Jelena:
Na putu, moj um se utišava, intuicija intenzivira, a čula pooštravaju. Ne sećam se ni odakle sam krenula, a nije mi od presudne važnosti ni kuda idem. Kotrljajući se u sadašnjosti, jurim budućnost i susrećem se sa istorijom. Naravno, ima tu dosta genetskog damidupevidiputa materijala, večne znatiželje Petra Pana, prkosa i nasušne potrebe. Uvek nešto isčekujući, „On the road“.
Dve teorije su nas vodile kroz putovanje. Ja sam se držala one stare, da nema besplatnog ručka, dok je Mali insistirao na tome da niko nije savršen i da moramo biti na oprezu. Tvrdio je da u životu možeš imati samo jedno ili dva od tri, s tim da nikako nismo mogli da se složimo šta je treće, ako su inteligencija i emocionalna razvijenost prva dva. On je pomalo insistirao na tome da su to „ljubavne sposobnosti“, ali ja sam to više registrovala kao njegovu frustraciju, pa smo se složili da je novoizmišljena ali realna kategorija, „socijalna inteligencija“, to treće.
Tako je dvoje pesimista, danas moderno nazvano hejtera, preguralo putešestvije sa svojim zlim komentarima, uvek se nadajući najboljem. Sreća prati hrabre i uporne. A i budale, najčešće.
Verujem da je putovanje sa nekim najbolji način da ga upoznate. Toliko je prisno da ide do granice nepodnošljivosti. Naročito kada nekog ne poznajete, a takav je bio slučaj sa nama dvoma; u stvari, dobar deo puta, sa nas četvoro. Tako smo na putu upoznavali druge ljude, mesta, običaje, ali i jedni druge.
Malog nije bilo teško voleti, valjda stoga što kada svoj bejbi fejs razvuče u osmeh, natera vas da mu sve oprostite, bez pogovora. Ali zadobiti njegovu ljubav bilo je prava muka. On je to znao i znao je da ja to znam, pa se zato nisam ni trudila da je pridobijem, iako je to moja večita težnja kada se upoznajem sa ljudima, uzrokovana velikom pažnjom koju sam imala u detinjstvu. Negde sam se pomirila sa tim da se to nikad neće ni desiti, ali vreme uradi svoje, pa i kamena srca omekšaju, otvore se pandorine kutije ili jednostavno, kod velike većine ljudi, padnu na ignorisanje.
Postoje trenuci na putovanjima kada niste sigurni da li ste vi stranac vašem domaćinu ili je on vama, mada je i jedno i drugo tačno. Teško je kada se osetite usamljeno i uplašeno. Kada se strah od nepoznatog i dalekog od kuće uvuče pod kožu. Kada postelja nije mekana, kada treba izaći i suočiti se sa svetom koji može biti strašan. I onda shvatiš da je mnogo bolji nego što si mislio i da su ljudi mnogo ljubazniji nego što si očekivao. Onda se pitanja o tome kud si i zašto krenuo pretvaraju u osećanje spokoja, kao da si učinio kakvo veliko delo. Ali pogled sa planine i napor koji to iziskuje nahrane i telo i dušu, i to deliš sa drugima.
Primetila sam da mnogi putnici i avanturisti umeju vrlo lepo da iskažu svoje doživljaje fotografijama, rečima ili slikama. To nije slučajno; samim tim što je putovanje strast, ono je i umetnost. Ali ne samo umetnost putovanja, već umetnost doživljaja.
Za mene, putovanje je jedna prelepa kontradiktornost. Ono predstavlja potrebu za kretanjem, istraživanjem i suočavanjem. Putovanje je hrabrost, instinkt. Ono te oslobađa i obogaćuje. Putovanje može biti i beg, od sebe, od ostalih, uživanje u lenčarenju ili rizikovanje. Putovanje te oslobađa ili postaneš njegov rob.
Ali jedno je sigurno, putovanje je potreba, makar to bila i šetnja poznatim ulicama svog grada, gde uvek otkriješ nešto novo.
Tibor:
Dok se vraćamo ka zapadu, naša karta Turske već se uveliko raspada. Sa prelaskom jedne etape otpadne parče mape. Pocepa se po prevoju. Malo po malo, nastaje slagalica. Gledam u nju i pojavljuju se nasumične slike, uglavnom sa početka puta, koji deluje toliko daleko da sam skoro nostalgičan. Ponovo bih krenuo.
I tako, jedno dete, posrnulo u nepoznato, onako naivno, vraća se sigurnim korakom, podignute glave, mada je jedini dokaz da je imalo odrastao njegova smešna brada. Vlada neka euforija. Približavamo se početnoj tački, naoružani iskustvom i odličnim gruzijskim vinom. Čoveku ne treba ništa više.
U kamionu smo. Zavaljen u sedište, noge sam podigao do šoferšajbne, okupiran svojim mislima dok Jelena razgovara sa našim novim kurdskim drugom, Kenanom. Super se slažemo sa njim. Zbija mladalačke šale sa nama. Gledam desno, vreme je tmurno i Crno more sada zaista deluje crno. Negde na horizontu pada kiša. Kako bi bilo sjajno okupati se, nakon tri dana.
Setih se kada smo pre desetak dana prolazili pored jezera Van, željni da se brčnemo. Kamiončić je dugo išao tik uz obalu kristalnočiste vode. Da li reći vozaču da stane, da priuštimo sebi taj raj, ili nastaviti sa njim? Daleko bi nas odvezao, dosta bi nam značilo, a i sam žuri, prenosi sveže voće. Sa druge strane, voda je tako čista, izgleda kao more. Jelena me gurka:
- Da stanemo? Još malo i propustićemo našu priliku...
- Voda – hladna? – pitam nasmejanog čoveka koji vozi i grlim sebe kao da mi je hladno.
- Hladna. Da.
A da ipak proverimo? Kao i uvek, teško smo došli do odluke. Posle nekoliko minuta zaustavili smo našeg vozača:
- Hvala puno. Mi ćemo napraviti malu pauzu.
Nije mu bilo najjasnije kuda ćemo i tako je pošao za nama. Voda u jezeru izgleda drugačije, mlečno bela je... Prilazimo bliže, trljam ruke misleći kako ćemo prisustvovati nekakvom biološkom fenomenu. Razočarenje. Stali smo tik uz fabriku koja ispušta nešto čudno, neki otrov u vodu. Pomislih da je cementara. Ništa od kupanja za ove dve budale, mada je vozač iskoristio priliku da se malo pokvasi. Pred njim smo se pravili da smo stali čisto da protegnemo noge i malo se umijemo. Da smo samo rekli dva minuta ranije...
Odustajem od kupanja u moru, sada je cilj stići kući. Oči mi se zatvaraju od umora. Juče sam se probudio na plaži u Batumiju ispod čuvarske kućice, a jutros na podu jednog prljavog stana. Tokom noćnog stopiranja usred grada, dobili smo smeštaj, opet. Tri momka su nas začuđeno gledali kad smo im rekli da nas ostave na nekoj plaži na noćenje. Nešto su se domunđavali, zatim okrenuli ka nama i uzrujano nešto govorili. Prevario sam se kad sam pomislio da sam dobro naučio turski. Nova taktika. Izvadili su ključeve iz džepa i rekli opet nešto novo za mene. Brzo tražim reč u našem mini rečniku.
- Aha! Kuća!
- Da! Vi. Kuća. Spavati – ponovili su nekoliko puta, a osmeh nam je svima polako rastao, jer smo se sporazumeli.
Na sekundu sam pogledao u Jelenu, nismo ni reč prozborili, a onda u njih.
- Hvala.
Stan svakako nije bio luksuzan, nije bilo kupatila i valjda je služio samo za žurke, ali to nije ni bitno. Momci su me ujutro odveli kod berberina.
Odjednom, kamion naglo skreće i usporava, otvaram oči. Kenan gleda u mene i viče:
- Ajde, ajde, kupanje!
Nastavljamo dalje nakon ručka i odmora. Ubrzo stajemo kod majstora da ugradi radio, i tako olakša komunikaciju sa drugim vozačima. Međutim, dolazi do komplikacija i tako se veče završava sa kilo bresaka, kilo krušaka i kilo rakije...
Budim se ukočen u kamionu. Čujem Jelenin glas negde napolju. Ona i Irfan, Kenanov arapski kolega, razgovaraju uz nargilu. Mada je Arapin dosta škrt što se nargile tiče, primećujem u retrovizoru, Jelena nikako da dođe na red. Zašto je bitno što je ovaj Arapin, a onaj Kurd? Ovo je prvi put da se direktno susreću te dve nacije na našem putovanju, i čak se prilično dobro slažu. Prvi put da se gledaju oči u oči i prvi put da jedan za drugog ne kaže da je ubica i lopov. Rade zajedno, doručkuju zajedno, večeraju... Ipak, sinoć posle par čašica, nisu propustili priliku da malo podbodu jedan drugog sa par nacionalističkih šala. Setih se svog doma. Valjda od kuće ne možeš pobeći. Nosiš je sa sobom kao puž.
Kenan je premamuran da vozi dalje. Malo, malo, pa traži izgovor za pauzu i spavanje. Irfan ne želi da ga čeka, pa nastavljamo sa njim. Ni moja glava nije skroz bistra. Mislim da se nikada ne bih privikao na njihovu anisovaču.
Irfan nam otkriva da je zapravo on zaslužan što su nas povezli, jer je javio Kenanu, koji je vozio iza njega, da nas pokupi. Pokazuje nam na mapi gde će nas ostaviti, mada njegovi debeli prsti prekrivaju skoro celu Ankaru pa nam i nije najjasnije. Ostavlja nam broj policije ako nam zatreba pomoć, a i svoj, da mu se javimo sledećeg leta kada budemo dolazili u njegov dom u Mersinu. Jedna od njegovih žena živi tamo sa decom, tik uz obalu, kao što je otkrio Jeleni u poverenju.
Prebrojavam u sebi: Irfan je naš 56. ili 57. vozač. Zar već toliko? Mnogih lica ne mogu ni da se setim, tek ponekog detalja iz priče, ili nekog smešnog ukrasa iz kamionske kabine. Koliko je ljudi prošlo kroz naše živote za mesec dana, koliko nas je ljudi nahranilo? Koliko hleba, meda, ružinog džema i koliko litara čaja? Koliko novih prijatelja, koraka, mahanja, pa i suza? Matematika putovanja, a rešenje je – duhovno bogatstvo.
Putovanje odgovara na svako „zašto?“. Putovanje je škola, ljubav. Ono umara, ali i leči. Putovanje je sloboda. Biti slobodan, a zatvoriti se... Imati mogućnost a ne putovati, to je greh.
Jednom mi je prijatelj rekao:
– „Znatiželja“ je tvoje srednje ime.
Odatle i želja za svim ovim. Kako drugačije otkriti svet, ako ne putovanjem? A za to je potrebno samo malo znatiželje i ništa više.
Svet je jedno dobro mesto. U to sam se bezbroj puta uverio.
Izlazimo na auto put, vazduh miriše drugačije, sunce sija kao nikada pre. Kockice se slažu kako se približavamo Istanbulu. Možemo ostati sa Irfanom, svratiti do Egejskog mora, kuda se on zaputio. Ali ipak... Dosta je bilo.
Jelena:
I onda opet ispočetka. Staje nam dečak kojeg otac uči da vozi, i već posla dva minuta razmenjujemo mejlove. Mic mic, auto po auto, stiže nam prevoz direkt do Carigrada. Otac, urednik novina sa kćerkom koja uči engleski u školi, započinje konverzaciju nudeći nam svoj lap top da se poslužimo ako je potrebno, jer on, eto slučajnosti, ima internet konekciju. Shvatamo da se brzim korakom vraćamo u civilizaciju, pa se osećamo nelagodno što ne mirišemo baš najsvežije.
Ali ima važnijih stvari od toga. Postavljamo pitanja kolika je prosečna plata u Turskoj, da li je većina za ili protiv ulaska u EU, položaj žena u zemlji, uticaj crkve na politiku i sve one klasične probleme koja nas kopkaju vezano i za našu zemlju. Ne bih se kladila da je mišljenje ovog intelektualca reprezentativno za većinsko stanovništvo, ali mi smo se složili sa njim. Bilo je dobro čuti malo drugačije odgovore, iako su oni čini mi se bili pomalo utopijski.
U jednom trenutku skrećemo sa rute ne bismo li probali čuvene dži-ćufte. To je jelo jakog ukusa koje se pravi od raznih žitarica i mnogo začina, kako bi se dobio ukus koji podseća na živo meso. Turci su ranije ovo jelo zaista pravili od živog mesa, ali se dešavalo da se u tople dane nije propisno čuvalo, pa je dolazilo do trovanja. Od tada je zvanično zabranjeno, pa se iz večne ljubavi pronašla dobra zamena.
Put sa ovim ljudima bio je divan. Dovezli su nas vrlo blizu Putničke kuće. Zadovoljni i ne tako umorni, dok smo se približavali kući i našim prijateljima obuzela nas je sreća, ali istovremeno i tuga. Dugo smo stajali pred zgradom i ćutali. Posegla sam u džep i izvadila brojanicu. Onu, koju sam baš na ovom mestu našla. Polako je spuštam na ogradu, malo zastajem, ali ipak je ostavljam tu. Onaj ko ju je izgubio verovatno već ima drugu, ali neki sledeći putnici će je možda već sutra naći.
Jelena i Tibor:
- Tibore, putovanje se završilo. Znaš šta to znači?
- Mislim da znam.
- Ne moramo više biti venčani. Razvodimo se. Svako svojim putem.
- Slažem se. Misliš da ćemo nekad ovo ponoviti? Stati opet na ludi kamen?
- Još 5000 milja? Ne znam... Nadam se.
U povratku kući prošli smo i kroz petu zamlju, Bugarsku, ali posle ovog sentimentalnog dela, nije ni vreme ni mesto da pričamo o njoj.
P.S. Posebna zahvalnost Đerinoj babi, koja je u pravo vreme (ako je već moralo) polomila kuk, pa smo ipak nas dvoje krenuli na ovaj put.
„Za dvadeset godina, bićeš više razočaran zbog onoga što nisi uradio, nego zbog onoga što jesi. Zato, isplovi iz sigurne luke. Otkrivaj, sanjaj, istražuj.“ – Mark Tven
