Put nastavljamo sa novom konstelacijom snaga i, čak i tako, svako prevozno sredstvo nam staje. Prvo autostopom, pa zatim vozom (u kome smo bili atrakcija) stižemo do jugoistoka Turske, u Dijarbakir. Znamo, ima tu štošta antičkog da se vidi, ali nismo sigurni u kom pravcu da idemo. I ne bi to bio neki problem da nismo zašli u lavirinit uličica gde mala deca kreću da jure za nama pokušavajući da nam otkopčaju torbe.
U nadi da ćemo nekog pitati za pravac, nailazimo na grupu mladića koji puše veliki džoint i učtivo nas nude. Dobro, sad smo se već malo uplašili. Poslednji put sam se ovako izgubila u Veneciji i od tada imam blagu paranoju prema uličicama koje se vrte u krug. Sreća je naša kada nailazimo na turistički centar gde nas dočekuju rečima: Welcome to Kurdistan. Država u državi, na sve smo mi navikli.
Tvrđavu smo videli, ali je utisak nažalost bio takav da smo ubrzo krenuli dalje.
Siva, žuta i zelena, tajanstveno se prelivaju sa moje strane prozora dok plava i crvena razbijaju monotoniju dole u daljini. Srce mi ubrzano lupa, a tako sam opuštena. Mogla bih ovako večno.
Poskakivanje u autobusu na poznati način, plaćanje odokativno, nešto kao nagađanje, ali nikad nemoj da nudiš previše, njima je cenkanje u krvi, a ti si balkanac, umeš ti to. Ah, šta ti je vaspitanje, loše sam odigrala, nema veze, očvrsnuću u hodu.
Oko mene poznata lica mesec ili tek par dana, ali kao da su godine u pitanju. Ispred sa smeškom deteta, al' sumnjivom bradom, domaćin, naš stariji brat koji je razmazio nas četvoro toliko da više ni ne pratimo put, ne mislimo šta ćemo jesti, gde ćemo prespavati i slične muke putnika bez plana.
Silazimo iz autobusa dok u glavi prizivam lekcije iz osnovne škole, Tigar i Eufrat, Mesopotamija, Asirci, Vizantinci. Kolekve civilizacije.
Ispod par lukova velepnog mosta na kojem stojimo, ona ispira sve tajne istorije. Za mene je Tigar, mada mi i tursko Dicle (Dižle), zvuči dovoljno dobro. Smatra se da je Hasankejf najstariji kontinuirano nasljen grad oko 10.000 godina unazad i da je više od 20 kultura ostavilo svoj trag u njemu i okolinu. Stari deo Hasankejfa koji je ceo uklesan u stene nadvija se nad selom u koje su se stanovnici preselili kada su prostorije u kamenu, pravi mali stanovi, postale nesigurne za život.
Tek što smo zašli u selo opkoljavaju nas radoznala deca. Pitaju gde idemo, pričaju nam istoriju vekovima unazad, a samo što su im mlečni zubi ispali. Život je najbolja škola. Ne traže ništa, slikaju se sa nama, hranimo krave hlebom po koji su ih roditelji poslali za ručak. Smeškaju se i objašnjavaju kako su kuće bojene u crveno i plavo zato što ta boja odbija škorpije.
Laganim hodom stižemo do minareta koji se uzdiže nad selom. Legenda kaže da je on rezultat takmičenja između učenika i učitelja koji je smatrao da njegov šegrt nije dovoljno zreo da dobije diplomu majstora. Učenik je pokazao svoje veštine i ispostavilo se, sagradio lepši minaret. Učitelj je skovao plan osvete. Baciće učenika sa vrha njegovog minareta. Kako se učenik prvi popeo tako je uspeo neopaženo skrivenim stepenicama koje je napravio sa druge strane, da siđe. Ugledavši ga, zbunjeni učitelj upitao ga je kako je to uspeo. Moj minaret je toliko savršeno napravljen da sa njega možeš i da skočiš, rekao mu je učenik. Taj pad, učitelj nije preživeo. Isitna ili ne, ukrašen predivnim ornamentima minaret prkosi vremenu hiljadama godinama.
Kurdi najbrojniji narod bez države u većini naseljavaju ovaj grad, čuvajući i njegove zidine. Par radnika i živi u jednoj delu stene. Na ulazu nam nude slatkiše. Mračna kuhinja, iznenađujuće osvetljena soba i improvizovani toalet. Ne žele da se presele u selo kao što su svi stanovnici uradili nakon što se prošle godine deo stene odronio. Osećam ljubav i inat. Možda je tome doprinela i borba koju vode sa vladom Turske koja želi da pusti u pogon Ilis branu i potopi ceo grad. Tek bi se vrh minareta nadzirao iznad vode.
Ovaj grad predstavlja značajan centar kurdske kulture u zadnjih 30 godina kada su oni imigrirali iz okolnih sela. Smatraju da je to usmereno protiv njih, dok vlada Turske tvrdi da je to dugoročan plan da se siromašno područje razvije otvaranjem novih radnih mesta i navodnjavanjem sušnih oblasti.
Na suprotnom brdu sagrađen je mali kompleks stanova i škola u koji će premestiti meštane. Iako je sve novo i besplatno, oni to ne žele.
Znam kako je izgubiti dom i zato me emocije još više gutaju. Pogledam Tibora i skidam naočare za sunce. Možda mu je lakše da vidi da nije samo on tužan.
U povratku sakupljamo plastične čepove od flašica za vodu koje su turisti bacili po drevnom gradu. Na svakih 10.000 država poklanja invalidska kolica.
Silazimo prema reci. Vreo je dan, a momci bi hteli da se okupaju. Nas dve ih mrzimo, ali njih baš briga. Sedamo da odmorimo uz kafu sa Onerom, našim domaćinom i lekarom, koji nam je jednom prilikom nudio belo vino za prestanak dijareje. Nije hteo piti sam.
Sa smirenom vedrinom priča nam da voli da dolazi ovde i da želi da nauči kurdski jezik kako bi bolje razumeo svoje pacijente. On i supruga su dobili mesto za stažiranje u Batmanu. Grad novijeg datuma, prilično je monoton i jednoličan, ali on se ne žali mnogo. Za dobru fotografiju koja mu je pasija, uvek se nađe zanimljiv ugao.
Uživam u pogledu na reku i brzake dok nas voda koja nam doseže do članaka rashlađuje. I stolice su narandžaste i stolnjak je...
*
Sedite, sedite, hajde da naručimo hranu. Na stolu karirani stolnjak, beli tanjiri oivičeni plavom linijom, čaše u obliku valjka, izgrebani pribor za jelo i narandžaste plastične stolice sa okruglim rupama na naslonu. Stariji debeljuškasti konobar se javlja mom ocu i dok se pozdravljaju, majka nas pita koji sok želimo mada već zna odgovor na to pitanje. Dva gusta od breskve, dve kafe i četiri porcije ćevapa. Ispijajući drugi gutljaj molećivo gledamo majku i pitamo da li možemo da ustanemo od stola dok ne stigne hrana. Može, ali nemojte daleko, brzo će to. Otrčavamo do reke i skrivajući se, sestra i ja izuvamo sandale ne bi li bućnule noge u stepenastim brzacima. Bezbrižno detinjstvo 80-ih.
*
Udar lubenice od sto izbacio me iz razmišljanja. Svi sa smeškom dočekuju osveženje dok mi kroz glavu prolazi hiljadu misli. Sreća što sam zahvaljujući svojim saputnicima stigla ovde meša se sa kukavičlukom i tugom što svega ovoga možda neće biti već sledeće godine.
