali, ali pacovi su odlični, mravi su kiseli, puževi su ljuti, a žabe su... žabe
