Prodor na Zapad

14. septembar

U njemu je istorija živa, oseća se i vidi na svakom koraku. Bezbroj iskopina, antičkih građevina, trgova i crkava: bezbroj čuda i bezbroj impresija. Čovek uranja u san zvani Rim počev od Koloseuma, iz kojeg samo što se ne čuju povici gladijatora; zatim korak po korak stiže se na Forum, mesto koje pobuđuje najsnažnija osećanja, u kome se čovek gubi u pogledu na mesto gde su se nekad donosile sudbonosne odluke; čoveku se čini da čuje oratore i konzule, a u daljini se pomaljaju crkve i palate, te čovek stiče osećaj da ovde vreme ne postoji kao kategorija; zatim se ukazuje Trajanov forum i Trg Venecija sa spomenikom Imanuelu II i palatom koja pleni svojom raskoši; smenjuju se trgovi i palate, fontana Di Trevi koja je i statua i zgrada u isti mah, monumentalni Panteon itd. A crkve su posebno blago Rima: ima ih svuda i njihova unutrašnjost je čudo umetnosti, svaki detalj im je ukrašen slikama i figurama.

Rim

Tako sam jednom slučajno pronašao francusku crkvu Saint Louis des Francais u kojoj sam pronašao Pozivanje i Stradanje Sv. Mateje, najpoznatija dela Karavađa! Uveče sam upoznao u hostelu Južnoamerikance, a sledećeg dana se prodor nastavio preko reke Tibar, počev od starogradske četvrti Trastevere pa sve do Vatikana, državice usred Rima. Bazilika Svetog Petra je uistinu čudo nad čudima. Ceo taj Vatikan je raskoš i lepota za oko s jedne strane, a većma veliča papu no boga s druge. I baš tu, pod jednim stubom, umirao je jedan starac, a horde turista su prolazile pokraj njega obuzete ''pobožnošću'' ovog mesta. Za dvadesetak sati hoda uspeo sam da pročešljam svaki pedalj Rima. Oprostio sam se od njega kao od grada prema kome mi je divljenje dostiglo najveće razmere.

Rim	Vatikan

U vozu sam upoznao Imanuela, sjajnog lika, koji mi je ispričao sve o poslu animatora i sve o drogama, i koji nije mogao da veruje da ja ne uzimam nikakve droge :) U Bolonji sam promenio voz do Riminija, te jedva da sam par sati spavao te noći. U Riminiju na obali Jadrana dotukoše me umor, glad i jednocifreni iznos preostalog budžeta, a preda mnom je stajao zadatak drugačije vrste: stopirati do San Marina koji je udaljen nekih tridesetak kilometara. Povezoše me braća Rusi. San Marino je stara i minijaturna republika smeštena u brdu, tipično turističko mesto, koje, pored sjajnog pogleda na Apenine, teško da ima šta da ponudi. Stopiranje nazad do Riminija je bilo dugotrpno i prepešačio sam celu republiku stigavši do granice sa Italijom gde me je zaustavila policija i pretresla sve osim novčanika. Najzad me pokupi kombi sa škotskim veseljacima. Nisam imao snage da istražim Rimini, no o njegovim cenama mogu reći samo to da nisam našao ništa u blizini stanice što bih mogao da strpam u stomak za preostao 1,3 evro u kovanom novcu. Uveče krenuh za Balkan najpre vozom do Bolonje, gde sam se mrcvario u čekaonici, zatim vozom prema Beču. Kupe sam delio sa otmenim italijanskim gospodinom i nekom Ukrajinkom. Šou je počeo kada je kondukter zatražio doplatu od 8 evra! Vadim mapu, ne znam šta da radim, spremam se da siđem na sledećoj stanici, Ukrajinka mi nudi tri evra, ja joj nudim razne suvenire zauzvrat. Nećkam se da li da izlazim ili da se krijem od konduktera. Najzad italijanskom gospodinu puca film i daje mi deset evra. Bivam spašen.

U austrijskom mestu Villah menjao sam voz u praskozorje. Od gospodinovih para ostaše mi dva evra za krofnice :) Pošto je taj voz išao pravo za Beograd, reših da preskočim Zagreb, svoju poslednju predviđenu stanicu. Vagon je bio pun naših ljudi. Srbin šaljivdžija služi tursku kafu i pelinkovac. Oseća se onaj dobri, stari duh, ne duh Zapada – duh reda, raskoši i bogatstva - već duh Balkana, jednog divnog mesta kojem i ja pripadam.