|
8. septembar Vožnja noćnim vozom do Madrida je bila dosadna i neudobna, i kao po običaju bili su tu neki australijski ''nezavisni bekpekeri'' i japanski ''fotografi''. U Madridu prvo što sam posetio bio je muzej Prado u kome sam se ''družio'' sa Gojom, Velaskezom, Rubensom i dr. Madrid je grad – bomba i sve u njemu odiše na veličinu i krepkost. Široki bulevari, prostrani parkovi, visoke zgrade, bujne fontane, palate, grand hoteli i najzad čudesna arhitektura – Madrid opravdava status španske prestonice. Takvu ''moćnu'' arhitekturu nisam drugde video. Domaćice su mi bile Poljakinje Ana i njena cimerka Aša, no odlična iskustva sa Poljacima imaju i svoje izuzetke. Pošto sam se uvukao u njihovu kuću poput zeca da me ne spazi gazda, sve je teklo manje-više ok dok nismo u jedan posle ponoći otišli na žurku studenata Erazmus – razmene gde su me ostavile i kasnije se vratile kući i ne potraživši me te sam morao polupijan u pet izjutra da lutam madridskim ulicama na kojima je svuda bilo pijanica i kurvi i da pronađem njihovu kuću.
Dosta mi je više bilo samotničkog lutanja po starom kontinentu, zavisnosti od nepoznatih ljudi i napornih turista koji gledaju a ništa ne vide, te, umesto da odem u francusku Provansu, kako sam planirao, rešio sam da se vratim u Pariz gde se nalaze Fani i Adel, koje sam upoznao u Jermeniji a koje nisam uspeo da vidim prethodni put. Do večeri već sam se našao na pograničnom mestu Andaj. Mirni baskijski gradić na Atlantiku bio je prijatan za šetnju u suton. Bilo je tu hodočasnika koji su se vraćali sa nekog čuvenog hodočašća od Pirineja do Santjaga. Tada se preko puta, s druge strane luke, odvijala proslava u španskoj varoši sa paradnom muzikom i piraterijom te sam imao osećaj da to u susednom mestu bataljon bajonetaša maršira u boj. Pariz po drugi put. Sada drukčiji, zanimljiviji, jer su tu Fani i Adel koja me je ugostila, kojoj je tek 17 godina, koja ima osetljivu dušu punu poezije i ogromnu kuću na samo dvadesetak minuta hoda od Luvra. Njena brojna porodica živi u harmoniji, životom možda suviše usklađenim za divljeg Balkanca kakav sam ja. Prvog dana smo otišli na Senu a uveče u bar sa njihovim prijateljima Robinom i Flor. Sutradan sam sa Fani obišao centar, i u nekoliko sati šetnje utkali smo bezbroj šala. Uveče sam se našao sa Patrisom – bilo je lepo videti ga opet. Pred spavanje sam prosipao Adel neku svoju filozofiju optimizma dok je slaba svetlost davala čarobnu boju njenim očima. Trećeg dana sam posetio Ruan, grad u Normandiji, gde je spaljena Jovanka Orleanka. Grad obiluje veličanstvenim katedralama od kojih Notre Dame, koju je ovekovečio Mone, baca u zasenak čak i onu u Parizu. Predveče se vratih u Pariz i uzeh noćni voz za Tuluz, ranjen što se opraštam od tako gotivnih Parižana.
Ovaj put sam iskoristio nekoliko sati da se prošetam Tuluzom koji je veseli okcitanski grad sav u crvenoj cigli i pun mladih. Neobičan izgled, romanske katedrale, Garona – posle Pariza moj omiljeni francuski grad. Marsej. Veliki grad smešten na obali Mediterana i okružen nekakvim kršnim planinama. Grad koji je najmanje francuski, koji je prljav, išaran grafitima i pun Arapa. Nimalo lep, ali drukčiji. Sastao sam se sa Mikelom koji mi je naprečac pokazao centar sa lukom a uveče smo se sastali u kafiću sa još mnogim drugim likovima. Sutradan ujutru sjurih kroz Azurnu obalu do italijanske granice: Ventimiglija obiluje palmama i ima lep pogled na more. Jako sporim vozom sam otišao u Đenovu, gde sam se uverio u čar italijanskih gradova. Luka, palate i katedrala čija unutrašnjost baca sve francuske katedrale u zasenak. Osobita, italijanska lepota – belezza. Veče sam proveo sedeći u pristaništu sa kojeg se vide osvetljena đenovljanska brda. Sa velikim nestrpljenjem čekam noćni voz koji će me odvesti tamo kuda vode svi putevi, u večni grad na sedam brežuljaka – Rim. |
Prodor na Zapad
Strana 5 od 6
