Berači bibera
Sunce je visoko, temperatura je blizu 40. Vozim glavnim putem, okolo su seoske kućice i primećujem često ugažene staze koje vode na imanja. Skrećem sa puta, moraću se sakriti od podnevne žege.
Toplotni udar na pomolu
Crvena ugažena zemlja, ni prašnjava ni blatnjava, u hladu džinovskog drveta koje otima sunce svemu u blizini svojom niskom i gustom krošnjom. Na ivici debelog hlada, postavljeni u zemlju, stoje goli drveni trupci. Odmah iza njih su i trupci u funkciji, obrasli mesnatim zelenim lišćem u kojem se krije biber. Berači bibera su jako raspoloženi za predah i razgovor. Nažalost, moj vijetnamski je jednako dobar (loš) kao i njihov engleski. Malo mahanja rukama, malo smeha i krećem dalje.
Berači bibera
Nacionalni park
Pročitao sam u vodiču da je grad u kome će me sustići mrak moderan, veliki i ni po čemu autentičan. Ukoliko ste u blizini Kon Tuma, zaputite se ka nacionalnom parku Yon Don - flora i fauna će vas ostaviti bez daha. I uštedite malo novca – spavajte u rendžerskoj kući za 5$. Već 50 km vozim po potpunom mraku, osećam jak umor i glad. Guzovi mi utrnuli, gorivo je na minimumu. Dok razmišljam da li je to pravi trenutak da ostanem bez goriva, ugledah posle dva dana prvi natpis na engleskom: National Park Yok Don! Mojoj sreći nema kraja :) Nikog nema na recepciji, snaći ću se nekako.
Naravno da nema ni govora o smeštaju kod rendžera za 5$. Na drugu obalu vodi jedan mostić sa stražarskom kućicom na početku. Stražar me ne pušta preko, odsečno pokazuje da se vratim nazad. Napokon se pojavljuje recepcionar. U prvom momentu sam bio pomalo besan, opet deru turiste. Na drugu stranu reke gde počinje nacionalni park se ne može preći bez vodiča. Pola sata kasnije, u razgovoru sa vodičem-recepcionarom, pomislio sam da je to ok, i htedoh da ga zamolim da me drži za ruku dok pešačimo kroz nacionalni park. Navodno, nedavno je video Quin kobru četiri metra dugačku. Bliski susret on i kobra, oči u oči. Pored kobre tu je i granica sa Kambodžom, puno je vojske, a ja im verovatno ličim na Amera.
E da, uspeo sam i da zalepim list desne noge na vreli auspuh. Opet :)
Sutradan u šetnji, niti životinja, niti vojske. Lepo ugažene, a ponekad i asfaltirane staze. Ukoliko tražite uzbuđenja iz džungle tipa Indijana Džons, posetite neki drugi nacionalni park. Potrošeno vreme i novac apsolutno su opravdali kupanje u brzacima i životna priča jednog Vijetnamca koji je oduvek želeo da postane rendžer.
U šumi - nacinalni park Yon Don
O rendžeru, vodiču i recepcionaru
Moj drugar recepcionar, vodič i rendžer ima 28 godina. Oženjen je i ima jedno dete. Svrstava sebe u srednji sloj. Ne voli velike gradove, ne voli nametljive ženske – turiste, voli svoje selo, voli da šeta šumom izjutra i da se kupa u reci. I voli svoj posao. Više stvari voli nego što ne voli. Smatra da je njegov posao lak, ali jako je umoran od njega. Ima povremene bolove u leđima, ali jednom godišnje popije čašu vina sa krvlju od kobre. Kaže da mu je od toga bolje. Njegova žena i dete žive na farmi sa njegovim roditeljima. Kaže da je ona veoma srećna. Ima posao i može da gaji dete. Inače, njegovi roditelji imaju farmu bibera. Biber je prilično na ceni i farmeri su jako bogati. Njegovi roditelji nisu bogati, imaju samo dva hektara zemlje, ali ipak pristojno žive. Drugom sinu su kupili kuću u Sajgonu. Moj drugar ima još fore da se šetka šumarcima, igra igrice i pijanči sa rendžerima, a za koju godinu mu ne gine biber.
Rendžer, vodič i recepcionar
Lak jezero
Vozim dalje, zveram okolo. Jedna slika me je posebno oraspoložila. Ovakav predeo nisam video ni na slikama, ni na televiziji. Gradić i okolna sela na obali ogromnog jezera i obavezni deo pejzaža, nepregledna pirinčana polja.
Odavde nam stiže pirinač - Vijetnam je drugi izvoznik na svetu
Široko i plitko jezero ispresecano mrežama koje vise u vazduhu, pogled puca na ravnicu sa tek ponekim uzvišenjem pri obali. Gomila čamaca šparta u svim pravcima.
Ostaću ovde jednu noć. Pronalazim smeštaj opisan kao home stay - u selu sam smešten, spavam u nečijoj kući. Savršno. Upoznajem turistu Vijetnamca koji je kao dete emigrirao u Francusku. Prija mi da pričam sa nekim. Prija mi razgovor uz bure piva. Prija mi sve više i više i sve više brbljamo i sve manje razumemo jedan drugog. Krajnjim naporom odteturasmo se do svojih domaćina i pravac krevet. Osećam da će jutro biti gadno. Nisam mogao da pretpostavim koliko.
Budi me jaka galama. Gledam na sat, 03:30. Mora da se nešto desilo, celo selo je na nogama. Ne interesuje me šta se desilo, samo želim da prođe što brže. Ali postaje sve bučnije, pale se radio prijemnici, vesti se slušaju pojačane do daske! Svi su budni, ovi ludaci ustaju u pola četiri! Ništa od mog sna.
Selo, kućica kod jezera
Deda i goveda
Priča jednog Vijetnamca emigranta
Mali Tuan je došao na svet jednog vrelog monsunskog dana, leta '75, kao treće dete brodskog kapetana i majke domaćice. Verovatno je u Sajgonu već danima lila kiša kao iz kabla, tipično za to doba godine. Po razlokanim ulicama i trošnim zgradama pacovi su se razmileli bežeći od nadiruće vode.
U Sajgonu je tih dana bilo veoma užurbano. Vijet Kong je odneo konačnu pobedu nad imperijalizmom, neko će se radovati, a bogami neko će i strepeti za svoj opstanak ili skupiti prnje i pravac Amerika. Među ovim drugima je i jedan kapetan transportnog broda, otac našega junaka, maloga Tuana. Kapetan, glava porodice, mora da odluči - ili Amerika i rizik da beba Tuan ne preživi tako daleko putovanje brodom ili ostanak i suočavanje sa zemljacima sa severa.
Hrabri kapetan odabrao je drugu opciju. Proklinje i rat i dolare i kapitalizam i komunizam i sprema se za susret sa surovom sudbinom. KP partija Vijetnama je preuzela kompletnu nama dobro poznatu metodologiju delovanja, kako u ratno stanju za vreme revolucije, tako i u posleratnom stanju za vreme čistki. Jednoga dana, nedugo posle oslobođenja, drugovi su došli po kapetana. Poljubio je ženu, zagrlio decu i pošao sa drugovima. Nestao je bez traga. Nije bilo vesti čitavih sedam godina, da bi se jednog dana iznenada pojavio, spakovao ženu i decu i klisnuo za Pariz.
Danas Tuan više nije mali. On ima :
- posao test inženjera u softverskoj kompaniji
- Kariranu košulju, ¾ pantalone, skupe naočare za sunce, veliki foto aparat i imidž bogatog turiste
- Stan u Parizu i džepove pune pare
- Jako neobičnu životnu priču i blagi akcenat azijata iz Pariza
Kada priča o Vijetnamu stavlja ga u kontekst moja zemlja iako je ovde prvi put od kako su emigrirali. Darežljivo rasipa svoje dolare i ne razume zašto ga „njegovi“ na svakom koraku deru.
Loš dan
Juče je sve bilo previše dobro.
Danas me boli glava, mamuran sam od piva. Danas ništa nije kako treba.
Put je katastrofalan, moglo bi se reći da ga nema, naslućuju se delimično parčići asfalta, verovatno još iz kolonijalnog doba. Dok razmišljam o kolonijalnom asfaltu, nalećem na jako gadan kanal na kamenom putu i bacam se sa motora da ne bih završio u jarku pored. Niko me nije pregazio, ništa nisam polomio, minimalno odran ustajem, stresam prašinu i podižem motor. Razmišljam da li da ga šutnem ili da ga pomazim, ipak mučenik i on je pao, možda mu nije dobro. Malo se konsolidujemo i Yamaha i ja, i odlučujemo da možemo dalje. Da li od pada ili od stresa, uglavnom, Yamaha je strašno proprdela. Ništa danas ne ide kako treba.
Majstori logistike
Ni grad u planinama Dalat nije onakav kakvog sam ga zamišljao. Opozit klasičnog Vijetnama, gde se umesto pirinča gaji cveće i jagode, okružen prelepim planinskim četinarima i bogat vodom - rekama, jezercima i vodopadima, ipak je samo još jedan veliki grad – mravinjak sa preko 200.000 stanovnika.
Hrana je uvek najbolja na ulici pored pijace
Povratak
Danas je ponovo dobar dan.
Naspavan sam.
Pejzaži su sjajni.
Put je odličan i nema gužve.
Motor radi kako treba.
Pevušim ponovo, šnjuvarim sa uživanjem. Okupao sam se u brzacima hladne reke. Malo sam dremnuo na kamenju, malo sam pisao. Život je danas surovo dobar. Pronalazim odličnu menzu i častim se obilato. Riba, škampi, povrćke, čorbica i pivce i sve to za 3$:) Gomila činija sa sosovima gleda u mene. Gledaju u mene i svi lokalci u menzi. Probam sos po sos i pravim grimase, a oni se smeju. Smešno meni, smešno i njima. Pogrešno kombinujem sosove i hranu što ih još više uveseljava. Meni kombinacija deluje ok. Čistim ribu rukama i u tom momentu mi prinose praznu činiju. Zahvalio sam se i stavio kosti u činiju. Kreću svi da urlaju, drže se za stomak.Voleo bih da znam šta sam uradio, pa i meni da bude smešno. Nema veze, uživam u menzi.
Kafana kraj puta i hladna reka idealna za brčkanje
Delta Mekonga
Psihički spreman za put u Srbiju, teško mi pada Sajgonska gužva. Trošim vreme na ekskurziji – delta Mekonga u jednom danu. To otprilike izgleda ovako:
Uđite u autobus.
Posle 3 sata...
Izađite iz autobusa. Krenite ka terminalu za ukrcavanje i ne pomerajte se dok ne završite vaučere! Uđite u brod. Sad idite na ostrvo broj jedan.
Posle 5 min...
Izađite iz broda... ovo je ostrvo broj jedan. Hodajte jedan po jedan za mnom do restorana. Sada svi pijemo kafu, imamo 5 minuta. Sada svi nazad u brod.
Posle 10 min...
Izađite iz broda, ovo je ostrvo broj dva. Sada svi probajte karamelu od kokosa. Sada kupite karamele kome se svidelo. Sada se ukrcajte u kanu i sačekajte me na kraju kanala. Sada se ukrcajte na veliki brod. Sada svi u autobus.
Posle 3 sata...
Sada svi napolje, stigli smo.
A sada, slikajte se sa majmunom.
Dobro, možda sam propustio da navedem ostrvo broj tri i četiri, ali suštinski dok se sami ne zaputite u zabiti i prava sela u ušću Mekonga, nećete saznati ništa o ovom jako zanimljivom mestu.
To je i suština indokineskog recepta. Da nabrojimo sastojke:
- Izbegavajte organizovane ture, nećete videti vijetnamsko selo, već kulise postavljene za turiste.
- Sami krenite u kontra stranu.
- Malo izbacivanje iz šablona nanizaće gomilu pravih doživljaja, osećaja koji se pamte.
- Naravno, dobro je spremiti se za put i napraviti neki plan, ali ne treba biti rob plana, i uglavnom sva mesta koja sam zamišljao i video na slikama na netu odaju totalno drugačiji utisak uživo.
- Uživajte u momentu, posvetite mu se, posmatrajte prizor neko vreme, odjednom će oživeti sa svim novim detaljima i pojaviće se novi osećaji koji se pamte i nova pojimanja.
- Suprotno tome, fotografija napravljena na brzinu i manijakalno trčanje do novog čuda da bi se opet i ono fotografisalo stvoriće na kraju ili površni osećaj da smo sve „odradili“ ili osećaj da je moglo više.
