Strazburške priče

Prva godina master studija je gotova, pozdravljamo se sa dragom Bolonjom i maestralnom Italijom. Došao je red da se pomerimo malo severozapadno – pravac francusko-nemačka granica, Alzas, Strazbur, gde ćemo upoznati sve čari francuskog školstva i osetiti zapadni način života u punom sjaju.

 

 

 

 

 

Grad kao iz bajke. Retko ko se ne fascinira kad vidi strazburške živopisne ulice, reke i kanale, srednjevekovne kućerke i grandiozne crkve, parkove pune roda i labudova, savremena urbanistička čuda poput Evropskog parlamenta ili medijateke, modernih tramvaja, svojevrsno „upakovane“ železničke stanice... Nema šta nema, svi lepo žive, ali uvek ima neko ali...

 

Nakon uvek pretrpanih, bučnih i haotičnih bolonjskih ulica, prisnih, iskrenih i nadasve grlatih ljudi, raštelovanog državnog aparata, stižemo u prilično puste i mirne strazburške aleje, među blago arogantne, ustegnuto ljubazne i prilično nepristupačne ljude, na krajnji istok naširoko slavljene i moćne republike – pojam i ideal socijalno-pravne države. Izgleda da je baš u tome i ključni problem – dok se Italijani drže zajedno u borbi protiv korumpirane države, Francuze je mama-republika uzela u svoje okrilje, i tako stvorila narod sinova (po)jedinaca.

 

 

 

Od stana do stana

I po dolasku, prva stvar, naravno – naći krov nad glavom. Oglasnik na sto, marker u ruke, telefon na uho i – akcija!

Javlja se simpatičan čovek, u pitanju je dupleks, u lepom delu grada. Ugovaramo sastanak za sutra u podne. Nacrtasmo se tamo k'o Gari Kuper, i čekamo, čekamo, čekamo... Posle pola sata, vidimo da se tuda muva još jedan par – jedan mršavi Francuz i tamnoputa devojka. Kažu i oni traže stan, ali da ima dobro grejanje, samo da nije električno. Skupoća, prošle godine su imali električno, pa nisu uključivali da bi prištedeli (U Strazburu zimi duva vetar i bude oko -10 stepeni), pa su se malo razboleli... Slučajno saznajemo da su oni zapravo došli da vide isti stan, ali su zakazani pola sata posle nas. Srećom, imaju mobilni.

Uskoro stižu kola i u njima rasejani gazda, pokazuje nam zaista sjajan dupleks. Tu se stvorila i neka devojka sa ogromnim registratorom, u koji je stalno nešto beleži, deluje  kao da joj je ovo petstoti stan koji danas gleda, pa unosi i odmah procesira podatke. Naši zimofilni saborci, zapravo u ovom momentu konkurenti, su oduševljeni, mi malo zbunjeni. Gazda daje neke papire da popunimo, kaže da mi sve podatke njemu damo, pa će on da razmotri. Ima stotine zainteresovanih, pa će za drugi krug izabrati deset srećnika! Drugi krug?! Čuli smo da u Francuskoj nije lako naći stan, ali ovo je gore od izbora u Srbiji! No, gazda se, gle čuda, setio još jedne zanimljive činjenice.

Vadi svežanj ključeva. Posle deset minuta probavanja raznih kombinacija, ispostavlja se da zapravo, senilni gazda baš i nema kod sebe dobar ključ, pa brže-bolje odlazimo sa lica mesta. Uf, ako sve ovako ovde funkcioniše... No, tešimo se, ipak, prvi se mačići u vodu bacaju...

Nakon još  par neuspešnih susreta sa raznim privatnim licima, odlučujemo da okušamo sreću sa tzv. rezidensima, kao nekom varijantom studentskog doma. Luksuznije, namešteno, uzima se preko agencije, malo skuplje, ali Bože moj... Opet dolazimo u ugovoreno vreme, i posle dvadeset minuta stiže zajapurena službenica agencije, sa velikom fasciklom. Nema ništa od „Izvinjavam se što kasnim“ i tako to, samo užurbano rukovanje, a onda stari francuski običaj traženja ključa. Odlaže fasciklu na pod, iz torbe vadi kesu punu ključeva i sve ih istresa, a gde drugde nego – opet na pod. Metodom eliminacije, dolazi do iznenađujućeg saznanja da ključa nema, te zove domara koji nam kalauzom otvara našu potencijalnu buduću sobu. Lepo, nije loše, ali vešta i vrlo poslovna službenica – oličenje osobe od poverenja –  uz sve ovo još i kaže da oni ne primaju karticu i da traže keš, pet meseci unapred – tričavih par hiljada evra. Samo se nasmejasmo i ljubazno, u francuskom stilu, pozdravismo. Dakle, agencije su još gore. Vratimo se mi našim senilnim gazdama i arogantnim bakutama.  

Srećom, posle pet dana i neverovatnih doživljaja i razočaravanja u zapadnjačku pedantnost, pouzdanost i poslovnost, ipak naiđosmo i na nekog normalnog. Doduše, umesto velikog stana, uzesmo nenameštenu garsonjeru od dvadeset kvadrata na petnaestom spratu, koji smo uz pomoć Ikee pretvorili u sjajan apartmančić. Francuska socijala (tzv. CAF – Caisse d’allocation Familiale) nas je zbog skromnosti bogato nagradila: od 400 evra sa svim troškovima (kolika je puna cena stana), mesečno plaćamo svega 130 evra – dakle, država nam vraća skoro 70% kirije! Isplati se biti nezaposlen student u Francuskoj, nema šta!

 

 

 
Paklena pomorandža

Jedna od bitnijih stvari nakon useljavanja je, naravno, pribavljanje interneta. No, dobro, trebalo bi da to ovde bude jednostavno, zapad, tehnokratsko društvo... Nismo ni slutili da će se od ove jednostavne stavke izroditi čitava epopeja koja još uvek traje, a koja je ovde ukratko predstavljena u osam faza...

 

 

1. Posle malo čeprkanja, mladi i neiskusni, tek pristigli studenti, opredeljuju se za Orange paket. Deluje skroz ok: ekstra brz internet+telefon+tv, mesečno 39 evra, a prva 2 meseca besplatno.

2. Odlazimo u Orange i sklapamo ugovor. Službenica je ljubazna, ali pomalo čudna: glas joj drhti, ruke se tresu, panika se oseti u glasu. Hmm... Dobro, možda je bolesna ili nešto, nema veze... Srećni i zadovoljni, uzimamo dekoder i modem.

3. Nekoliko dana nakon instalacije, shvatamo da internet uporno ne radi, a da nam poštom nije stiglo obećano pismo sa lozinkama za pristup. Opet odlazimo u Orange, gde nas ubeđuju kako smo to mi sigurno negde pogrešili, daju nam neke glupe zadatke poput upali-ugasi modem... Ajde da probamo... Opet ne radi, opet Orange, ovoga puta insistiramo da vidimo naš nalog i shvatamo da su nam pogrešno upisali broj ulice! Eto zašto ne stižu lozinke! Jedva nekako ubeđujemo da nam servisna podrška da naše lozinke, jer se to šalje isključivo poštom, jel.

4. Posle par dana, razrešuje se misterija preplašene službenice: čujemo da su u Oranžu najgori uslovi rada, tenzija na neverovatnom nivou i da je preko 30 ljudi izvršilo samoubistvo... Šašavi su ti Francuzi...

5. Prošlo je mesec dana, račun nikako ne stiže, dobijamo poruku od pošte da se pismo vratilo zbog pogrešne adrese. Zovemo korisnički servis.

6. Sledeći mesec (novembar) stiže račun, ali se lepo vidi pogrešan broj ulice, no poštar je valjda skontao, pa nam je ipak stigao. Umesto 39 evra, račun je 59 evra! Uključeni neki silni servisi za koje nismo znali ni da postoje. Opet korisnički servis.

7. Januar. Gledam račun na kome konačno piše dobra adresa, ali vidim da još uvek nije ugašen servis za internacionalne pozive – 7 evra mesečno. Opet korisnički servis.

Eto ipak nije tako loše, radi taj sistem nekako... Dobro, ljudi pogreše, nema veze...

8. Februar. Internet štuca, veza se prekida. Račun opet ne stiže, pošta javlja da se pismo vratilo. Sajt Oranža ne radi, tehničko usavršavanje, kažu... Dakle, korisnički servis.

Ovo je bio primer kako se to radi u Evropi, kod najvećeg francuskog provajdera – Orange telekoma. Tako da kad sledeći put kad pomislite „E, da smo mi neka Evropa, sve bi to bilo drugačije...“, setite se ovoga i biće vam lakše.

 

 

 

Radno vreme ili kako oterati ljude na 100 načina

Francuska je jedna od država sa najkraćom radnom nedeljom od 35 sati. No, nasuprot tome, slušajući vesti i ljude, koje je socijalna država izgleda veoma razmazila, čovek bi pomislio da je situacija vrlo teška: štrajk železničara, koji, jadni, imaju samo 3200 evra mesečno (nas dvoje lepo živimo ovde za 1000 evra), neki jadnik što nezaposlen sedi u svom „ćumezu“ od 40 kvadrata i kuka kako mu socijalna pomoć daje samo 1000 evra – kojima može da se pokrije „samo“ za cigare i alkohol (njega smo gledali kao gosta neke emisije na TV-u, u kojoj su svi saosećali sa njim). A primera radi, za ljude koji su nezaposleni, samo železnice odobravaju popust do 90%. Siroti, nemaju nikakva prava!

Da li iz ovog razloga, ili je to prosto ovde takav običaj, ako se obrete u prodavnici ili bilo kojoj ustanovi pred zatvaranje, neka vam je Bog u pomoći!
Petnaest minuta pred kraj radnog vremena, oglašava se razglas koji ljubazno moli cenjene kupce da polako krenu ka izlazu. Situacija počinje da se komeša, prodavačice da se pakuju, svetlo da se gasi, a ako istog momenta ne krenete prema izlazu, biće vam prvo upućeno pregršt besnih pogleda, zatim će vam nad glavom najpre par minuta stojati neko od osoblja, a potom će vam se i obratiti, blago vas gurajući prema izlazu. Predzatvaračka atmosfera koja se stvara je nalik na uzbunu, tako da vas u momentu obuzme osećaj panike. U supermarketu su izgleda pomislili da mi to veče nameravamo da kampujemo ispred rafa sa sokovima i kiselom vodom, pa su 45 sekundi nakon znaka za uzbunu, počeli da dižu tenziju, užurbano se šetajući i upućujući nam značajne poglede i pokrete rukom ka vratima. Na, kraju, počeli su da spuštaju i rešetke, ali ne vodeći računa o mojoj visini, tako da je, u ovoj paničnoj evakuaciji, moja glava zaradila pozamašnu čvorugu.

 
Druga taktika kojoj vešti i nadasve ljubazni prodavici u buticima pribegavaju je da se već nekih dvadeset minuta pred toliko očekivan momenat odlaska kući, postavljaju u što nezgodiniji položaj, tačno na ulaz, glasno zevajući i značajno gledajući na sat, tako da vas prođe volja za svakim ulaskom u ovako zaštićenu prodavnicu. Takođe dobar metod zaštite od navalentnih i omraženih „last minute“ kupaca je zatvaranje kabina za probanje, već dvadeset pet minuta pred kraj radnog vremena, da se slučajno ne bi našao neko ko bi proveo to vreme boraveći u kabini i isprobavajući celu ovogodišnju kolekciju.

Nakon ispražnjene prodavnice, zadovoljno osoblje, kao i klijentela se žurno upućuju ka kućama, o čemu svedoče neverovatne saobraćajne gužve u trajanju od svega pola sata – sat, nakon čega (od 20h) nastupa potpuni mir i tišina, tako da neposlušni dugo-ostajući-i-ne-na-vreme-iz-prodavnica-izlazeći građani, koja bi možda u malo hladnije jesenje veče i da se provrzmaju gradom, mogu komotno da prilegnu na do malopre prometnu ulicu ili da se provozaju privatnim (čitaj: potpuno praznim) tramvajem u „sitni sat“, čak u 11 uveče!

 

 
Šetnja po Strazburu

Strazbur smo obišli uzduž i popreko, peške, tramvajem, busom, kolima, zavukli se u razne ćoškove, sokake, zamočili noge u reke i kanale... Iz bogatog šetačkog iskustva, evo jedne lepe celodnevne ture kroz grad, tako da znate kuda da idete ako vas put nanese u ove krajeve...

 

Mapa šetnje: kliknite na zastavice da bi videli slike, a ako želite pravu virtuelnu šetnju, otvorite mapu u posebnom prozoru (klikom ovde), pa čitajući tekst ispod pratite zastavice

 

Voz vas dovodi u naizgled tipičnu starinsku železničku stanicu (1), koja je, poput većine katedrala i palata u Alzasu i okolini, napravljena od peščara iz Vogeza, crvenkastog kamena koji lepo svetluca na suncu. No, kad izađete napolje, začudićete se, jer je cela elegantna stanica „upakovana“ u ogromnu staklenu kupolu, koja deluje kao neki svemirski brod. Posebno je zanimljivo videti je noću, kad je stara, raskošna zgrada unutar sferične kupole osvetljena. A sve ovo je, uz kompletno preuređenje stanice, izvedeno 2007. godine, da bi Strazbur bio dostojan terminus najbrže železničke linije na svetu, kojom saobraća TGV na svom putu za Pariz.

 

Železnička stanica u ogromnoj staklenoj kupoli

 

Kroz užurbanu ulicu, izbijate pravo na most i tik uz rečnu obalu stižete u „Malu Francusku“ – Petite France (2). Ceo stari centar Strazbura je zapravo na jednom velikom ostrvu, tačnije rečnoj adi koju pravi reka Il, a Petite France je zapravo još jedno ostrvce na tom ostrvu, prava mala vodena tvrđava, u kojoj su nekad živele zanatlije – posebno štavljači kože – bacite pogled na krovove njihovih kuća na obali kanala koji su služili kao sušnice. Opet preko mostića, uz tipične kućice (3), a potom se kroz živahnu Grand' rue spustite se do centralnog trga -  Place Kleber (4) i šoping zone u Rue des Grandes Arcades. Zatim pravac na Place Gutenberg (5), sa spomenikom istoimenom gospodinu  koji je baš ovde, u Strazburu, patentirao prvu štampariju. Na trgu se nalazi i veliki starinski ringišpil, ili, po francuski, karusel – uživancija za dečurliju. Ali, ako se malo zagledate u slike koje ukrašavaju ovu kitnjastu vrtešku, primetićete da baš i nisu mnogo „dečije“ (pogledaj sliku pored :) ). Odmah levo, niz Rue Merciere, čeka vas najimpozantnije mesto u starom gradu – fantanstičan trgić, kućice sa krovnim prozorima kao iz Hari Potera i neverovatno kitnjasta, do 19. veka i najviša građevina na svetu – katedrala Notre Dame (6). Obratite pažnju na statue na njenoj fasadi – tu je i roda (inače simbol Alzasa – gore na južnoj fasadi, desno od ulaza), pa onda Tri Sveta Kralja sa psićem (niže na zapadnoj fasadi) i još pregršt detalja. Unutra je i najčuveniji astronomski sat (pored kožara i štampara, Strazburžani su bili i vrsne sajdžije), koji svaki dan u podne izvodi svojevrstan performans. Od katedrale, pravac na reku, pa ako ste ljubitelji turističkih brodova, provozajte se oko grada sajtsijing brodom, a ako ne, pravo kroz dvorište tipične francuske palate Rohan (7), spustite se do obale ili bacite pogled na šarene kućice sa nekog od mostova, pa na predah i ručak u tipičnoj krčmi Les Brasseurs (8) -  gde možete probati šukrut (jelo od kiselog kupusa, sa raznim vrstama mesa), tart flambe (neka vrsta alzaške pice - pogledaj ovde), uz obilje dobrog piva ili čuvenog alzaškog belog vina. A iza ćoška je i Flam's (9), prava „alzaška picerija“.

 

 
Eto vas ponovo na obali, gde se sa preke strane nalazi bajkovita zgrada, okružena tužnim vrbama – ko bi rekao da je to obična gimnazija (10)! A odmah iza, pruža se fantastičan Place de la Republique (11), zapravo više park nego trg, sa velelepnim zdanjima Univerzitetske biblioteke, Prefekture, pozorišta i Alzaškog parlamenta. Na ovom mestu se Strazbur iz srednjevekovnog bajkovitog gradića pretvara u parizoliki, moćan grad pun bulevara, zelenih avenija i raskošnih vila. Fina šetnja uz obalu, jedna neobična statua ispred zgrade prve zajedničke francusko-nemačke televizije ARTE (12) i već ćete ugledati kompleks evropskih institucija. Moderno zdanje Evropskog parlamenta (13) posebno zanimljivo deluje iz perspektive malih, šarenih kućica iz ulie rue de Levant, a  perspektiva se menja kad priđete sa druge strane: reka, kanali, zelenilo, labudovi... U tom stižete i do Suda za ljudska prava (14) i Agore (15). Alzas je kroz istoriju bio sporna granična teritorija između Nemaca i Francuza, pa su ljudi sa ovih područja imali prilično nemiran život, što je kulminiralo u drugom svetskom ratu, kad je Alzas, pripojen Trećem Rajhu, a njegovi žitelji regrutovani u nemačku armiju, u prve borbene linije protiv svojih sunarodnika Francuza. Zbog svih ovih vekovnih stradanja i nepravdi, nakon rata je Sud za ljudska prava osnovan baš u Strazburu. Odmah iza ćoška, niz ulicu, osmotrite i Savet Evrope (16), a potom pređite put i uđite u divan, veliki park – Parc de Orangerie (17). Ono što je najzanimljivije ovde su rode, koje se po parku šetaju poput golubova! Alzas je region iz koga potiče ova vrsta roda. Međutim, poslednjih decenija roda je sve manje i manje, jer zbog velike zagađenosti vazduha, svega nekoliko procenata upornih selica preživi migraciju. Eto otkud ono utopističko-optimističko „Vratiće se rode“ – biće bolje, iako činjenice ne idu baš tome u prilog. No, zato Strazburžani ništa nisu prepustili slučaju, pa su ovde izgradili zimovalište i centar za reprodukciju roda, da bi ih sprečili da slede instinkt.  Pored toga, tu je i pravi mali zoološki vrt, sa sve majmunima, flamingosima i ostalim zverinjem. Kad izađete iz parka, obavezno prođite kroz Boulevard de l’Orangerie (18) i obratite pažnju – sa skoro svakog drveta će vas, stojeći na jednoj nozi, iz svog gnezda, radoznalo posmatrati po jedna roda.

 

Rode zimuju	Roda se šeta po parku

 
Povratak gradskoj vrevi – pravo niz aveniju Robertsau (19), punu sjajnih vila i silnih diplomatskih predstavništava pravo do Univerzitetske palate – rektorata (20) i impozantne zgrade Gallia (21) u kojoj je sad smešten ne baš luksuzan studentski dom i sjajna menza. Tu počinje stari univerzitetski deo i avenija Victoire, kojom stižete u prilično gadan, novi univerziterski kampus (22), koji se završava opet kanalom i fantastično modifikovanom industrijskom zonom, u čijim halama je napravljena ogromna medijateka Andre Malraux (23), odmah pored tržni centar Rivetoile, a ispred veliki plato sa klupama i ležaljkama – pravo mesto za uživanciju i promatranje raznovrsnog življa koji krstari kanalima – od pataka i labudova do vodenih pacova (ime vara, ove živuljke uopšte ne liče na pacova, već su vrlo simpatični i podsećaju na dabrove). Inače, medijateke su pravi ponos Francuske, ima ih bar nekoliko u svakom većem gradu. To su zapravo biblioteke, u kojima se pored knjiga i čitaonica, može naći sav multimedijalni materijal, gde se može odgledati neki film, prosurfovati internetom, popiti kafa ili pojesti nešto, pročitati najnovije izdanje bilo kog časopisa ili pogledati neka izložba. Jednom rečju, mesto na kom vam nikad ne može biti dosadno! I na kraju, uz kanal stižete do novog administrativnog centra grada (24), odakle možete uskočiti u sjajan strazburški tramvaj (linija A ili D), koji će vas odvesti nazad do železničke stanice.

 

 

Medijateka Andre Malraux

 

Ako poželite da provedete još koji dan u ovim predelima, zaputite se na istok, gde će vas, na svega par kilometara od centra Strazbura dočekati moćna Rajna, još jedan fantastičan park i supermoderni pešački most, preko koga stupate na tlo Nemačke. Čovek bi mislio – sve je to slično, ali ne možete ni zamisliti koliko je ova nepostojeća granica zapravo etnička – nemački gradić Kehl sa one strane Rajne i Strazbur su dva sveta: drugačije kuće, drugačiji ljudi, drugačija kultura...