Hanoj i drevni mudraci
Glavni grad Vijetnama na severu je veliki mravinjak u kome živi deset miliona mrava. Još dva mrava su stigla posle suludog transfera od 16h busom, jurnjavom do aerodroma i letom Sajgon – Hanoj. Koga zanima vijetnamska istorija, umetnost i etnologija, ovde će pronaći najbolje muzeje. U muzeju istorije revolucije čeka vas izvanredna priča o suludom mentalitetu nepokornih Vijetnamaca, što će vam pomoći da bar malo bolje shvatite ovaj narod – ako ste se baš zadesili tu, preporučujem posetu, sve je lepo sažvakano. Etnologija, šareni narodi u šarenim nošnjama, različite kuće, generalno odličan muzej, ali moja preporuka je da krenete prašnjavim putevima sami po selima i vidite sve to uživo.
Jedna priča iz Hanoia me je jako inspirisala. U prvi mah sam pomislio šta može da bude toliko interesantno vezano za prvi univerzitet, aka Hram Literature ili Imperijalnu Akademiju. Ali to je jedna jako stara priča koja počinje u jedanaestom veku, i priča o izvorima drevne istočnjačke mudrosti.
Priča o prvom univerzitetu u Vijetnamu - konfučijanizam
Drevni Vijetnamci, studenti, nisu se učili egzaktnim naukama, već životnoj filozofiji konfučijanističke prakse. Učili su kako da budu mudri i dobri ljudi. Nisu studirali četiri-pet godina, već ceo život. Nisu imali četiri-pet rokova godišnje i kukali za šesti, već se ispit organizovao jednom u nekoliko godina.
Posle godina učenja, razmišljanja o moralnim kodeksima, praktikovanja i izučavanja rituala i polaganja lokalnih ispita, student će se sa svojim ađutantom otisnuti na put ka Hanoju. To će trajati mesecima. Doći će do akademije, proći kroz veliku kapiju, zasesti na pod popločanog predvorja u senci procvetalog drveća i čekati veliki gong za početak ispita.
Posle nekoliko decenija i više položenih ispita student će diplomirati i njegovo ime će od tada biti uklesano na kamenoj ploči.
Aleja kamenih ploča - doktora nauka
U zavisnosti od ocena i broja položenih ispita, i ovaj univerzitet je podelio akademce na diplomce, magistre i doktore nauka. Doktori su proglašavani za careve kumčiće, smatrani su njegovom produženom rukom i upravljali su pokrajinama u carstvu vijetnamskom.
Šta mislite o takvom sistemu? Kako je zapadna civilizacija pokorila istočne mudrace i nametnula svoj oblik vladavine? Ambicija i pohlepa naspram mudrosti i pacifizma.
Akademija, kapija
Planine na severu - Sapa
Vijetnam je horizontalno podeljen po sredini teritorije na dve klimatske zone. Na jugu je klasična tropska klima sa toplom suvom i toplom vlažnom sezonom. Klima severa je slična kontinentalnoj klimi. Zimi imaju zimu. I ume da bude hladno. E tu nastaje problem sa garderobom. Teško je vući na leđima zimske stvari mesec dana. Rezonom neće valjda biti toliko hladno i snagom volje ipak nismo uspeli da utičemo na temperaturu.
Je**no hladno. Obukao sam sve što imam. I dalje je je**no hladno. Izlazim iz busa i ne znam da li pada kiša ili je vazduh toliko vlažan da kroz škrge dišemo kišni oblak.
Žene u šarenim nošnjama tabanaju bose. Na obrijanim glavama šarene im kape od umotane tkanine u obliku đevreka. Jako im je crn ten i naglašen mongolski izraz lica. Na leđima košare pune šarenih rukotvorina napravljenih u selu, nemenjenih turistima. Prići će ti nenametljivo i početi da ćaskaju. Ići će za tobom i čekaće te ispred svake radnje u koju uđeš, restorana ili hotela. Jedini način da se oslobodiš njihovog društva je da kupiš nešto ili da obećaš da ćeš kupiti sutra. Ali u slučaju obećanja, dobićeš zajeban pogled i podignut prst i jedno "you promise?" Pa se ti zajebavaj ako smeš. Ja smeo nisam. Nisam siguran da li odaju utisak simpatičnih bakica ili matorih vračara, pogled im je na momente jako zajeban.
Žene iz Sape
U sobi nije nimalo toplije nego napolju. Moraću da hodam da bih se ugrejao. Ubrzo, scenu strmoglavih ulica, visokih uskih kućica kineskog dekora, šarenih vračara i marketa, zamenjuje ruralno selo u planini i kaskadno izbrazdana, terasasto isparčana, pirinčana polja.
Selo na severu
Crni prasići i mala deca gacaju po blatnjavim stazama. Pitam se kako znaju koje je čije. Mislim i na decu i na prasiće. Svi klinci su isti, jako liče jedni na druge, bosi su, slinavi i pocepani. Kotrljaju koture i trčkaraju u gomili. Očevi su u njivi, uzgajaju pirinač. Majke su im u gradu, gore opisane vračare što prodaju suvenire.
Njiva, kaskadna pirinčana polja
Oni nemaju:
- cipele
- grejanje
- asfalt
- prevoz
- struju i električne aparate
Imaju:
- čeličnu volju da prodaju stvari
- drvene kolibe bez prozora, stoku i prelepu zemlju bogatu vodom
- školu
- gomilu drugara
- pomoć od države pod uslovom da žive kao od uvek i obogate turističku ponudu Vijetnama
Na neki način osećam se kao u zoo vrtu. Pitam se da li znaju da postoje zoo vrtovi. Mislim da su svesniji od Kambodžanaca u vezi stvari koje nemaju. Takođe nemaju široki bezbrižni osmeh siromašnog Kambodžanca.
Ha long zaliv - pirati iz Singapura
Da bi uživali u predelima koji podsećaju malo na kraj apokaliptičkih holivudskih filmova, scene posle potopa i sl, moraćete da se obratite turističkoj agenciji. Cenkajte se brutalno, realna cena za dvodnevno krstarenje je oko 40$, sa transferom iz Hanoja i obrocima. Nemam šta da dodam na ovu temu, osim toga da ukoliko ne putujete sa partnerom, ponesite omiljene zanimacije za slobodno vreme osim ako vam je kul da sedite na sred mora u potpunom mraku. Jabukovo vino iz Sape ne preporučujem. Naravno tu je i novo društvo na brodu, okruženi vodom bez struje za omiljene rekvizite vrlo brzo dolazi do socijalizacije.
I žene veslaju :)
Ho Ši Min put1
Danas je dan D. Danas počinje novo putovanje, putovanje u putovanju. Ispratio sam Klaru, pogodio se za motor, nabavio mapu Vijetnama, nakrivio šlem i krenuo na jug planinskim putevima kroz nepoznata sela. Plan je sledeći: striktnog plana nema. Ciljevi su:
1. Vratiti motor na vreme - za pet dana u Sajgonu
2. Ne pasti sa motora
3. Jednom se izgubiti
4. Jednom ostati bez goriva
5. Ne zalepiti list noge na vreli auspuh (trauma od prošlog putovanja)
Oduševljen sam krajolikom, oduševljen sam novim osećajem nesputane slobode. Pevušim omiljene melodije. Nešto odlučujem da fotografišem, a negde se zaustavljam na par minuta jednostavno da uživam u pogledu. Neću slikati sve, nešto sebično čuvam samo za sebe. Slika se verovatno neću sećati, ali osećaj će ostati sačuvan u nekoj pregradi mozga kako bi bio prizivan kasnije u lenjim letargičnim časovima. Razmišljam upravo o tome i o potencijalu i razvijanju osećaja za doživljavanje takvih malih radosti – uživanja u trenutku. Neplanirane stvari, uživanje u pogledu, zviždanje pevljivih pesmica. Totalno suprotno od:
- isplaniranog odmora
- žurbe da se vidi sve
- osećaja da si nešto izgubio ukoliko nisi stigao da obiđeš svaku atrakciju
- površno uživanje u površnim stvarima koje se kupuju za gomilu novca (skupa večera ili luksuzni smeštaj)
Jako sam opušten i vrlo brzo ispunjavam stavku dva (izgubiti se jednom). Putem koji se lagano pretvara u koziju stazu prelazim vrh brda i zatičem se u zabačenom selu. Mojoj sreći nema kraja. Ali tek je prvi dan puta, ako ovako nastavim neću ispuniti stavku broj jedan (vratiti motor na vreme).
Vozim nazad. Vozim dalje. Stajem, slikam. Vozim. Stajem, ne slikam, kuliram. Vozim. Lagano se smrkava dok stižem u veliki grad – Kon Tum. Ovde nema turista. Ne vidim ni jedan natpis na engleskom. Tražim samo jedno „hotel“. Napokon krevet.
Benzinska stanica, litar čorbe oko 1,1$
