|
Huanghua, ili žuti cvet, naziv je sekcije Kineskog zida do koje nije lako stići. Kao prvo, treba reći da je popriličan deo Kineskog zida renoviran, uglačan, ispoliran, sa sve kantama za đubre (na kojima piše, u najboljem chinglish maniru - if you join us, the garbage will never be homeless) i lutkama koje predstavljaju srednjevekovne kineske vojnike. Ovakvi delovi zida vrve od turista i, bar meni, nisu zvučali preterano interesantni. Žuti cvet je ruševna, oronula sekcija zida, udaljena od Pekinga nekih 60 kilometara, izgrađena za vreme okrutnog Lord Cai-ja koji je toliko insistirao na kvalitetu gradnje, da je zid rastao za jedan inč dnevno. Zid vijuga stotinama i hiljadama kilometara preko zelenih brda u magli (kao na starim kineskim akvarelima) a neke sekcije su toliko oštećene da uspon strmim stepenicama predstavlja pravi alpinistički poduhvat. Nije neobično videti ni da na sred zida raste veliko drvo. Neki turisti dolaze ovde sa vrećama i šatorima, i danima pešače zidom, preko brda i dolina. Na žalost, toliko vremena nisam imao, pa takva akcija ostaje za idući put :)
Po zidu smo pešačili gotovo ceo dan, predveče smo upali u neko seoce, tamo su nas nahranili i (besplatno) prevezli do mesta gde ima autobuska stanica, no autobus je išao samo do grada Huarou, što je u sasvim suprotnom pravcu od onoga kuda mi treba da idemo, no pošto je ipak veće mesto, odlučujemo da ipak odemo tamo. Posle još par sati noćnog auto-stopa stižemo i do Pekinga. Auto-stop na Dalekom istoku, bar iz mog ličnog iskustva, funkcioniše odlično, jedini je problem sporazumevanje - kako vozaču reći kuda hoćeš da ideš. Najbolje je tamo kupiti mapu na kineskom, i onda jednostavno na njoj pokazati mesto. Vozač uglavnom očekuje da mu pokriješ deo goriva, što je uvek neka ništavna suma, čak i za mene :)
Posle Pekinga odlazimo u Šanhaiguan, gradić u kom zid dolazi do mora, a posle toga u Ćinhangdao, gde saznajemo da ne postoji brodska linija za Dalian, i tu počinje rasprava: Mailise je za autobus, ja sam defitinivno za voz. Naravno, ne može da bude po mom, odlazimo na autobusku stanicu, jedan čovek nam nudi karte za autobus, prilično jeftino, ja se još durim no šta je - tu je, 'vatam se za džep, ali u tom trenutku se pojavljuju dva policajca, hvataju našeg nesuđenog vozača svaki za po jednu ruku, stavljaju mu lisice i odvode ga, ne uputivši ni jednu reč nama koji ostajemo da, zbunjeni, stojimo. Na kraju smo ipak otišli na voz :)
Vozovi u Kini teoretski imaju četiri, a praktično pet klasa, i to redom: soft sleeper, hard sleeper, soft seat, hard seat, i no seat. Poslednje nije zvanična klasa, ali pošto se karte prodaju i kada se sva sedišta popune, sedenje na podu je sasvim uobičajeno. Kroz čitav taj rusvaj ljudi što sede na svojim torbama, sa kolenima pod bradom i laktovima u tuđim bubrezima, dok sa plafona vagona vise staromodni zeleni ventilatori, povremeno se, kao ledolomac, probije žena koja gura kolica sa pićem i grickalicama. Ovo naravno zvuči sasvim nemoguće, a tako i izgleda - svi se sabijaju još više, stavljaju torbe na glave, sedaju jedni drugima na ramena, no žena-čovekolomac uvek uspe da prođe, i to redovno na svakih 20ak minuta. Ovo je svima smešno i nisam video da se iko živcira. Reč Jugoslavija naravno niko ne razume, al pre ili kasnije naletite na nekog studenta koji zna engleski, pa počne da nabraja imena nekakvih naših fudbalera, zatim da besni nad bombardovanjem kineske ambasade u Beogradu, i konačno da istakne kako užasno mrzi Američku vladu. Ovo se desilo nekoliko puta, i to uvek na gotovo isti način, gotovo istim rečima. Jugoslavija se na kineskom kaže Na-s-la-fu. Dalian je grad u kome živi Ai, koju je Mailise upoznala u detinjstvu, kada je učila kineski na nekom kursu za strance na Tajvanu. Nisu se videle 15ak godina, što nam nije nimalo smetalo da svratimo kod nje na gajbu i tu ostanemo par dana, na 17. spratu super-duper hi-security nebodera u kom žive samo Japanci koji rade u Kini.
Kada se malo zađe iza nebodera, u predgrađa, može se videti gomila starih, ruiniranih kućica u kojima žive oni za koje nema mesta u neboderima. Ovo na slici iznad je ono što prvo vidite kada izađete sa ž. stanice... posle par dana lutanja gradom, počnete da shvatate razliku između fancy gradskog centra i pravog života grada koji se odvija svega par stotina metara dalje, u naherenim udžericama i uskim, čađavim ulicama. E da, na jednom od trgova stoji i spomenik japiju - mladom čoveku na rolerima, sa akten-tašnom, kravatom, i mobilnim telefonom prislonjenim na uvo. Pošto Ai preko dana radi u redakciji jednog lista, sa njom smo se družili uglavnom uveče. Svako veče bi nas vodila u drugi restoran - japanski, kineski, korejanski - gde sam imao prilike da jedem i pijem razne čudne stvari pripremane na bizarne načine, često i na plamenu u rupi na sred stola za kojim se jede - od trule hrane, pa sve do hrane koja se migolji i pokušava da umakne iz tanjira. U Dalianu sam imao priliku i da se zamočim u Žuto more, da vidim koje ću boje biti kad izađem :) Posle par dana Mailise seda na brod za Šangaj, a ja na voz za Harbin, grad na samom severu Kine, koji je nekada bio Ruski - što se po njegovoj arhitekturi lako da primetiti. U vozu mnogi pokušavaju da zapodenu razgovor sa mnom, no bez uspeha, i završava se time što sam dobio sok od jagode, sa slamčicom :) Po izlasku iz voza upadam u nešto za šta sam mislio da je locker-room, a ustvari je soba za merenje težine prtljaga, gde saznajem da moje dve torbe (drugu sam kupio u Pekingu, da bih je napunio raznim budističkim tricama i kučinama koje su me toliko mamile da nisam mogao da odolim da ih ne kupim) zajedno teže 25 kilograma. Tih 25 kg vući ću sa sobom narednih 15-ak hiljada kilometara, koliko me deli od Novog Sada.
Harbin je sav omotan debelom, neprozirnom maglom. Tu sam video najvećeg Budu kog sam ikada video, kao i ljude kako lopatama ubacuju u peći parčiće zlatnog i svilenog celofana - posmrtni novac, da se mrtvima nađe na onom svetu. Uveče sedam na voz za pogranično mesto Suifenhe, gde posle silnih komplikacija i neprijatnosti i kidanja živaca konačno uspevam da pređem granicu i stignem u prvi ruski gradić, sugestivno nazvan Pograničny. Carinici su vrlo ljubazni, pričaju sa mnom kao stari drugari, pomažu mi da promenim pare i uguravaju me u voz za Ussuriysk, gde stižem kasno uveče, i jedva uspevam da utrčim u voz za Vladivostok. Vladivostok, krajnja / početna stanica transsibirske železnice, prestonica ruskog "daljnjeg vostoka", grad je sa fascinantnim geografskim položajem, na samoj obali Japanskog mora. Kada tu stigneš, imaš onaj neobičan osećaj da si stigao do kraja - kontinent se završio, i konačno možeš da se okreneš i kreneš nazad, ka onom mestu koje nazivaš domom, a koje je 9 časovnih zona udaljeno odatle. Ovaj grad mi nije doneo sreću - prvo sam se, od iscrpljenosti, razboleo, a onda je kreditna kartica, pod još uvek nerasvetljenim okolnostima, prestala da radi, i dva dana je trebalo da ponovo proradi. Za to vreme preživeo sam neke od najgorih trenutaka kojih se nerado sećam, pa ih neću ovde ni pisati. Četiri dana kasnije sam ozdravio i seo na voz za Moskvu, gde sam stigao posle sedam dana posmatranja tajge, pijuckanja vodke i pričanja sa svojih pedesetak saputnika :)
Gotovo svaki član te šarene ljudske gomile, sa kojom sam, nedelju dana, bio zatvoren u toj veseloj kući na točkovima, proveo je par sati sedeći i na mom krevetu i, posle par kurtoaznih pitanja o meni, mojoj zemlji i putovanju, počinjao da mi priča svoju priču (možda onu jednu knjigu koja, kažu, čuči u svakom čoveku) - ali te knjige već ne pripadaju ovom putopisu. |
Transsibirska i nazad
Strana 7 od 7
