|
Uskoro sam imao priliku da vidim šta se podrazumeva pod izrazom "Chinese sleeper bus". U pitanju je običan autobus, kao naši gradski, u kome su pažljivo iščupana sva sedišta i zamenjena "krevetima", zapravo širokim daskama na kojima ni prosečan Azijat ne može da ispruži noge, a ja sam, sa svojim rancem, morao da se sklupčam kao jež. Prvi nivo kreveta nalazi se na podu, kao što bi stajala sedišta: sa leve strane po dva, sa desne po jedno u koloni. Između ide prolaz, na koji se kasnije stave daske i onda ljudi i tu legnu, tako da se više ne može izaći. Iznad je drugi nivo kreveta, koji se takođe na isti način zagradi i izlazak je moguć jedino kroz prozor. Za 10 evra i 16 sati puta stižem u Peking. U busu sam upoznao trojicu Mađara koji su završili studije mongolskog jezika u Budimpešti, kao i mladi bračni par Litvanskih stopera, sa detetom, koji su najveći deo puta od Litvanije prešli auto-stopom. Sa njima sam se družio prva dva dana u Pekingu, onda sam se sreo sa Mailise, devojkom iz Belgije koju sam ranije upoznao na lonely planet forumu, i ušunjao se kod nje u hostel, noću, da bih izbegao da platim smeštaj, koji je bio oko 5 dolara za noć, što su u Kini fine pare :) Par dana kasnije pojavio sam se, sa 45 minuta zakašnjenja, ispred pekinškog zoo-vrta, gde me je čekala Šinobu, Japanka koju upoznah, deset dana ranije, u Ulan-Batoru, kao što se čitalac ovog putopisa verovatno seća... ispostavilo se da ni ona ni ja nismo verovali da će se ono drugo pojaviti :)
A sada, da se prihvatim nemogućeg zadatka da napišem par reči o Pekingu i meni u njemu. Prve večeri sam otišao u internet kafe (neko mi je objasnio kako izgleda kineski karakter za internet - kao mala četvrtasta ribarska mreža - pa sam ga lako našao) i gomili ljudi koje poznajem napisao oduševljeno - ushićeno - razigrani mejl u kome se kaže da sam STIGAO U PEKING! :) Kako sam se tada osećao... ne umem više ni da opišem. Imao sam ogromne oči za sve oko sebe i samo sam upijao, gutao, rastvarao se u mirisnoj pekinškoj noći, tihim parkovima sa bokorima lotosovog cveta u okruglim jezercima, toplom, vlažnom vazduhu u kom se vreli dah zapadnih pustinja mešao sa slankastim aromama obližnjeg Žutog mora, i sve mi se činilo bezgranično čudno i fantastično, suludo, beskrajno. Kao da su u svakom koraku, kojim sam šetao, sam, između redova ginko drveća, preko uskih mostića, pored zrikavaca u kavezima i pod crnim, istim a drugačijim nebom, zajedno sa mnom šetala i ogromna zelena prostranstva, gradovi, široke reke, pustinje, jezici i narodi, lica i reči, taj šareni karneval sećanja koji je počeo, u nekom trenutku koji je, već tada, izgledao kao davna prošlost, ulaskom u voz na ž. stanici u Novom Sadu. Iako sam bio premoren od puta, cele noći nisam mogao oka da sklopim, samo sam ležao na leđima i gledao u mrak, koji je ubrzo postao jutro, i već sam bio na ulici na kojoj je gomila ljudi sa limenim mačevima izvodila jutarnji tai-či snenim, laganim pokretima mesečara. Od dve nedelje, koliko sam proveo u Kini, u samom Pekingu bio sam, čini mi se, šest dana. Fotografisao sam mnogo (verovatno i previše), zapisivao još više, ali najveći deo toga neće ući u ovaj putopis, koji, sa zabrinutošću konstatujem, sve manje ima veze sa činjenicama, a sve više sa impresijama i razmišljanjima. Idemo, onda, sa malo faktografskih zapažanja.
Predveče se ceo Peking seli u parkove; ljudi donose muzičke instrumente i sviraju i pevaju, starije žene sede na klupama i hlade se lepezama, a nebo je prepuno zmajeva koji, visoko, izgledaju tek kao maleni, repati tamni kvadrati i rombovi na svetloj površini neba. Zmajeve ne puštaju deca nego odrasli ljudi, sami, sa vrlo fokusiranim izrazima lica. Gotovo svaka ulica ima široku, prostranu traku samo za bicikliste, kojih ovde ima više nego igde drugde na svetu. Noviji delovi grada pretrpani su stakleno-betonskim soliterima sa svetlećim reklamama. Rekoše mi da je stari grad nekada bio mnogo veći, ali ga stalno ruše, i pre ili kasnije će sasvim nestati, zbog proširenja ulica, parkinga, šoping-centara. Nad rečicama, kojima je grad ispresecan, lete mnogobrojni vilin-konjici. Hramovi su, generalno, puni sveta koji se moli, pali mirišljave štapiće, itd, ali se retko može videti sveštenik, dok na samim ulicama grada nisam video nijednog (za razliku od Mongolije, gde se lepršave narandžaste i smeđe odore mogu videti bukvalno na svakom ćošku). Tu su i stepenasti krovići, i i bambusovo lišće, i vernici, i budine statue, ali osećaj svetog mesta nekako izostaje. Kao da je religija u Kini zaplašena i saterana u mračne ćoškove, a svi koji se mole moraju da se osvrnu preko ramena.
Predveče, dok sedim u "common room" hostela i čitam, neka Australijanka me poziva da se pridružim društvu koje se okupilo napolju, u bašti. Tu upoznajem jednog starog Katoličkog misionara, sa kojim započinjem beskrajnu diskusiju o Bogu (jedna od mojih opsesivno-omiljenih tema), koja se nastavlja do kasno u noć. Gledam, sada, u svoje beleške sa putovanja, i o tom razgovoru nalazim jednu vrlo šturu, enigmatičnu rečenicu: Mislim da sam mu pomogao da reši jedan problem koji ga muči već 60 godina, a tiče se njega i Boga. Ma koliko lupao glavu, uopšte ne mogu da se setim o čemu se radilo. Sećam se, kao kroz maglu, priče o nekom događaju iz detinjstva koja ga je ceo život mučila jer mu je postavila pitanje na koje nikada nije uspeo sebi da odgovori. Sećam se i da mu se moj odgovor svideo, ali ostatak tog razgovora je, izgleda, zauvek izgubljen. Možda je tako i bolje. U miliciji uspevam da produžim vizu, besplatno (pošto sam je u Mongoliji izvadio samo na 10 dana, planirajući da u Kini vidim samo Peking, i zatim sednem na voz za Vladivostok) i vidim da mi nova viza važi na skoro dva meseca. Poslednja dva dana u Pekingu su kišna, i ceo grad, tako neverovatno natrpan i raznobojan, nestaje pod milionima šarenih kišobrana, a ulice dobijaju tanku, sjajnu glazuru. Jedno veče sedim, sa Mailise, na Tjen-an-menu (trgu Nebeskog Mira, na kom se 1989. vojska tenkovima provozala preko neposlušnih studenata), a policajac u civilu (koji su u Kini sveprisutni i svevideći) nas upozorava da je, posle ponoći, zabranjeno zadržavati se na trgu. Nad ulazom u Zabranjeni Grad visi ogromni Maov portret i pilji u prolaznike svojim sitnim, surovim očima.
Pekinške ž. stanice su totalni haos. Gomile ljudi u nekakvim uniformama, koji su zapravo svi lažnjaci, motaju se oko tebe i nagovaraju te da kupiš karte na njihovim šalterima. Naravno, to su privatni, agencijski šalteri, koji samo preprodaju karte sa zvaničnih šaltera, a oslanjaju se na činjenicu da na celoj ž. stanici niko ne zna ni reč bilo kog stranog jezika, čak ni na šalteru iznad kog je napisano "strangers tickets". Čekaonice su pretrpane, po celoj stanici (koja je ogromna, sa gomilom spratova, i savršeno moderna, blistavo čista, da se čovek oseti neprijatno) spavaju gomile ljudi, od kojih je svaki raširio novine kao postelju, izuo se i cipele uredno stavio pored sebe. Ovde se Lonely Planet knjiga, koju sam dobio na poklon, pokazuje kao neprocenjivo blago: sadrži nazive svih većih mesta u Kini ispisane na engleskom i na kineskom pismu - samo treba pokazati prstom na odgovarajuću reč i zalepiti knjižicu za prozor šaltera. Onda, isto tako, sa prstom i rečima iz phrasebooka: "karta - jedna - danas - peta klasa" - i to je sve.
Zbog tonalnog jezičkog sistema, pokušaji da se latinično transkribovane kineske reči izgovore su svi prošli neslavno - ako ne otpevaš reč na odgovarajući način, niko nema pojma o čemu dođavola govoriš. |
